- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Tur­ski fe­u­dal­ni si­stem ni­je ni­ka­kvim stro­gim nor­ma­ma pri­ve­zi­vao se­lja­ka za ba­šti­nu. Po­kre­tlji­vost ra­je, ko­ja se ogle­da u če­stim pro­mje­na­ma spa­hi­ja, mo­že se pra­ti­ti i na pri­mje­ru Ka­ra­đor­đe­vog oca Pe­tra. On se iz Vi­šev­ca, sa že­nom i dje­com, Đor­đem i Ma­ri­com, pre­se­lio u Mra­mo­rac, po­tom u Ža­ba­re, i Za­gor­icu. Tu su to­li­ko te­ško ži­vje­li da ni­je­su bi­li u sta­nju ni po­rez da pla­ća­ju, pa je ovu oba­ve­zu pre­u­ze­lo se­lo. Pe­tar je, po­tom, od­lu­čio da slu­ži Mu­la Hu­se­i­na iz Pa­lan­ke, pa se sta­rao oko nje­go­vih pče­la na ko­van­lu­ku u Za­go­ri­ci. Kra­će vri­je­me bo­ra­vio je u Ma­slo­še­vu, ali se ubr­zo vra­tio u Za­go­ri­cu. Đor­đe je ta­da već do­volj­no od­ra­stao pa je mo­gao da ide u na­jam. On je kao pa­stir ču­vao sto­ku ga­zde No­va­ka iz Ža­ba­ra, a za­tim Fa­zli-ba­še, pa­la­nač­kog ke­sa­dži­je, i Bo­ška iz Vr­bi­ce. Ovo se zbi­va­lo ne­ko lje­to pri­je i to­kom 1780. go­di­ne. Ma­da se ne mo­gu is­klju­či­ti ne­spo­ra­zu­mi i su­ko­bi Pe­tra i Đor­đa sa spa­hi­ja­ma ili dru­gim Tur­ci­ma, osnov­ni raz­log nji­ho­vog se­lje­nja bio je eko­nom­ske pri­ro­de. Ubo­ga a već broj­na Pe­tro­va po­ro­di­ca kao da je na ko­van­lu­ku u Za­go­ri­ci na­šla pri­stoj­ni­je bo­ra­vi­šte. U me­đu­vre­me­nu Pe­tar i Ma­ri­ca do­bi­li su još Mar­ka, Ma­rin­ka, Mi­li­cu i Mi­lo­va­na.
Krat­ka pri­ča, ko­ju je za­pi­sao mar­lji­vi Mi­lan Mi­li­će­vić, o po­slu­šno­sti Đor­đa pre­ma Tur­ci­ma, mo­gla bi se udje­nu­ti u ovo vri­je­me. Ta­da je to bi­la sa­svim uobi­ča­je­na po­ja­va. Naš svi­jet, pa i Đor­đe Pe­tro­vić, vi­še su slu­ži­li Tur­ke ne­go što su is­po­lja­va­li ne­po­kor­nost. Sto­ga su pri­če o to­me ka­ko je Cr­ni Đor­đe la­ko ubi­jao Tur­ke, na­sta­le u to­ku i po­sli­je Ustan­ka, kad je već oči­šćen iz srp­skih du­ša po­da­nič­ki ta­log. Pri­ča Mi­li­će­vi­će­va je pro­sta i ni­ma­lo neo­bič­na. To­pol­ski spa­hi­ja, ko­ji je ži­vio u Kra­gu­jev­cu, po­ru­čio je da mu naš ju­nak od­ne­se ubi­je­nu sr­nu. Đor­đe je sa­ku­pio dru­štvo, ulo­vio sr­nu i od­nio je spa­hi­ji u Kra­gu­je­vac. Za uslu­gu do­bio je ta­lir, i, ne­sum­nji­vo, kao sva­ki mla­dić, bio je za­do­vo­ljan. Pri­ča ni­ma­lo vi­te­ška za po­to­njeg naj­ve­ćeg he­ro­ja srp­skog.
