Bo­žo Vu­ji­sić (18), opu­že­ni za ubi­stvo Igo­ra Mi­lo­še­vi­ća i ra­nja­va­nje Mir­ka Vla­ho­vi­ća (42), ju­če je u Vi­šem su­du ka­zao da ža­li zbog sve­ga što se de­si­lo i da ne mo­že opi­sa­ti bol ko­ju osje­ća.
Osim što ni­je pri­znao kri­vič­no dje­lo za ko­je se te­re­ti, Vu­ji­sić je is­pri­čao da mu je Mi­lo­še­vić bio ro­đak i naj­bo­lji drug i da su ci­je­li ži­vot za­jed­no pro­ve­li.
– Igor je te no­ći do­šao za me­ne sa dje­voj­kom Da­ni­je­lom i Kri­sti­nom, na­šom za­jed­nič­kom dru­ga­ri­com. Po­šli smo pr­vo do ka­fa­ne Ba­nja Vu­ji­si­ća, a za­tim ka­sni­je u „Med­nes”, pa u „Mr Kul”, gdje smo uze­li vi­se­ći sto – ka­zao je Vu­ji­sić.
U tom lo­ka­lu, ka­ko ka­že, po­pi­li su ne­ko­li­ko pi­ća, a on­da je, ne­gdje oko je­dan sat iza po­no­ći, Igor od­ve­zao dje­voj­ku ku­ći, a on ostao u lo­ka­lu da ga sa­če­ka i da su sve ra­ču­ne od pi­ća ko­je su po­ru­či­li i pla­ti­li.
– Do­šao je ko­no­bar i re­kao mi da pla­tim ra­ču­ne. Pi­tao sam ga ka­kve ra­ču­ne, kad smo ih sve pla­ti­li i da mo­žda ni­je ne­ka gre­ška. Me­đu­tim, on je i da­lje in­si­sti­rao da pla­tim ra­ču­ne ko­ji su već bi­li pla­će­ni. Na­kon što sam re­kao da ne­ću da pla­ćam iste ra­ču­ne dva pu­ta, on je po­zvao rad­ni­ka obez­bje­đe­nja Mir­ka Vla­ho­vi­ća i obo­ji­ca su me tje­ra­li da po­no­vo pla­ćam i re­kli mi da iz lo­ka­la ne­ću iza­ći ako ne pla­tim ra­čun – is­pri­čao je Vu­ji­sić.
On je ka­zao da je po­sli­je pre­pir­ke sa nji­ma re­kao da će po­zva­ti Igo­ra i dje­voj­ku da po­svje­do­če da je ra­čun pla­ćen, ali ga je Vla­ho­vić ta­da uhva­tio za jak­nu i re­kao: „Ne mo­žeš iza­ći iz lo­ka­la dok ra­čun ne pla­tiš”.
– Ta­da me Vla­ho­vić uhva­tio ru­kom i pri­vu­kao se­bi. Shva­tio sam da ko­no­bar i on tra­že sa­mo ne­ki raz­log da bi se ob­ra­ču­na­li sa mnom. Po­sli­je ovo­ga me Vla­ho­vić uda­rio pe­sni­com jed­nom ili dva pu­ta u pred­je­lu ja­go­di­ce i slje­po­oč­ni­ce i de­snog re­bra. Od tih uda­ra­ca sam pao na pod, uspio sam da se ne­ka­ko iš­ču­pam i kre­nuo ka iz­la­zu. Me­đu­tim, ka­da sam se peo uz ste­pe­ni­ce osje­tio sam opet ne­ko­li­ko uda­ra­ca. Po­no­vo sam pao i po­sli­je to­ga me Vla­ho­vić sa još jed­nom oso­bom bu­kval­no išu­ti­rao no­ga­ma dok sam le­žao – do­dao je Vu­ji­sić.
On je ka­zao da se na­kon to­ga sje­ća sa­mo ka­ko su ga u ka­fa­ni kod Ba­nja Vu­ji­si­ća umi­va­le Kri­sti­na i Da­ni­je­la, jer je od uda­ra­ca iz­gu­bio svi­jest.
