-PI­ŠE: Va­si­li­je Mar­ko­vić

Na­kon smr­ti Ve­li­kog žu­pa­na Bo­di­na (1101. go­di­ne) po­či­nje ras­pad dr­ža­vi­ce Zen­te, u unu­tra­šnjim bor­ba­ma fe­u­da­la­ca. Pre­ma ne­kim isto­ri­ci­ma Bo­di­nov (kralj Đu­ro?), ni­je mo­glo da spri­je­či ras­pad Zen­te.
U Ra­sa­ci­ji je du­go vla­da­la „di­na­sti­ja“ Vi­še­sla­vi­ća. To za­bo­ra­vlja­ju sr­bi­jan­ski uče­njav­ci. Pr­vi žu­pan Ra­sa­ci­je bio je Vla­din, ili Vla­sti­mir. Vla­di­na je na­sli­je­dio sin Mu­ti­mir (oko 850. god.), pa re­dom unu­ci Bran i Pe­tar, pa pra­u­nu­ci Pa­vle i Za­ha­ri­je. Ne­ja­sno je da li je Ča­slav (od 934) bio isto­vre­me­no žu­pan Di­o­kle­je i Ra­sa­ci­je.
Za­vr­šno ra­za­ra­nje gra­da Do­kle­je opo­sli­li su Ra­sa­ci­ja­ni pod vođ­stvom Ve­li­kog žu­pa­na Ne­ma­nje, oko 1177. go­di­ne. Na­i­me, Ra­sa­ci­ja­ni si­đu u Zen­tu s ve­li­kom voj­skom, po­ha­ra­ju svu ze­mlju, po­si­je­ku sta­bla i vi­no­gra­de, po­že­žu knjiž­je, a us­put su pro­tje­ra­li ili po­u­bi­ja­li zen­ćan­ske bo­gu­mi­le (bu­ku­mi­re), ko­ji su se na­mno­ži­li.
Ne­ma­nja je ro­đen u dvo­ru svog oca Gra­dih­ne, na­do­mak Spu­ža. Bi­lo ka­ko bi­lo, da li mu se otac zvao Gra­dih­na, Be­la ili De­sa, Ne­ma­nja uz po­moć vi­zan­tij­ske sol­da­te­ske, 1189. god. pri­po­ji Zen­tu Ra­sa­ci­ji. Vra­ti se u grad Ras, a osta­vi si­na Vu­ka­na u Ko­to­ru da vla­da kao „rex Dioclee, Dalmatie, Tri­bu­ni­je, To­pli­ce i Bo­sne...“ Na­kon sva­đe svo­jih si­no­va Vu­ka­na i Ste­fa­na, uz po­moć tre­ćeg si­na Rast­ka (Sa­ve) na­pu­sti ze­mlju i za­mo­na­ši se u ma­na­sti­ru Va­to­ped, na Aton­skoj go­ri, i bi na­re­čen mo­na­škim ime­nom Si­me­on.
Osta­la je Zen­ta u pre­vla­sti di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća vi­še od sto pe­de­set go­di­na.
Za­met­nu se 1235. go­di­ne, kr­sta­ški po­hod, pr­vi pro­tiv ne­vje­ren­stva u Skla­vo­ni­ji, Bo­sni i Hu­mu, a tek po­tom se taj po­hod pro­du­ži do Je­ru­sa­li­ma.
Bi ne­u­spje­li usta­nak zent­ske vla­ste­le apri­la 1332. go­di­ne, a ne­što ra­ni­je ve­li­ki upad Mon­go­la i Ta­ta­ra u ove obla­sti. Ta­da Zen­tom vla­da vla­ste­lin Bal­ša (Ba­й­oš), Ze­ća­nin. Nje­gov sin Đu­rađ na­sta­vi da vla­da i osvo­ji i gor­nju Zen­tu i Bu­dvu. Uze ti­tu­lu „ba­ro­ni del­la Schi­a­vo­nia ma­rit­ti­ma.“ Po­mi­nje se još kao Đor­đe Kr­stur­ski, tj. Mi­na od Ko­stu­ra.
