-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Osim maj­či­ne kle­tve, stra­ha od Tu­ra­ka, ko­ji su im bi­li za pe­ta­ma, od­go­vor­no­sti za sud­bi­nu zbje­ga, bit­no je još Đor­đe­vo uvje­re­nje da se bjek­stvom iz Tur­ske sti­ca­la slo­bo­da. To je bi­lo op­šte uvje­re­nje Sr­ba to­kom to­kom tog i pret­hod­nih vje­ko­va. Austrij­ska agi­ta­ci­ja, vr­lo ak­tiv­na, ko­ja je Đor­đu bi­la do­bro po­zna­ta uoči iz­bi­ja­nja po­sled­njeg austrij­sko-tur­skog ra­ta, uti­ca­la je na ne­mir­nog mla­di­ća da osta­ne po­sto­jan u spro­vo­đe­nju od­lu­ke o bjek­stvu. U ovom tra­gič­nom su­ko­bu osje­ća se ras­kid iz­me­đu dva po­ko­lje­nja, Pe­tro­vog, još uvi­jek po­da­nič­kog, ne­sprem­nog za ve­ća preg­nu­ća, i Đor­đe­vog, tek bru­še­nog za ki­da­nje rop­skih od­no­sa. Za­to vje­ru­je­mo da je u pra­vu Đor­đev sa­vre­me­nik i me­mo­a­ri­sta La­zar Ar­se­ni­je­vić Ba­ta­la­ka, ko­ji je is­ti­cao da je „i sa­mog oca žer­tvo­vao ote­če­stvu’’.
Ti­me je Ba­ta­la­ka raz­ri­je­šio di­le­mu oko oce­u­bi­stva. Ono je uči­nje­no ra­di vi­ših ci­lje­va, a ne iz bi­lo ka­kvih ni­skih po­bu­da. Svi po­to­nji po­ku­ša­ji da se pri­kri­je čin oce­u­bi­stva ne sa­mo da ni­je­su uspi­je­va­li da oprav­da­ju Đor­đa, već su ga „vi­še sra­mo­ti­li”, pri­mi­je­tio je Vuk. O tom či­nu u iz­vo­ri­ma na­la­zi­mo sle­de­će po­dat­ke. Ro­do­fi­ni­kin je pi­sao Pro­zo­rov­skom 1808. go­di­ne da Ka­ra­đor­đe „ne kri­je da je svo­ga oca ubio iz pu­ške svo­jom ru­kom” (podv. R.Lj.). Ban­tiš-Ka­men­ski, ko­ji je iste go­di­ne bo­ra­vio u Sr­bi­ji, za­bi­lje­žio je: „Sta­rac upor­no od­bi mol­bu i sin bje­še pri­nu­đen ubi­ti oca svo­ga”. Isto tvr­di i ba­ron Di­bič. Naj­vi­še mo­že­mo vje­ro­va­ti ar­hi­man­dri­tu ma­na­sti­ra Bla­go­ve­šte­nja Gli­go­ri­ju Ra­do­ji­či­ću, do­brom Ka­ra­đor­đe­vom pri­ja­te­lju. On je od­mah po­sli­je pro­pa­sti Pr­vog ustan­ka pi­sao mi­tro­po­li­tu Stra­ti­mi­ro­vi­ću i be­o­grad­skom ve­zi­ru i mo­lio ih da uka­žu mi­lost srp­skom na­ro­du. Svu kri­vi­cu za pro­te­kle do­ga­đa­je ba­cio je na vo­žda, op­tu­živ­ši ga da je „svo­ga oca ubio, bra­ta obje­sio”. Za­što je ar­hi­man­dri­tov is­kaz naj­po­u­zda­ni­ji, vi­dje­će se ka­sni­je.
Oce­u­bi­stvo bi­lje­že još Vuk i Ran­ke, Ga­ja Pan­te­lić, Di­mi­tri­je Ti­rol, La­zar Ar­se­ni­je­vić Ba­ta­la­ka, ba­ron Di­bič, Ni­ko­laj P. Na­de­ždin. Bla­žu va­ri­jan­tu ovog či­na – da je Đor­đe na­re­dio jed­nom od mo­ma­ka da ubi­ju nje­go­vog oca – osta­vi­li su Ja­ni­ći­je Đu­rić, Pe­tar Jo­kić i Jo­van Ha­džić. Po­tom se oti­šlo ko­rak da­lje, tvrd­njom da je Pe­tro­ni­je bio Đo­r­đev očuh, či­me se čin oce­u­bi­stva is­klju­či­vao i ovo pre­te­ško bre­me ski­da­lo s osni­va­ča di­na­sti­je. I oču­ho­u­bi­stvo ima dvi­je va­ri­jan­te: da je iz­vr­ši­lac bio Đor­đe i da je taj čin oba­vio nje­gov mo­mak iz prat­nje (u iz­vo­ri­ma se po­mi­nje vi­še ime­na to­ga li­ca). Bla­ži pre­kr­šaj oču­ho­u­bi­stva usvo­jio je Mi­len­ko Vu­ki­će­vić, a oštri­ji Vla­di­mir Ćo­ro­vić i Dra­go­slav Stra­nja­ko­vić.
