- Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

...Do­ku­ment je pred­vi­đao i van­red­ne i ne­u­o­bi­ča­je­ne si­tu­a­ci­je. U nje­mu je, na pri­mjer, bi­la kla­u­zu­la da u slu­ča­ju ubi­stva Ru­sa ili Gr­ka, zlo­či­nac je (ako je za­te­čen na mje­stu ubi­stva) mo­rao bi­ti ubi­jen na tom istom mje­stu. Ako je ubi­ca po­bje­gao sa mje­sta zlo­či­na, on­da sva nje­go­va imo­vi­na ( iz­u­zev od­re­đe­nog di­je­la, pod uslo­vom da nje­go­va že­na ni­je uče­stvo­va­la u zlo­či­nu) ide rod­bi­ni žr­tve. Ako zlo­či­nac ni­je imao ni­ka­kve imo­vi­ne, sud­ski pro­ces ni­je za­tva­ran, već se na­sta­vlja­lo sa po­tra­gom za njim sve do ta­da, dok ga ne uhva­te i po­gu­be.
Spo­ra­zu­mom je bi­lo pred­vi­đe­no da ako Rus po­kra­de Gr­ka (ili obrat­no) i lo­pov bu­de uhva­ćen na mje­stu kra­đe, u slu­ča­ju da se lo­pov su­pro­sta­vlja, vla­snik ukra­de­nog je imao pra­vo da ga ubi­je, a da zbog to­ga ne bu­de ka­žnjen. Ako se lo­pov pre­dao bez pro­ti­vlje­nja, mo­rao je da vra­ti vla­sni­ku tri pu­ta vi­še od ono­ga što je ukrao. Čak i za obič­nu tu­ču pred­vi­đa­la se nov­ča­na ka­zna. Ako okri­vlje­ni i nje­go­va po­ro­di­ca ni­je­su mo­gli da pla­te to što im je od­re­đe­no, okri­vlje­nog su ski­da­li skroz go­log. To je zna­či­lo da se od go­log ne­ma šta uze­ti.
Sve tač­ke go­vo­re o to­me ko­li­ko su obje stra­ne kraj­nje ozbilj­no po­što­va­le spo­ra­zum, po­ku­ša­va­ju­ći svim sna­ga­ma da sa­ču­va­ju mir i sa­rad­nju i da iz­bjeg­nu ne­pri­jat­na iz­ne­na­đe­nja i ne­spo­ra­zu­me.
Ovaj sta­ri spo­ra­zum ni­je ni­ma­lo ne­pre­ci­zni­ji od sa­da­šnjih spo­ra­zu­ma. Spo­ra­zum je po­ja­šnja­vao čak pra­vi­la po­na­ša­nja obje stra­ne u slu­ča­je­vi­ma ako se ne­što de­ša­va­lo sa nji­ho­vim tr­go­vač­kim bro­do­vi­ma. Bi­lo je pro­pi­sa­no, ako grč­ki brod uplo­vi u tu­đe vo­de, a po­red nje­ga se na­đu ru­ski bro­do­vi, oni su mo­ra­li da ču­va­ju taj brod sa uto­va­rom i po­mog­nu da se do­pre­mi na bez­bi­jed­no mje­sto. Ru­si su ta­ko­đe bi­li oba­ve­zni da iz­vla­če grč­ke bro­do­ve, ko­ji su bi­li na­su­ka­ni u pli­ća­ci­ma ili na spru­do­ve i po­mog­nu grč­kim mo­re­plov­ci­ma, ako ih za­de­si ne­vri­je­me.