Đur­đa II na­sli­je­di nje­gov sin Ba­o­ša III. Vla­dao je Zen­tom od 1403. do 1421. Ni­je imao mu­škog po­tom­stva. Uglav­nom, sa Bal­šom III pre­sta­la je vlast lo­ze Bal­ši­ća u Zen­ti.
U XV i XVI vi­je­ku Ita­li­ja, bez sum­nje po­sta­je cen­tar svjet­skog obra­ta, re­ne­san­se, i osta­je vje­ko­vi­ma uzor za či­ta­vu Evro­pu na svim pod­ruč­ji­ma ljud­skog stva­ra­la­štva.
Rim­ski pa­pa okru­ni Ste­fa­na za pr­vog kra­lja Sr­bi­je (Ra­si­je). Za­tim su se smje­nji­va­li na pre­sto­lu Uroš I, Dra­gu­tin, Mi­lu­tin, Uroš III, ko­ji je upra­vljao Zen­tom, i na kra­ju Du­šan, ko­ji zba­ci s pre­sto­la svog oca, i pro­gla­si se za va­si­lev­sa „Ro­ma­nov et gre­kov“. U to do­ba, od ma­le dr­ža­ve Ra­si­je na­sta­la je moć­na fe­u­dal­na Sr­bi­ja. Za vri­je­me ne­ja­kog Uro­ša, sla­bog Du­ša­no­vog na­sled­ni­ka, po­če­la se ras­pa­da­ti srp­ska dr­ža­va. No ubr­zo su uda­ri­li Tu­r­ci. Pr­vo su se su­ko­bi­li na Ma­ri­ci, a za­tim na Ko­so­vu po­lju.
Pre­zi­me Cr­no­je­vić je oči­gled­no na­knad­no tran­skri­bo­va­no, kao i pi­per­sko na­se­lje Crn­ci. Čr­mi­ci, Cr­mi­ci je po­ve­li­ko mje­sto u Pi­pe­ri­ma, na­la­zi se oko ma­na­sti­ra Će­li­ja pi­per­ska. Iz sa­da­šnjih Cr­na­ca od­se­lja­va­la su se ra­zna brat­stva to­kom vje­ko­va. Čerm­no­je­vi­ći se po­mi­nju, kao Đu­ra­ši i Ra­di­či.
Uglav­nom, Ste­fan Cr­no­je­vić Ma­ra­mo­not do­đe iz Pu­lje (valj­da je ta­mo išao kao tr­go­vac, i ože­ni se), a Ze­ti (ne Ze­ća­ni!) po­tvr­de ga za go­spo­da­ra 1425. go­di­ne, s ti­tu­lom voj­vo­de. Ste­fan ugla­vi s na­rod­nim gla­va­ri­ma i Mle­ča­ni­ma da će po­ma­ga­ti Mle­či­će za pla­tu. U tom za­pi­su po­mi­nju se i Pi­pe­ri, ne bez raz­lo­ga. U znak va­zla­skog pri­zna­nja za­tra­že Mle­či­ći od Ste­fa­na da na svo­jim obi­ljež­ji­ma is­pru­že ve­ne­ci­jan­skog la­va!
Ivan, sin Ste­fa­na, po­znat i kao Ivan-beg, po­sta­de go­spo­da­rom Ze­te i du­kom od Ža­blja­ka (i onim na Ska­dar­skom bla­tu!), ne­gu­je od 1465. do 1490. go­di­ne. Se­nat Mle­ča­na pre­svi­je­tle Se­re­ni­si­me pri­mi ga za svo­ga pa­tri­ci­ja, u zva­nju „do­mi­nio in par­ti­tis Xen­tae“.
