Isti­na je naj­va­žni­je na­če­lo ko­je bi tre­ba­lo da vo­di sva­kog umjet­ni­ka, po­ru­čio je Is­ken­der Pa­la, po­zna­ti tur­ski pi­sac ko­ji je otvo­rio ovo­go­di­šnji Me­đu­na­rod­ni pod­go­rič­ki sa­jam knji­ga.
- Vri­je­me u ko­jem ži­vi­mo zah­ti­je­va od­go­vor­nost od sva­kog umjet­ni­ka. Pi­sac mo­ra da po­dig­ne kod či­ta­o­ca ni­vo in­te­re­so­va­nja i zna­nja. Pi­sac ne smi­je da se spu­sti na ni­vo či­ta­o­ca, on ga mo­ra do­ve­sti do svog ni­voa – po­ru­čio je on.
Cilj sva­kog umjet­ni­ka je da svo­jim dje­li­ma po­dig­ne ni­vo ljud­skih pra­va i de­mo­kra­ti­je u ze­mlji u ko­joj ži­vi, sma­tra Pa­la. Sva­ki stva­ra­lac u za­vi­sno­sti od umjet­no­sti ko­jom se ba­vi, mo­ra vo­lje­ti lju­de, jer je to, ka­ko ka­že, pred­u­slov stva­ra­nja.
In­te­re­so­va­nja Is­ken­de­ra Pa­le su isto­ri­ja i isto­rij­ske lič­no­sti. Nje­go­vi ro­ma­ni osvje­tlja­va­ju tur­sku po­vi­jest kroz isto­rij­ske lič­no­sti. Baš zbog to­ga što je isto­ri­ja kli­za­va te­ma, ka­da se za­in­te­re­su­je za jed­nu te­mu, on stu­di­o­zno is­tra­žu­je epo­hu i lič­nost ko­ju je iza­brao, i ka­ko ka­že, ne po­či­nje da pi­še dok u po­tu­no­sti ne usvo­ji na­čin raz­mi­šlja­nja do­ba o ko­jem stva­ra ro­man.
Mla­de pi­sce sa­vje­tu­je da mo­ra­ju či­ta­ti, jer će sa­mo ta­ko po­sta­ti do­bri pi­sci.
- Kad pi­šem či­tam mno­go, a ra­dim i po de­set sa­ti dnev­no. Bez či­ta­nja, ne­će­te po­sta­ti do­bar pi­sac, bu­di­te si­gur­ni – po­ru­ču­je Pa­la.
● Pi­še­te o isto­rij­skim lič­no­sti­ma. Šta nam one da­nas po­ru­ču­ju?
- Že­lim da po­stig­nem ne­ko­li­ko ci­lje­va. Pr­ven­stve­no, iz­me­đu tur­ske omla­di­ne i isto­ri­je po­sto­ji ne­pre­mo­stiv jaz, pra­vi pre­kid. Ne­ma isto­rij­skih ju­na­ka na ko­je bi se oni ugle­da­li. Ja im da­jem ju­na­ke. Ako je vaš pre­dak od pri­je 15 ko­lje­na una­zad ži­vio i osje­ćao i mi­slio, zna­či mo­že­te i vi. Ako su oni uspje­li, on­da mo­že­te i vi... Eto na­ma ju­na­ka. Za­to, ve­o­ma pa­žlji­vo bi­ram o ko­me ću da pi­šem. Po­ne­kad je to voj­nik, po­ne­kad mi­sli­lac, na­uč­nik, du­hov­nik, že­na.
● Sa­vre­me­na Tur­ska se na­la­zi u dva svi­je­ta – s jed­ne stra­ne to je evrop­ska ze­mlja, a sa dru­ge na nje­nim gra­ni­ca­ma se vo­de ra­to­vi, u Ira­ku, Si­ri­ji, tu su sto­ti­ne hi­lja­da iz­bje­gli­ca. Da li tur­ska knji­žev­nost re­a­gu­je na ta­kvu zbi­lju?
– Za­sad ne. Ne­ma isto­rij­ske dis­tan­ce. Ni­je na­ša knji­žev­nost usmje­re­na na kom­šij­ske ze­mlje. Da bi se to opi­sa­lo tre­ba da pro­đe 20 do 25 go­di­na. Jer, to što se da­nas do­ga­đa pr­ven­stve­no je po­li­tič­ka te­ma, još to ni­je sa­zre­lo za knji­žev­nost i umjet­nič­ko pro­mi­šlja­nje.
● O če­mu pi­še ge­ne­ra­ci­ja mla­dih tur­skih pi­sa­ca?
– Pri­je ni­je bi­lo dje­la na­uč­ne fan­ta­sti­ke, stri­pa... No, sa­da ima­mo ta­kve na­slo­ve. To su ge­ne­ra­ci­je kom­pju­te­ra­ša, ko­je stva­ra­ju no­vu knji­žev­nost. A, me­ne to ra­du­je.S.Ć.


Bal­kan i Tur­ska

- Ašuk Če­le­bi iz 16. vi­je­ka i Evli­ja Če­le­bi­ja, ko­ji je u 17. vi­je­ku pu­to­vao Bal­ka­nom, osta­vi­li su go­to­vo isto­vjet­ni za­klju­čak o sta­nov­ni­ci­ma Bal­ka­na.
„Ako se ro­di di­je­te u Pri­šti­ni, ra­đa se s olov­kom u ru­ci, ako se ro­di u do­li­ni Var­da­ra, ra­đa se fi­lo­zof, a ako se ro­di u Plje­vlji­ma, on­da se ro­di sa po­zna­va­njem ne­kog stra­nog je­zi­ka” - Bal­kan­ci su ima­li pu­no uti­ca­ja na osman­sku kul­tu­ru – ka­že Is­ken­der Pa­la.


Im­pe­ra­tiv lju­bav pre­ma čo­vje­ku

- Ako vo­li­te sve dru­go osim čo­vje­ka, mo­že­te skre­nu­ti s pra­vog pu­ta. Ako mi­sli­te na za­ra­du, ne­će­te ni do­bro za­ra­di­ti ni do­bro ura­di­ti. Ako vo­li­te čo­vje­ka, sve osta­lo će­te po­sti­ći. Do­ći će ta­da i no­vac i sla­va – po­ru­čio je mla­dim umjet­ni­ci­ma Pa­la.