-Piše:BUDO SIMONOVIĆ


Ne vjerujem da priču o „crnogorskom jeziku“ čeka srećnija budućnost; to je najbrutalnija politička ujdurma koja nema ništa sa istinom o jeziku Crne Gore... Feljton predstavlja izvode iz nove knjige Buda Simonovića „Za njima će vjekovi hramati”
U trenucima uzvitlanih crnogorskih nacionalističkih barjaka i raspamećene histerije oko svega sa predznakom „crnogorski“, prije devet godina sam pitao Matiju Bećkovića, jednog od najvećih pjesnika srpskog jezika, jednog od najvećih koje je iznjedrila Crna Gora, šta misli o novokomponovanom crnogorskom jeziku koji je tadašnja aktuelna crnogorska vlast izmislila, silom proglasila i dekretima kodifikovala.
– Kad i kad je Radosav Bošković napisao „Uporednu gramatiku slovenskih jezika“? Naslov je dovoljan da sve kaže. E sad, kao da nikad ničeg nije bilo pričamo sve ispočetka i vraćamo na prapočetak, u kameno doba istorije i jezika. Imaš dva poslanika više, imaš poslaničku većinu i misliš da imaš pravo da promeniš ime, jezik, veru, istoriju jednog naroda…
Katedru za srpski jezik na Beogradskom univerzitetu držali kao po pravilu Crnogorci. I nisu tu došli po ključu nego po daru božjem. Bili tu Mihailo Stevanović, bio Radosav Bošković, bio Radomir Aleksić, bio Vušović, bio Lalević, bio Mitar Pešikan... da ne zaboravimo sve ostale do Stijovića i Draga Ćupića...
Veliki narod ima i veliki jezik – kazao je dalje Matija Bećković. – Jezičko zakonodavstvo je važno koliko i ustavni poredak i državno ustrojstvo. Ako nije i važnije i trajnije. Slava jezika se poklapala sa slavom naroda i države. Na jeziku se vidi koliko je jedan narod civilizovan i emancipovan. Pisanje je civilizacijski čin. Najstabilnije su države koje imaju i najčvršće normirane jezičke norme. I obrnuto: najnestabilnije one koje nikavih normi nemaju, gde se piše i govori kako je kome ćef, koje plutaju bez puta i cilja vrteći se na vodenoj podlozi.
Srpski jezik je davno kodifikovan i umnogome je stvarao i modernu srpsku državu. Žalosno je da brodolom države prati i brodolom jezika i njegovih normi. I možda je veća sramota što se raspada jezičko zakonodavstvo nego što se raspala država i njeno ustrojstvo. Najgore je što su na taj raspad pristajali i oni koji nisu morali i koje političke odluke nisu obavezivale. Istina, malo koji ozbiljan lingvista je na to pristajao, ali je bilo dovoljno samozvanaca i diletanata da ponude svoje usluge.
Vukovu reformu ne zovu slučajno Vukova revolucija. A svaka revolucija, pa i Vukova, bespoštedna je prema svojim protivnicima. I Vuk je bio beskompromisan, ali kad je pobedio, on je imao više razumevanja za stavove onih koje je pobedio i sve što je kod njih bilo dobro prizvao bi, priključio i pomirio...
Tako je bilo, o tome se sve zna. Ono što nije stigao da učini Vuk učinili su, pored ostalih, i Ivo Andrić, i Meša Selimović... Meša je, kao vukovac, napisao raspravu „Za i protiv Vuka“ – i prvi zatražio milost za Vukove oponente.Tako se došlo do celine i na vukovskoj osnovi nastala velika umetnost i napisana mnoga remek-dela.
Na „crnogorskom jeziku“ ne nastaju nova dela, nego se ponovo pišu i prevode na original ona davno napisana od kojih neka svi znaju napamet kao što je slučaj sa „Gorskim vijencem“. On se ne primenjuje unapred nego unazad.
A kao što sam negde već rekao, tim (crnogorskim, napomena B.S.) jezikom ne govore ni oni koji ga uvode. Čak mi se čini da bi pre podneli ostavke nego javno izgovorili rečenicu na „crnogorskom jeziku“. Da apsurd bude veći, sve te rasprave se vode na srpskom jeziku i nova slova koja uvode su glasovi srpskog jezika. Samo što se pomoću njih pre može škrgutati, šištati, režati nego govoriti. Te glasove su konfiskovali, proglasili crnogorskim fenomenom mada se oni ne javljaju ni u celoj Crnoj Gori, a čuju i u drugim krajevima koji govore srpski...
Josip Broz Tito je u svoje vreme mogao da radi šta hoće, ali nije uvodio crnogorski jezik, mada ga je bolje govorio nego srpski. I Tito je negde umeo da stane. Ovi sad se, međutim, usuđuju da čine i ono na šta se nikad niko nije usuđivao...



Kraj