Po­ro­dič­no sta­nje dje­li­mič­no se po­pra­vi­lo po­što je i Đor­đe pri­vre­đi­vao slu­že­ći kod bo­ga­ti­jih Sr­ba i sum­nji­vih Tu­ra­ka. On se već na­la­zio u go­di­na­ma za že­nid­bu. O nje­go­voj že­nid­bi Je­le­nom Jo­va­no­vić iz Ma­slo­še­va u pre­da­nju ima do­sta ne­i­sti­na. Či­ni se da je naj­bli­ža isti­ni, i ovaj put, po­ro­dič­na tra­di­ci­ja, ko­ju je Isi­dor Sto­ja­no­vić za­bi­lje­žio od kne­za Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Pe­tar je pro­sio Je­le­nu za Đor­đa, ali je bio od­bi­jen, a raz­log to­me mo­glo je bi­ti sa­mo nji­ho­vo po­ro­dič­no si­ro­ma­štvo. Je­le­ni­ni ro­di­te­lji bi­li su imuć­ni­ji od Đor­đe­vih, ma­da je pri­ča o nje­nom ocu ka ja­se­nič­kom obor-kne­zu ma­lo vje­ro­vat­na. Ono što ni­je mo­gao da do­bi­je na­či­nom ko­ji su od­re­đi­va­li obi­ča­ji, Đor­đe je ostva­rio ot­mi­com. Za­pa­že­na je već ta­da nje­go­va po­kre­tlji­vost – po­ma­lo je i haj­du­ko­vao –pa je ugra­bio pri­li­ku te je Je­le­nu „iz jag­nji­la oteo i od­veo do­ma, ka­da je jed­nom do­šla s ko­tlo­vi­ma na vo­du’’. To se mo­glo de­si­ti u je­sen 1785, a naj­ka­sni­je u pro­lje­će 1786. go­di­ne.Đor­đe po­sli­je že­nid­be ni­je du­go ostao u Sr­bi­ji. Naj­če­šće se kao raz­log za po­ro­dič­no pre­se­lje­nje u Austri­ju na­vo­di Đor­đe­vo ubi­stvo Tur­či­na pod Vi­som, na kra­gu­je­vač­kom dru­mu. Kad su Tur­ci sa­zna­li da je to mo­glo uči­ni­ti sa­mo ‘’ono Vla­še ko­je slu­ži kod Fa­zli ba­še’’, nje­mu ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go da bje­ži u Austri­ju. Austrij­ska agi­ta­ci­ja, či­ji je cilj bio pri­do­bi­ja­nje Sr­ba za rat pro­tiv Tur­ske, ni­je čvrst mo­tiv za se­o­bu ci­je­le po­ro­di­ce.
Po­u­zda­ni­je je ka­zi­va­nje To­pol­ca Đur­đa Mi­li­vo­je­vi­ća o Ka­ra­đor­đe­voj po­ro­di­ci i za­go­rič­kom či­tluk-sa­hi­bi­ji, ko­je je za­bi­lje­žio Vuk Ka­ra­džić. Tur­čin je jed­nog da­na do­šao na svoj či­tluk i tek ože­nje­nog Đor­đa po­slao da mu ku­pu­je jar­če­ve. Uda­ljiv­ši bu­du­ćeg vo­žda od ku­će ovim ri­je­či­ma obra­tio se Ka­ra­đor­đe­voj maj­ci:
„ E, Ma­ri­ce! I ti se sa­ču­va od me­ne i kće­ri sa­ču­va; ali sna­ju ne­ćeš sa­ču­va­ti. Pa joj pru­ži du­kat: - na, uzmi to, pa Je­le­na do­ve­če da spa­va sa mnom”.
Ka­ra­đor­đe se u me­đu­vre­me­nu vra­tio i kad je čuo či­tluk sa­hi­bi­ji­ne ri­je­či, htio je od­mah pu­škom da ga ubi­je, ali ga je u to­me spri­je­či­la maj­ka. Kad je Tur­čin po­svr­ša­vao svo­je po­slo­ve ona mu je re­kla, is­pra­ća­ju­ći ga svom do­mu: „Dok mla­da omi­ri­še svo­je cvi­je­će, pa će on­da i tu­đe”.
Ovim umi­ru­ju­ćim ri­je­či­ma maj­ka je pri­vre­me­no spa­sa­va­la si­na i sna­ju. Da bi spri­je­čio Tur­či­na da ostva­ri „pra­vo pr­ve brač­ne no­ći”. Đor­đe se od­lu­čio na bjek­stvo iz Sr­bi­je s ci­je­lom po­ro­di­com i gru­pom se­lja­na. Pre­la­zak u Srem do­go­dio se ne­po­sred­no po­sli­je že­nid­be.
Kad su sa­vre­me­ni­ci, a po­tom i isto­ri­ča­ri, po­ku­ša­li da pri­kri­ju ili ubla­že čin Ka­ra­đor­đe­vog oce­u­bi­stva, na­sta­la je za­bu­na oko ime­na nje­go­vog oca.
(NA­STA­VI­ĆE SE)