Tur­ci osvo­je Ža­bljak (na Ska­dar­skom bla­tu) 1482. god. za vri­je­me Ivan-be­ga, ko­ji je mo­rao tra­ži­ti no­vu pre­sto­ni­cu. Oda­brao je, na­po­kon, Ce­ti­nje. Pr­vo on­dje sa­gra­di cr­kvu i ma­na­stir (1484), a po­tom pre­se­li se i skrom­ni dvor.
Ivan ni­je za­bo­ra­vljao svo­je pi­per­sko, črm­nač­ko po­ri­je­klo. Još se po­mi­nje nje­go­vo ka­tu­ni­šte na pla­ni­ni Lu­ka­vi­ci, po­nad vr­ho­va Žu­ri­ma. U tu pri­ču je uple­te­na le­gen­da o stra­da­nju ma­lo­ljet­nih Iva­no­vih si­no­va na črm­nač­kom ka­tu­nu. Na­vod­no je ne­sreć­ni ro­di­telj za­sa­dio ru­žu na mje­stu gdje zmi­ja pe­či nje­go­ve si­no­ve. Ta ru­ža cva­te i dan i da­nas.
U Pi­pe­ri­ma se mo­že još ču­ti ža­lo­poj­ka:
Sve zbog tu­ge Iva­no­va dvo­ra
od Ze­te se pro­zva Cr­na Go­ra...
Va­lja­lo bi pro­na­ći istin­ske po­dat­ke o na­zi­vu Cr­na Go­ra. Pre­ma mi­šlje­nju Đu­ra Da­ni­či­ća, tran­skrip­ci­ja Črm­na, Čerm­na, Crm­na do­la­zi ne od pri­dje­va crn već od pri­dje­va cr­ven. Ka­kav Mon­te­ne­gro i la­tin­ske tri­ce!
Đur­đe, Iva­nov sin, vla­dao je Cr­nom Go­rom u pe­ri­o­du 1490–1499. Ne­što Mle­či­ći ne­što Tur­ci sa­bi­še ga. Đur­đe, ko­ji je na­zvan i Ar­va­nit, bio je ože­njen Je­li­sa­ve­tom Eri­ca iz Ita­li­je. Po­što se odan­de na­zi­rao po­kret re­ne­san­se, Đur­đe uči­ni glas ro­du. Na­ba­vi opre­mu za ti­po­gra­fi­ju (sa­mo ne­ko­li­ko go­di­na po­sli­je Gu­ten­ber­go­vog izu­ma!), i uz po­moć štam­pa­ra Ma­ka­ri­ja, po­če da pe­ča­ta knji­gu Ok­to­ih, na Obo­du. To je bi­la pr­va štam­pa­ri­ja na Bal­ka­nu. Na­rav­no, štam­pa­na je slo­ven­skom ći­ri­li­com.
Ne mo­gav­ši da opro­sti tur­sko va­zal­stvo i iz­da­ju svog bra­ta Ste­va­na, ni su­ze li­je­pe la­tin­ke, Đu­rađ pre­da vlast i grb vi­je­ću gla­va­ra i ode u ta­zbi­nu. Vra­tio se taj­no, ali ga tur­ci do­ma­me u Ska­dar, za­ro­be i pre­ba­ce u Ana­do­li­ju, gdje je umro.
Ne­vjer­ni Tur­ci po­tur­če si­na Iva­no­vog, Sta­ni­šu. Po­sta­ve ga za san­dža­ka Cr­ne Go­re, 1514–1528, kao Sken­der-be­ga. Sken­der-beg je obraz ocr­nio.
I da­nas se sa­svim pro­iz­vo­lje­no tvr­di da su Pi­pe­ri do­ni­je­li od­lu­ku na ple­men­skoj skup­šti­ni 1798. da se pri­po­je Cr­noj Go­ri! Kao da pri­je to­ga ni­je­su bi­li u sa­sta­vu Slo­ven­ske kne­že­vi­ne Di­o­kle­je, a po­tom Zen­te i Cr­ne Go­re Cr­no­je­vi­ća.
(NA­STA­VI­ĆE SE)