- Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ne­ka­da je ov­dje u Đur­đe­vom Do­lu – po­či­nje svo­ju is­po­vi­jest Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić – bi­lo pet­na­e­stak ku­ća, od­no­sno ži­vje­lo oko sto sta­nov­ni­ka, sve Mi­ću­no­vi­ća, ali je po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ostao sa­mo moj otac – svi osta­li su od­se­li­li u Voj­vo­di­nu, uglav­nom u Vr­bas. Odav­de je, re­ci­mo, sa­mo na Ska­dar 1912. go­di­ne oti­šlo 26 voj­ni­ka. Moj djed sa če­ti­ri pri­sta­sa­la si­na, oti­šli svi sem naj­sta­ri­jeg Ga­ja, ko­ji je pet go­di­na pri­je to­ga već bio oti­šao u Ame­ri­ku.
Ovo se­lo i ovaj kraj uop­šte bio je tur­sko is­pa­si­šte do 1858. go­di­ne, do po­zna­te Gra­hov­ske bit­ke. Po­sli­je te slav­ne po­bje­de nad Tur­ci­ma, pr­vo knjaz Da­ni­lo, a na­ro­či­to nje­gov na­sled­nik, knjaz i kralj Ni­ko­la Pe­tro­vić, po­če­li su da na­se­lja­va­ju ova pod­ruč­ja, uglav­nom po­ro­di­ca­ma iz Ka­tun­ske na­hi­je.
Moj pra­djed Šće­pan ov­dje je do­se­lio ne­gdje oko 1860. go­di­ne. Bio je ože­njen od Ki­li­bar­da i imao je pet si­no­va. Je­dan od njih, zvao se Lu­ka, bio je moj djed. On se vr­gao na oca i ta­ko­đe imao pet si­no­va – Ga­vri­la Ga­ja, To­ma, Jo­va­na, Bla­ža i mo­ga oca Trip­ka. Ima­li su i se­stru Ra­du­šu, ko­ja je bi­la uda­ta u To­ma­no­vi­ća, a svi su ro­đe­ni pri­je 1900. go­di­ne.
Ga­jo, kao naj­sta­ri­ji, kao i mno­gi nje­go­vi vr­šnja­ci to­ga vre­me­na, oti­šao je 1907. go­di­ne u Ame­ri­ku. Ro­di­te­lji, če­ti­ri bra­ta i se­stra osta­li su ov­dje s na­dom da će se on iz svi­je­ta vra­ti­ti kao bo­gat čo­vjek i po­mo­ći i nji­ma da op­sta­nu u ovom lju­tom, uvi­jek žed­nom kr­šu.
Me­đu­tim, 1916. go­di­ne, u je­ku Pr­vog svjet­skog ra­ta, umro mu je otac, a go­di­nu da­na ka­sni­je na­ša ku­ća je do­ži­vje­la i ve­li­ku po­ro­dič­nu tra­ge­di­ju: na­i­šla je švap­ska ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja, spa­li­la nam ku­ću, ubi­la dvo­ji­cu mo­jih stri­če­va, Jo­va­na i To­ma, i ra­ni­la ba­bu. Moj otac je pu­kim slu­ča­jem iz­bje­gao smrt – tog da­na je bio u uj­če­vi­ni, a stric Bla­žo se za­de­sio u Her­ceg No­vom na ne­kom ra­du.
Na osno­vu do­ku­me­na­ta ko­ji se ču­va­ju u ovoj ku­ći kao uspo­me­na na mo­ga stri­ca Ga­ja i nje­go­vu sud­bi­nu, on se po svoj pri­li­ci oti­snuo u svi­jet kra­jem 1906. ili po­čet­kom 1907. go­di­ne, tek što je na­pu­nio osam­na­e­stu, a pri­ču o nje­mu te­me­ljim na ono­me što je on do­nio iz Ame­ri­ke 1924. i što je iza nje­ga osta­lo po­sli­je smr­ti.
Sa­svim je si­gur­no da je on pr­vo do­spio u Ju­žnu Ame­ri­ku, u Ar­gen­ti­nu, od­no­sno u Bu­e­nos Aj­res. To po­tvr­đu­je nje­gov ori­gi­nal­ni rječ­nik špan­skog, en­gle­skog i ita­li­jan­skog je­zi­ka, ko­ji je sa­ču­vao i do­nio iz Ame­ri­ke, a na nje­go­vim ko­ri­ca­ma je upi­sa­no nje­go­vo ime, 1907. go­di­na i mje­sto Bu­e­nos Aj­res...
Dru­gi va­žan do­ku­me­nat je nje­gov ju­go­slo­ven­ski pa­soš, ko­ji je, što je po­seb­no za­ni­mlji­vo, do­bio 1924. go­di­ne, kad je od­lu­čio da se vra­ti u Ju­go­sla­vi­ju, od­no­sno ta­da još Kra­lje­vi­nu Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca (to, sva­ka­ko, go­vo­ri da je on naj­vje­ro­vat­ni­je, kao i mno­gi dru­gi ko­ji su tih pr­vih go­di­na dva­de­se­tog vi­je­ka od­la­zi­li iz Cr­ne Go­re u svi­jet, oti­šao ile­gal­no, bez pa­so­ša, a na ta­kav za­klju­čak upu­ću­je i či­nje­ni­ca da je pr­vo oti­šao u Ju­žnu Ame­ri­ku, od­no­sno Ar­gen­ti­nu, u ko­ju se tih go­di­na mo­glo ući i bez pa­so­ša, na­po­me­na B.S).
Sju­tra: STRA­NAC
U OTADž­BI­NI


Bi­stro­u­mi

Od tih sto sta­nov­ni­ka, ko­li­ko ih je od­mah po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta bi­lo ov­dje u Đur­đe­vom Do­lu, bi­lo je pe­de­set i pe­to­ro dje­ce – ka­že Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić. – Od njih je ta­mo u no­vom za­vi­ča­ju, u Voj­vo­di­ni, po­lo­vi­na ste­kla fa­kul­tet­ske di­plo­me, po­za­vr­ša­va­lo ve­li­ke ško­le i do­pr­lo do vi­so­kih po­lo­ža­ja i či­no­va, što sa­mo po­tvr­đu­je ka­ko je taj iz­da­nak odav­de bio bi­star i spo­so­ban. Eto, da spo­me­nem sa­mo ne­ke: Bla­go­ta Mi­ću­no­vić je, re­ci­mo, kao vi­so­ki i iz­u­zet­no spo­sob­ni ofi­cir bio Ti­tov pra­ti­lac, a i oba bra­ta su mu bi­li ofi­ci­ri, je­dan pu­kov­nik a dru­gi ofi­cir KOS-a u Be­o­gra­du. Dra­go Mi­ću­no­vić je bio am­ba­sa­dor u Austra­li­ji za vri­je­me one ve­li­ke, biv­še Ju­go­sla­vi­je. A Da­ra Mi­ću­no­vić, ko­ja je ta­ko­đe ov­dje ro­đe­na, bi­la je mi­ni­star prav­de u po­kra­jin­skoj vla­di Voj­vo­di­ne, dok joj je brat ta­ko­đe bio pu­kov­nik...