O to­me ko­li­ko se bi­lo iz­gra­di­lo po­vje­re­nje iz­me­đu Ru­sa i Gr­ka, go­vo­ri po­seb­na tač­ka spo­ra­zu­ma iz 911.go­di­ne, ko­ja gla­si: „Ako se de­si da se Rus ili Grk na­đu u jed­noj od ze­ma­lja i bu­du za­ro­blje­ni od Ru­sa ili Gr­ka, on­da ih oni mo­ra­ju ot­ku­pi­ti i is­po­ru­či­ti u do­mo­vi­nu, a ta­mo će im bi­ti is­pla­će­na ot­kup­na su­ma nov­ca“.
Isto se od­no­si­lo i na voj­ne za­ro­blje­ni­ke.
Taj ve­li­ko­du­šni spo­ra­zum je va­žio za sve, ali ni­je­su bi­li abo­li­ra­ni od pre­kr­ša­ja ni Ru­si, ni Gr­ci. Do­ku­ment je pred­vi­đao: ako ro­ba ukra­du ili ako rob po­bjeg­ne, a nje­gov ga­zda se bu­de ža­lio, on­da se rob mo­ra vra­ti­ti. Ru­ski tr­gov­ci su ima­li pra­vo da tra­že svo­ga ro­ba u Kon­stan­ti­no­po­lju na sva­kom mje­stu. Taj Grk, ko­ji ne bi do­zvo­lio Ru­su da iz­vr­ši pre­tres nje­go­ve ku­će, auto­mat­ski je sma­tran kriv­cem za kra­đu ro­ba i su­ro­vo je ka­žnja­van.
Bu­du­ći da su mno­gi ru­ski tr­gov­ci od­lu­či­li da stal­no ži­ve u Kon­stan­ti­no­po­lju, spo­ra­zum je pred­vi­đao i ta­kve si­tu­a­ci­je: ako ne­ko od Ru­sa, ko­ji ži­vi u Vi­zan­ti­ji, umre, a ne us­pi­je da za ži­vo­ta od­re­di na­sled­ni­ka svo­je imo­vi­ne, on­da se ona oba­ve­zno sla­la naj­bli­žoj rod­bi­ni u Ru­si­ju. Ako je taj, ko­ji se oba­ve­zao da vra­ti imo­vi­nu, po­ku­šao da je uta­ji, ili ni­je htio da je vra­ti u Ru­si­ju, na žal­bu Ru­sa, imo­vi­na je mo­ra­la bi­ti vra­će­na si­lom u do­mo­vi­nu. Ta ista pra­vi­la su va­ži­la i za Gr­ke, ko­ji su se do­se­li­li u Ru­si­ju.
To je bio do­bar do­ku­ment, ko­ji su pot­pi­sa­li ozbilj­ni lju­di i ko­ji ni­je­su raz­mi­šlja­li sa­mo o tre­nut­nom vre­me­nu, već i o bu­duć­no­sti.
U tim vre­me­ni­ma ču­ve­ni tr­go­vač­ki put od Nor­ma­na ka Gr­ci­ma, t.j. od Skan­di­na­vi­je i Bal­ti­ka do Vi­zan­ti­je pre­ko slo­ven­skih ze­ma­lja, ni­je bio baš jed­no­sta­van, već na­pro­tiv mno­go opa­san.
O sred­njem i ju­žnom di­je­lu to­ga pu­ta, vi­zan­tij­ski isto­ri­čar i im­pe­ra­tor Kon­stan­tin Ba­gr­ja­no­rod­ni je go­vo­rio slje­de­će: Slo­ven­ska ple­me­na su u to­ku zi­me sje­kla šu­mu u pla­ni­na­ma i pra­vi­li la­đe, a gra­di­li su i čam­ce iz­du­be­ne u dr­ve­tu, t.j. od jed­nog de­be­log sta­bla. U pro­lje­će kad se led ota­pao na Dnje­pru, oni su spu­šta­li plo­vi­la do Ki­je­va. Ov­dje su plo­vi­la u pot­pu­no­sti opre­ma­li za da­lju plo­vid­bu ( ugra­đi­va­li su ra­šlje i po­sta­vlja­li ve­sla od sta­rih la­đa i ča­ma­ca), uto­va­ra­li ro­bu i sa­če­ki­va­li dru­ge la­đe, ka­ko bi za­jed­no bi­li bo­lje za­šti­će­ni i kre­ta­li na da­le­ki put niz ri­je­ku. Pri­je ula­ska u opa­sne br­za­ke na Dnje­pru, ve­ći dio po­sa­de je iz­la­zio na oba­lu, a osta­li su uz po­moć mot­ki ili ga­zom pro­vo­zi­li la­đe iz­me­đu opa­snog ka­me­nja.
