-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U raz­go­vo­ri­ma Pe­tra Ko­sti­ća u Mi­ni­star­stvu pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la u Be­o­gra­du u ok­to­bru 1884. ve­li­ka pa­žnja je po­sve­će­na pro­na­la­že­nju na­či­na za le­gal­nu di­stri­bu­ci­ju srp­skih udž­be­ni­ka u Tur­skoj. Od­lu­če­no je da Pe­tar Ko­stić ot­pu­tu­je u Ca­ri­grad da na Por­ti i u Pa­tri­jar­ši­ji po­ku­ša da raz­ri­je­ši ovo pi­ta­nje. Na put je kre­nuo 10. no­vem­bra 1884. i sa so­bom po­nio udž­be­ni­ke za osnov­nu i sred­nju ško­lu za ko­je je pla­ni­rao da tra­ži odo­bre­nje. Do­zvo­la za le­gal­no ras­tu­ra­nje srp­skih udž­be­ni­ka za po­tre­be srp­skih ško­la po Osman­skom car­stvu mo­gla se na­ba­vi­ti na osno­vu pri­vi­le­gi­ja ko­je je ima­la Ca­ri­grad­ska pa­tri­jar­ši­ja, od­no­sno uz nje­no odo­bre­nje. Dru­gi na­čin bio je pre­ko tur­skog Mi­ni­star­stva pro­svje­te, od­no­sno da se srp­ski udž­be­ni­ci da­ju na odo­bre­nje tur­skoj cen­zu­ri. Pe­tar Ko­stić i ca­ri­grad­ski po­sla­nik Gru­jić su se obra­ti­li Pa­tri­jar­ši­ji, ko­ja je obe­ća­la da će im iza­ći u su­sret, ali je po­sli­je in­ter­ven­ci­je pri­zren­skog mi­tro­po­li­ta Me­len­ti­ja pro­mi­je­ni­la mi­šlje­nje. Sto­ga se Ko­stić mo­rao okre­nu­ti ka tur­skoj cen­zu­ri u Mi­ni­star­stvu pro­svje­te. Cen­zu­ra je pre­gle­da­la udž­be­ni­ke spo­ro, pa je Ko­stić pro­veo u Ca­ri­gra­du sko­ro tri mje­se­ca, i tek je 15. mar­ta 1885. do­bio odo­bre­nje za upo­tre­bu dva­de­set tri udž­be­ni­ka na­mi­je­nje­na osnov­nim i sred­njim ško­la­ma.
Tur­sko Mi­ni­star­stvo pro­svje­te je na­re­di­lo da se pro­mi­je­ne ko­ri­ce udž­be­ni­ka u iz­da­nju fon­da Si­me Igu­ma­no­va, od­no­sno da se na nji­ma na­štam­pa do­zvo­la cen­zu­re. Odo­bre­nje da se slo­bod­no ras­tu­ra­ju srp­ski udž­be­ni­ci omo­gu­ći­lo je da se pro­ši­ri mre­ža srp­skih ško­la u Osman­skoj im­pe­ri­ji. Me­đu­tim, Ga­ra­ša­ni­no­va vla­da je pre­ko ca­ri­grad­skog po­sla­ni­ka Gru­ji­ća htje­la da ubr­za pro­ces di­stri­bu­ci­je srp­skih udž­be­ni­ka u Osman­skom car­stvu, ta­ko što bi se štam­pa­li u Ca­ri­gra­du. Ta ide­ja ni­je spro­ve­de­na jer po­sto­je­će štam­pa­ri­je u Ca­ri­gra­du ni­je­su bi­le teh­nič­ki opre­mlje­ne za štam­pa­nje tek­sto­va na srp­skom je­zi­ku.
