- PIŠE: Borivoje Ćetković

„Prolazak kralja Nikole glavnom ulicom Podgorice”, zapisao je dr Škerović, „kuda je vodio jedini kolski put za Plavnicu, izazvao je uznemirenje mase vojnika, dobjeglica i naroda, kojih je bilo na hiljade u gradu. General Vukotić je pokušao da umiri uzburkane mase.
Vjerovatno u vezi sa tom uznemirenošću masa, general serdar Janko Vukotić, kako su mi posvjedočili neki savremenici događaja, održao je sa balkona zgrade Oblasne uprave na Nemanjinoj obali, kuda je kralj prošao, govor u kome je izjavio, po prilici na osnovu datog mu obećanja, da će se kralj, sigurno, narednog dana vratiti u Podgoricu, a ide da isprati bolesnu kraljicu.
Ali, to nije bio njegov oproštajni govor. On je toga dana uveče još jedanput, i poslednji put, razgovarao s kraljem Nikolom. Ovaj ga je pozvao iz Skadra telefonom. Kralj Nikola je još jedanput prekršio svoju riječ, koju je dao prije odlaska – na Kruševcu. Pozvao je svoga dugogodišnjeg saradnika i u datom času načelnika štaba njegove Vrhovne komande, da se s njim oprosti.
– Janko, ja krećem.
– Kud, Gospodaru?
– Idem na Lješ i San Đovani, pa preko mora – saopštio je kralj.
– Idi, nikad se ne viđeli – odgovorio je general Vukotić, bacio slušalicu i izašao. Telefon je ponovo pozivao. Vratili su ga. Uzeo je slušalicu.
– Janko, hvala ti na službi – čuo se kraljev glas.
– A tebi nehvala – odgovorio je serdar svome kralju-gospodaru, i bacio, ovom prilikom, poslednji put, slušalicu. (Nova Evropa, knj. br. 7,26. mart 1927. J. Vukotić i kapitulacija Crne Gore. Cit. pr. Škerović, 2004: 145.) Škerović u fusnoti napominje da je ovaj razgovor mogao biti 7. januara. Uveče, toga dana kada je krenuo kralj. Tako su se opraštali sa svojim suverenom njegova dva najintimnija i najodanija dugogodišnja politička i vojna saradnika, general i serdar Janko Vukotić i general Mitar Martinović.
Izuzetno težak položaj u kojem se našla vojska i narod nakon što je kralj napustio zemlju serdar Vukotić je nazvao „užasnim trenutkom”,
„Sad je nastupio užasan trenutak. Kralj napustio zemlju, a od vojske koja je u odstupanju još nije niko osim izvjesnih štabova stigao ni u Podgoricu, ne samo to, nego je pitanje da li će i u toku toga dana stići; protivnik je već na Bojani, koju može u nekoliko sati preći, i tim prekinuti svaku moguću odstupnicu” (...) „O odstupanju nije moglo biti ni riječi”. (Pod. N. Š.). A ipak su pojedinci i manje i veće grupe Crnogoraca, Hercegovaca i Bokelja pokušali, i mnogi uspjeli, da na vrijeme odstupe kroz Skadar za Meduu i dalje. Na vrijeme su odstupili dobrovoljci iz Boke, 7. januara, forsiranim maršem napuštali su Podgoricu tri bataljona hercegovačkih dobrovoljaca. Oni su 8. januara osvanuli u Skadru i toga dana, u borbi sa austrijskim prethodnicama, prokrčili sebi put i odstupili za srpskom vojskom”. (Škerović, 2004:148.)
Proglas krnje vlade
Tri ministra, članovi vlade Lazara Mijuškovića (krnja Vlada), koji su ostali u Podgorici, „oglasili su sebe za vladu Kraljevine Crne Gore”. Obratili su se narodu sledećom proklamacijom:
„Pošto je Nj. V. gospodar odsutan iz zemlje, to je Kraljevska vlada, a na osnovu člana 16. Zemaljskog ustava, preuzela vlast i riješila da se vojska raziđe sa položaja, te prema tome vojska i ne postoji – samo narod”. (Pod. B.Ć.)
Narod je, zapisao je dr Škerović, „pozvat da očuva red i mir”... „Vlada” je istog dana „utješila” narod da je „knjaz Mirko ostao u zemlji”.... „riješen da podijeli sudbinu zajedno s narodom”.
Toga dna vlada je razriješila od dužnosti načelnika štaba Vrhovne komande crnogorske vojske generala serdara Janka Vukotića.
Istim aktom general Vukotić je stavljen „na raspoloženje Nj. kraljevskom visočanstvu knjazu Mirku”,i, naređeno mu je da se „na određenu dužnost izvoli odmah prijaviti”.
General Vukotić je istoga dana, 8. januara, u cjelini saopštio odluku Vlade crnogorskoj vojsci, i naredio „svim komandantima da gornje saopšte područnim jedinicama i vojsku odmah raspuste da ide svojim kućama”.(Pod. N.Š.)
Vukotić u nastavku te naredbe zahvaljuje oficirima, podoficirima i vojnicima „za junačko, slavno dostojno, i ako zaludu, vojničko držanje”.
„Takvim citiranim aktom `Vlade`, koja preuzima i funkciju šefa države, nestali, kao da nijesu ni postojali, šef države, Vrhovna komanda, vojska Crne Gore. Od interesa je uzgred istaći čudnovatost `vladine` odluke da se dotadanji stvarni komandant crnogorske vojske, general Vukotić, upućuje na službu knezu Mirku, i da se na određenu dužnost odmah prijavi, mada knez Mirko ni po jednom poznatom zakonu ili dokumentu nije imao nikakvih, ni vojnih ni političkih funkcija u državnoj organizaciji. On je, po slučaju što je kraljev sin, nosio grb brigadira crnogorske vojske, bez da je komandovao ili upravljao kojom vojnom jedinicom ili ustanovom”.(Škerović, 2004:150.)
Kralj Nikola nije izvukao nikakvu pouku o komandovanju knjaza Petra Lovćenskim odredom, pa je i generala Vukotića „uputio na službu kod knjaza Mirka”. Mogao je kralj Nikola da radi šta hoće – svoje sinove postavljao je na najodgovornije vojničke funkcije, mada je bila očigledna njihova nesposobnost i neupotrebljivost.
(Nastaviće se)