Kod če­tvr­tog naj­o­pa­sni­jeg br­za­ka, ka­ko pi­še u lje­to­pi­su, dio voj­ske je oba­ve­zno za­u­zi­mao po­lo­ža­je za od­bra­nu u slu­ča­ju na­pa­da step­skih no­ma­da-pe­če­no­ga, a svi osta­li su is­to­va­ra­li te­ret sa la­đa i na ra­sto­ja­nju od „6000 ko­ra­ka“ pre­no­si­li ro­bu na le­đi­ma. Čam­ce su vu­kli pre­vla­kom ili no­si­li na ru­ka­ma oba­lom. Za­tim su plo­vi­la po­no­vo spu­šta­li u vo­du i uto­va­ra­li ro­bu. Do­pli­vav­ši do ostr­va Sve­ti Đor­đe ( da­nas se ostr­vo zo­ve Hor­ti­ca), pri­la­zi­li su bo­go­vi­ma i pri­no­si­li žr­tvu u znak za­hval­no­sti za uspje­šan pro­la­zak kroz br­za­ke. Sti­gav­ši u ušće Dnje­pra, ka­ra­van se obič­no za­u­sta­vljao da čam­ce ma­lo do­ve­du u red i da se pri­pre­me za da­lju plo­vid­bu Cr­nim mo­rem do Vi­zan­ti­je.
I ov­dje se po­ka­zu­je so­li­dar­nost, rad­na spo­sob­nost i sve što se ra­di­lo bi­lo je smi­šlje­no. Je­su li to stvar­no Var­ja­zi po­mo­gli svo­jom „or­ga­ni­zo­va­no­šću“, ili su sta­ri Slo­ve­ni bi­li baš „neo­r­ga­ni­zo­van i ne­uk“ na­rod , ka­ko je to vi­dio lje­to­pi­sac-cje­pi­dla­ka.
Tre­ba is­ta­ći, po­što je knez Oleg pr­vi po­kre­nuo tr­go­vi­nu sa Vi­zan­ti­jom, od ko­je su ima­li ko­ri­sti obje stra­ne, da je od­i­grao ve­o­ma va­žnu ulo­gu u to­me, što je pra­vo­sla­vlje po­sta­lo glav­na re­li­gi­ja u Ru­si­ji. Od­mah po­sli­je po­kre­ta­nja tr­go­vi­ne iz­me­đu Slo­ve­na i Gr­ka po­če­la je ide­o­lo­ška i kul­tur­na raz­mje­na.
Lje­to­pi­sci tvr­de da su iza­sla­ni­ci, ko­je je po­slao Oleg 911.go­di­ne u Kon­stan­ti­no­polj, po uspje­šnom za­vr­šet­ku po­slov­nih pre­go­vo­ra osta­li u Vi­zan­ti­ji na mol­bu im­pe­ra­to­ra. On ne sa­mo da ih je bo­ga­to na­gra­dio, već im je „od­re­dio lju­de, ko­ji će ih vo­di­ti po cr­kva­ma, po­ka­zi­va­ti bo­gat­stvo u nji­ma i upo­zna­va­ti sa uče­njem Hri­sto­ve vje­re“. Ta­ko je „put ka vje­ri“ vo­dio pre­ko tr­go­vi­ne.
(Na­sta­vi­će se)