Po­sli­je odr­ža­va­nja bu­gar­skog mi­tin­ga u Plov­di­vu u fe­bru­a­ru 1885. go­di­ne, na ko­jem su is­po­lje­ne te­ri­to­ri­jal­ne pre­ten­zi­je pre­ma Ma­ke­do­ni­ji, usli­je­di­la je re­ak­ci­ja u vi­du or­ga­ni­zo­va­nja mi­tin­ga u Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji. Pr­vo je odr­žan „Zbor Sr­bo-Ma­ke­do­na­ca i Sta­ro-Sr­bi­ja­na­ca” u Be­o­gra­du 23. fe­bru­a­ra 1885, na ko­me je od pred­sjed­ni­ka vla­de Mi­lu­ti­na Ga­ra­ša­ni­na za­tra­že­no da po­kre­ne srp­sku na­ci­o­nal­nu po­li­ti­ku u Ma­ke­do­ni­ji, ko­ja će bra­ni­ti srp­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se. Usli­je­di­li su mi­tin­zi u Ni­šu, Be­o­gra­du i Vra­nju, ko­ji su po­zi­tiv­no uti­ca­li na stav vla­de da se po­za­ba­vi za­šti­tom srp­skih in­te­re­sa u Ma­ke­do­ni­ji. Na­i­me, srp­ska vla­da je u fe­bru­a­ru 1885. upu­ti­la pi­smo ca­ri­grad­skom pa­tri­jar­hu Jo­a­ki­mu IV u kom je za­tra­ži­la da se na vla­di­čan­ske sto­li­ce u Ma­ke­do­ni­ji po­sta­ve Sr­bi, a za­uz­vrat bi srp­ska vla­da da­va­la Pa­tri­jar­ši­ji go­di­šnji do­pri­nos od 1.000 li­ra od sva­ke epar­hi­je. Ca­ri­grad­ski pa­tri­jarh je u na­če­lu pri­hva­tio pred­log srp­ske vla­de, uz ne­ko­li­ko uslo­va (da je kan­di­dat tur­ski po­da­nik, da je za­vr­šio bo­go­slo­vi­ju, da zna grč­ki i dr.), ali do kon­kret­nog spo­ra­zu­ma ni­je do­šlo.
Jed­na od ide­ja Ga­ra­ša­ni­no­ve vla­de u ma­ju 1885. go­di­ne bi­la je po­kre­ta­nje srp­skog dnev­nog li­sta u Ca­ri­gra­du, ko­ji bi se ba­vio po­li­tič­kim, dru­štve­nim, pro­svjet­nim, cr­kve­nim i eko­nom­skim te­ma­ma. Ca­ri­grad­ski po­sla­nik Sto­jan No­va­ko­vić je pred­lo­žio da se list zo­ve „Var­dar” i da glav­ni ured­nik bu­de Di­mi­tri­je Alek­si­je­vić, di­rek­tor pi­rot­ske gim­na­zi­je, ro­dom iz de­bar­skog kra­ja. Bi­lo je pred­vi­đe­no da list bu­de pri­ja­telj­ski na­klo­njen pre­ma Grč­koj, da vo­di po­le­mi­ku sa Bu­ga­ri­ma, da se dr­ži pa­siv­no pre­ma Ru­si­ma, lo­jal­no pre­ma Tur­ci­ma, a pre­ma Sr­bi­ji da bu­de hlad­no­kr­van i objek­ti­van. Iz­bi­ja­nje srp­sko-bu­gar­skog ra­ta je spri­je­či­lo da­lje pla­no­ve za iz­da­va­nje li­sta. Rat je pre­ki­nuo ra­zno­vr­stan i si­ste­mat­ski rad Ga­ra­ša­ni­no­ve vla­de.
Ob­na­vlja­nje srp­ske dje­lat­no­sti u Tur­skoj po­če­lo je sre­di­nom 1886. go­di­ne, a pod­ra­zu­mi­je­va­lo je rad na do­bi­ja­nju auto­no­mi­je srp­ske cr­kve, na otva­ra­nju srp­skih kon­zu­la­ta, cr­kve­no-škol­skih op­šti­na, ško­la, štam­pa­ri­ja i knji­ža­ra. Ozbi­ljan ko­rak u ta­da­šnjoj srp­skoj spolj­noj po­li­ti­ci bi­la je pri­pre­ma za za­klju­če­nje Kon­zul­ske kon­ven­ci­je sa Tur­skom. Kon­ven­ci­ja, ko­ja je sklo­plje­na u sep­tem­bru 1886. go­di­ne, omo­gu­ći­la je otva­ra­nje srp­skih kon­zu­la­ta u Sko­plju, So­lu­nu, Bi­to­lju i Pri­šti­ni, što je ima­lo ve­li­ki po­li­tič­ki efe­kat na sta­nov­ni­štvo u okol­nim obla­sti­ma.
U no­vem­bru 1886. na mje­sto po­sla­ni­ka u Ca­ri­gra­du po­sta­vljen je Sto­jan No­va­ko­vić, ne­u­mor­ni na­ci­o­nal­ni dje­lat­nik. Nje­gov do­la­zak bio je klju­čan za na­pre­do­va­nje srp­ske stva­ri u Tur­skoj. Na pu­tu u Ca­ri­grad No­va­ko­vić se kra­jem no­vem­bra 1886. go­di­ne za­dr­žao tri da­na u So­lu­nu, gdje je pro­u­čio si­stem i rad bu­gar­ske pro­pa­gan­de. De­talj­no je iz­vi­je­stio Mi­ni­star­stvo ino­stra­nih dje­la o svo­jim sa­zna­nji­ma o na­či­nu ra­da bu­gar­ske gim­na­zi­je i vi­še žen­ske ško­le u So­lu­nu.
(Na­sta­vi­će se)