Mo­tiv Đor­đe­vog oce­u­bi­stva opje­van je sa­mo u cr­no­gor­skoj va­ri­jan­ti pjesme „Po­če­tak bu­ne na da­hi­je”. Ov­dje je mo­tiv oce­u­bi­stva dru­ga­či­ji i da­le­ko je od isti­ne. Se­lim-mu­se­lim oteo je Đor­đe­vu se­stru, ali je on uspio da je vra­ti od Tu­ra­ka. Tom pri­li­kom po­gi­nuo mu je brat Jo­van, ko­jeg je uspio da osve­ti. Se­lim se, bje­že­ći pred Đor­đem, sklo­nio u nje­gov dom, gdje ga je do­ma­ćin Pe­tar uzeo u za­šti­tu. Tri pu­ta je Đor­đe mo­lio oca Pe­tra da se uklo­ni s vra­ta, ali je do­ma­ćin osta­jao upo­ran u na­mje­ri da u svo­joj ku­ći pru­ži za­šti­tu i oso­bi ko­ja mu je ote­la kćer­ku. Uza­lud­no je bi­lo oče­vo ubje­đi­va­nje si­na da mu Tur­ci ne­će opro­sti­ti Se­li­mo­vo smak­nu­će: „No­gom mah­nu ter sa­lo­mi vra­ta;/ Svo­me ba­bu od­si­je­če gla­vu”, ali Se­lim, ipak, uspi­je­va da umak­ne u Be­o­grad. Dva na­red­na sti­ha, bo­lje ne­go išta dru­go, od­sli­ka­va­ju oso­bi­ne Tu­ra­ka i Sr­ba, tač­ni­je Sr­ba islam­ske i pra­vo­slav­ne is­po­vi­je­sti: „Tur­čin ne će ako te ne mo­že, /Sr­bin ve­li: Da ako me ne­će!”
U ki­da­nju ove tra­di­ci­je na­rod­ni pje­vač s cr­no­gor­skih br­da na­la­zio je oprav­da­nje za Đor­đe­vo oce­u­bi­stvo.
Naj­bli­že je isti­ni Vu­ko­vo tu­ma­če­nje oce­u­bi­stva. On je prav­dao Pe­tra, Đor­đa i Ma­ri­cu okol­no­sti­ma u ko­ji­ma se do­go­di­la tra­ge­di­ja. Ubi­stvo je uči­nje­no bez pred­u­mi­šlja­ja, „u lju­ti­ni i iz lju­ba­vi”, jer su tim či­nom spa­se­ni stra­da­nja od Tu­ra­ka svi čla­no­vi zbje­ga, uklju­ču­ju­ći tu i Pe­tra. Si­ma Mi­lu­ti­no­vić Sa­raj­li­ja („Je­ste gnu­sno, ali neo­b­hod­no”), Di­mi­tri­je Ban­tiš-Ka­men­ski i Gli­go­ri­je Ra­do­ji­čić prav­da­li su ovaj čin nu­ždom. Ti­me što se po­ko­le­bao, Pe­tar je sam se­bi pre­su­dio. Da li je uop­šte bi­lo mo­gu­će sa­ču­va­ti mu ži­vot? Pot­ka­zi­va­njem Tur­ci­ma do­no­sio je smrt se­bi, po­ro­di­ci i ci­je­lom zbje­gu, ili, u bla­žem slu­ča­ju, smrt pred­vod­ni­ku zbje­ga i svim mu­škar­ci­ma, a rop­stvo že­na­ma i dje­ci. Na­pu­šta­njem zbje­ga do­zvao je smrt. Đor­đe je svo­jim po­stup­kom spri­je­čio Pe­tra da po­sta­ne iz­daj­nik, po­šte­dio ga mu­če­nja i ubi­stva od stra­ne Tu­ra­ka, a zbje­gu i po­ro­di­ci omo­gu­ćio ostva­re­nje na­mje­re. Ko­le­blji­vost i strah vo­di­li su Pe­tra u smrt. Si­no­vljev pu­canj u oče­va le­đa je­ste pu­canj pro­tiv stra­ha i ko­le­blji­vo­sti. Ovaj pu­canj na­go­vi­je­stio je ve­li­ku pro­mje­nu od po­da­nič­kih u bun­tov­nič­ke du­še.
Ru­ski knji­žev­nik Ni­ko­laj I. Na­de­ždin je, po­šav­ši od Vu­ko­vog tu­ma­če­nja, oti­šao ko­rak da­lje u ob­ja­šnje­nju či­na oce­u­bi­stva. On je sma­trao da je ve­ći zlo­čin ubi­ti oču­ha ne­go oca. Što je ma­nje lju­ba­vi, to je čin ubi­stva hlad­ni­ji a pre­kr­šaj ve­ći. Sa­vla­dan ja­kim stra­sti­ma, Đor­đe je oce­u­bi­stvom, u skla­du s pra­sta­rom tra­di­ci­jom, ubr­zao i ona­ko si­gu­ran čin Pe­tro­ve smr­ti. Oču­ho­u­bi­stvo je te­ži pre­kr­šaj od uce­u­bi­stva, tvr­dio je Na­de­ždin.
(NA­STA­VI­ĆE SE)