– Po­sli­je po­la sa­ta Igor i ja smo po­šli da pre­ba­ci­mo Da­ni­je­lu na Ka­ka­ric­ku go­ru. On mi je u po­vrat­ku re­kao: „Sad će­mo po­ći do me­ne ku­ći da uzmem đe­dov sta­ri pi­štolj, da ih is­pre­pa­da­mo”. Uze­li smo pi­štolj i Igor ga je sta­vio u ka­se­tu od ko­la. Sti­gli smo is­pred ka­fa­ne „Mr Kul” i ja sam tra­žio pi­štolj Igo­ru, s tim što ni­je­sam imao na­mje­ru ni­kog da ubi­jem – na­veo je Vu­ji­sić.
Ka­ko je re­kao, tu noć htio je da za­pla­ši ko­no­ba­ra Dar­ka Pe­jo­vi­ća i ka­da je ušao u lo­kal tra­žio ga je, ali ne­ko ga je uhva­tio za de­snu ru­ku u ko­joj je bio pi­štolj.
– Ka­da me je uhva­tio za ru­ku i kre­nuo pre­ma šan­ku, shva­tio sam da je to Mir­ko Vla­ho­vić. Vi­dio sam da ga je Igor uhva­tio sa obi­je ru­ke ka­ko bi ga odvo­jio od me­ne, ali ta­da je me­ne opet s le­đa uhva­tio za ša­ku. Ovo je tra­ja­lo ne­ko­li­ko se­kun­di i čuo se pu­canj. Tvr­dim da ja ni­je­sam opa­lio, jer u jed­nom tre­nut­ku ni­je­sam dr­žao prst na oba­ra­ču. Ne­ko me je na­kon puc­nja s le­đa uda­rio u gla­vu i iz­gu­bio sam svi­jest. Ono če­ga se da­lje sje­ćam je­ste da sam bio is­pred lo­ka­la i da me po­li­ci­ja hap­si – is­pri­čao je Vu­ji­sić.
Is­ta­kao je da sa Mi­lo­še­vi­ćem ni­ka­da ni­je imao gr­ke ri­je­či i da je za ovaj do­ga­đaj po­seb­no kriv Dar­ko Pe­jo­vić, a on­da i Vla­ho­vić.
Vu­ji­sić je, od­go­va­ra­ju­ći na pi­ta­nje tužioca Su­za­ne Mi­lić, ka­zao da su ra­čun po po­la pla­ti­li on i Igor i da ni­je vi­dio je li on re­per­ti­rao pi­štolj.
– Ni ja ga ni­je­sam re­per­ti­rao. Znam da mi je Igor pri­čao da ima pi­štolj od po­koj­nog đe­da, da je mno­go star i da sto­ji za ukras. Ni­je­sam ni znao ko­li­ko me­ta­ka je bi­lo u pi­što­lju.
Na po­seb­no pi­ta­nje su­di­je Vla­di­mi­ra No­vo­vi­ća, ka­ko je dr­žao pi­štolj, re­kao je da je bio usmje­ren pre­ma tlu i da ga ni­jed­nog mo­men­ta ni­je dr­žao na oba­ra­ču.
Vu­ji­sić je ka­zao i da je spor­ne ve­če­ri pri­je al­ko­ho­la kon­zu­mi­rao i dva do tri gra­ma ko­ka­i­na, ali ni­je že­lio da ko­men­ta­ri­še od ko­ga je dro­gu na­ba­vio.VJ.D.


Slu­čaj­no ubio bra­ta

Vu­ji­sić se te­re­ti da je 23. no­vem­bra pro­šle go­di­ne, u tri sa­ta na­kon po­no­ći, u pod­go­rič­kom lo­ka­lu „Mr Kul” ubio bra­ta od tet­ke Igo­ra Mi­lo­še­vi­ća i ra­nio rad­ni­ka obez­bje­đe­nja Mir­ka Vla­ho­vi­ća, biv­šeg kik-bok­se­ra i MMA bor­ca.
Hi­tac ko­ji je osum­nji­če­ni Vu­ji­sić is­pa­lio pro­šao je Vla­ho­vi­ću kroz vi­li­cu i za­vr­šio Mi­lo­še­vi­ću u gru­di. Mi­lo­še­vić, ko­jem me­tak ni­je bio na­mi­je­njen, pre­mi­nuo je ubr­zo na­kon ra­nja­va­nja.