Knjiga „Zatvorenice” Milutin A. Popović u izdanju beogradske izdavačke kuće „Laguna”, dio je „kriminalne beletristike” i vrsta „policijske književnosti” koja je u Srbiji počela da se razvija krajem XIX vijeka. Čitanje ovog dinamičnog i uzbudljivog djela neminovno vodi ka uspostavljanju paralela sa današnjim kriminalitetom i položajem žena u društvu. Svjedočanstva „opasnih žena” osvjetljavaju jednu malo poznatu, tabuizovanu sferu o patnjama, ali i zločinima u drugoj polovini XIX vijeka. Od ubistava muževa do čedomorstva, trovanja, silovanja, sodomije, žene su u prošlosti vršile različite prestupe. Činile su zločine protiv vlasti i vladara, krivotvorile novac, organizovale pljačke, skrivale hajduke, bile hajdučice... Kršeći krivične zakone, razbijale su i stereotipne predstave o ženama.
Milutin A. Popović zabilježio je priče o zatvorenicama Srbije s kraja XIX vijeka i štampao album o njima. Međutim, informacije o njemu su više nego oskudne. Kada je 1898. godine u „Bosanskoj vili” najavljena vijest o izlasku njegovog „Albuma” iz štampe, nijesu unesene dodatne informacije o autoru. Te godine stručni list „Policijski glasnik” izgleda izbjegava da pomene tu knjigu, a „Zatvorenice – Album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda sa statistikom” prva je publikacija takve vrste u srpskoj kulturi. Knjiga sadrži predgovor Milutina A. Popovića, trideset pet priča o zatvorenicama, ilustracije i fotografije. „Zatvorenice” se mogu kupiti u „Laguninim” klubovima čitalaca u knjižarama Narodne knjige u Podgorici i Nikšiću ili preko sajta laguna.rs. U redovima koji slijede donosimo izabrane priče od ukupno 35 priča...


Uvod autora Popovića

„Istorija Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda nije duga. Do1866.godine Ženski zavod bio je u Ćupriji. Te godine, ukazom od 29. septembra br. 3410, premešten je u Požarevac. Seoba osuđenica izvršena je 25. oktobra iste godine.
Tada je bilo svega 38 osuđenica a danas ih ima 105 na broju.
O životu osuđenica, u samom Zavodu, nema se šta mnogo reći; jer je on posve jednolik – sve ono što rade danas ponavlja se sutradan: jedne tkaju, druge vezu, treće pletu itd. Od svih radova najrazvijenije je tkanje i otuda državna kasa ima godišnjeg prihoda do 1.000 dinara...
Žensko odeljenje Požarevačkog kaznenog zavoda udešeno je po sistemu zajedničkog zatvora, kao i ostali naši kazneni zavodi. Nu, s pogledom na to što su u samoj zgradi, pored soba osuđeničkih (kojih ima 10), smešteni još, po naročito udešenim odeljenjima, i radionice (kojih ima četiri: dve platnarske, jedna ćilimarska i jedna za vezenje), dalje, bolnica, čekaonica, stan za nadzornicu i čuvare, kuhinja i kancelarije, bolnička i nadzorničina, kao i ćelijski zatvori za kazne – može se slobodno reći da se ovo odeljenje dosta primaklo modernim kaznenim zavodima. Zgrada ovog odeljenja podignuta je 1875. godine, snagom osuđenika. Na završetku da pomenemo i jednu znamenitost, koja se nalazi u krugu Požarevačkog kaznenog zavoda.
To je česma, čiju sliku donosimo. Ona je zadužbina Knjaza Oslobodioca. Voda koju ova česma daje tako je izvrsna da joj nadaleko nema ravne. I ko se ma jednom napije ove vode, mora da se odmah seti Velikoga Miloša, toga genija srpskog, ne samo na političkom, već i kulturnom polju, za dobro i napredak Srbije.”
15. septembra 1898. Požarevac.
Mil. A. Popović


Šta ko traži, to i nađe

Osuđenica Persa Tadić bila je rodom iz Koceljeva, Sreza pocerskog, Okruga podrinjskog. U dobu učinjenog zločina imala je 18 godina.
„E ljudi, što se ova dva čovjeka slažu to nigde nema – reći će jedan i pokaza očima na Dimitrija i Živojina.
– Bruke, ja bi rekô da među njima ima neke tajne – reče drugi.
– More kak’a tajna, ostavi se toga; sem ako tajna nije
rakija – umeša se treći.
– More nemoj da misliš, ko mu ga zna, ima nas svakojakih – opet će drugi.
– Sve, sve, ali to znam da nije, smeo bi da se kladim, evo ovde sam najtanji – reče treći i pokaza rukom.
– Za Živojina nije mi nikakvo čudo, on je takav bio od kako je, kao da je sa majčinim mlekom i rakiju sisao; ali mi je čudo za Dimitrija šta bi tome čoveku… onako krasan čovek doskora. To nije bez ičega, do je od nekog silnog dešperta.
I odmah za ovim počeše unakrs’ pitanja i odgovori.
– Ma ljudi, od kad li on to pođe nađavola?
– A ko bi ga znao.
– Meni se sve čini od kada se po drugi put oženi.
– I ja bi’ tako rekao.
– Vala kakva je Kristina dobro i ne poludi.
– Ako, šta je tražio đavola da uzima devojku. Što nije uzeo svoju priliku.
– Tako je. Zar je malo udovica bilo kod nas! Pa baš ako mu je zinula ala za devojkom, mogao je da nađe i kod nas, bar bi znao šta uzima, a ne da ide čak u deveto selo.
– Šta ko traži, to i nađe”.
(NASTAVIĆE SE)