Oku­siv­ši so u tek­sto­vi­ma Ni­ko­le Ma­lo­vi­ća, do­ma­ća jav­nost tek po­sta­je svje­sna ko­li­ko je sve vri­je­me s raz­lo­gom bi­la žed­na Me­di­te­ra­na.
Igra ri­je­či­ma u na­slo­vu no­ve knji­ge naj­na­gra­đi­va­ni­jeg obal­nog pi­sca, (Na­gra­da ,,Pe­čat vre­me­na”, ,,Bo­ri­sav Stan­ko­vić”, ,,Bran­ko Ćo­pić”) ka­zu­je da je Bog za­pra­vo u Bo­ki. U naj­ljep­šem za­li­vu na svi­je­tu od­vi­ja se rad­nja dvi­je no­ve­le u dram­skoj for­mi, pri če­mu je pr­va uslov­no re­če­no ka­to­lič­ka, a dru­ga pra­vo­slav­na.
„Pe­ra­ški go­blen” pri­ča je o že­ni ko­ja je du­že od Pe­ne­lo­pe če­ka­la svog mu­ža na­u­ti­ka. Ja­cin­ta Mi­o­vić Ku­nić do­vr­ši­la je 1828. ču­ve­ni go­blen: ko­su Go­spe i an­đe­la do­vr­ši­la je vla­sti­tom si­je­dom ko­som, bez dje­ce, sli­je­pa na kra­ju, a da po­mor­ca ni­je do­če­ka­la. To je okvir u ko­ji se htio da umet­ne vrag. „Pe­ra­ški go­blen” je pri­ča i o to­me ka­ko je iz po­vla­šće­ne ge­o­gra­fi­je ne­mo­gu­će oti­ći za­u­vi­jek.
Mno­ge taj­ne kri­je Bo­ka Ko­tor­ska i, pre­ma ri­je­či­ma Ni­ko­le Ma­lo­vi­ća do­bit­ni­ka tri pre­sti­žne ovo­go­di­šnje knji­žev­ne na­gra­de za ro­man „Je­dro na­de” (La­gu­na) –„Me­di­te­ra­na ni­kad ni­je bi­lo pre­vi­še u srp­skoj knji­žev­no­sti”, prem­da Bo­ka obi­lu­je pri­ča­ma. Ko još ne zna za le­gen­du o Tri se­stre sa Pr­ča­nja ko­je su uza­lud­no, do smrt­nog ča­sa za­lju­blje­no če­ka­le istog po­mor­skog ka­pe­ta­na? Ka­ko je ko­ja umi­ra­la, dru­goj je za­zi­đi­va­la pro­zor. Ljet­nji­ko­vac sa za­zi­da­nim pro­zo­ri­ma iz 15. vi­je­ka i da­nas po­sto­ji. S dru­ge stra­ne, go­to­vo je ne­po­zna­ta isti­ni­ta pri­ča o tri bra­ta bli­zan­ca, ko­ji su tra­gič­no bi­li za­lju­blje­ni u istu dje­voj­ku. No­ve­la „Tro­ji­ca” rav­na an­tič­kim tra­ge­di­ja­ma, de­ša­va se na po­lu­o­str­vu Lu­šti­ci i di­je­lom na mo­ru, da­le­ko od Bo­ke, od 1825. do 1890.
● Šta se to do­go­di­lo na po­lu­o­str­vu 1825?
– Ta­da su se na Lu­šti­ci, u sve­šte­nič­koj po­ro­di­ci Ko­stić, ro­di­le pr­ve i do sa­da je­di­ne mu­ške troj­ke na tim pro­sto­ri­ma. Otac Fi­lip bio je de­sna ru­ka vla­di­ke Pe­tra Pr­vog, ne sa­mo u bor­bi pro­tiv Na­po­le­o­no­vih Fran­cu­za, ne­go i u ve­zi sa ob­no­vom obli­žnjeg ostrv­skog Pre­vlač­kog ma­na­sti­ra, ne­ka­da­šnjeg sje­di­šta pr­ve Zet­ske epi­sko­pi­je. Nju je, kao što je po­zna­to, osno­vao Sve­ti Sa­va lič­no.
● Tro­ji­ca bra­će, bli­zan­ci Ni­ko­la, Vo­jin i Pu­ro, za­lju­bi­li su se u istu dje­voj­ku?
– Je­su. Su­di­mo li po bo­ga­toj gra­đi ko­ju iza se­be osta­vlja pu­bli­ci­sta Vas­ko Ko­stić, dje­voj­ka se zva­la Jo­va­na, i bi­la je kći ka­pe­ta­na Iva Šće­pa­ni­ce. Pri­tom, ve­o­ma li­je­pa. Bra­ća sa 17 go­di­na iz­vla­če bru­ške­te, da­nas bi se re­klo – lu­trij­ske slam­ke, i Jo­va­nu do­bi­ja naj­sta­ri­ji brat-bli­za­nac, Ni­ko­la. Jo­va­ni je da­ka­ko bi­la čast da ova­ko ili ona­ko uđe u sve­šte­nič­ku ku­ću Ko­sti­ća, u fa­mi­li­ju či­je su gla­ve mi­ro­po­ma­za­li re­dom vla­di­ke Pe­tro­vi­ći, pr­vo Sa­va, po­tom Pe­tar Pr­vi Pe­tro­vić. Ta­da se Vo­jin i Pu­ro, bra­ća ko­ja ni­su ima­la sre­će, oti­sku­ju na mo­re sa­mo da ne bu­du bli­zu vo­lje­ne Jo­va­ne. Ali se ne ukr­ca­va­ju na ne­ki od bo­kelj­skih je­dre­nja­ka, ne­go bje­že na tur­ski, na pi­rat­ski! Otac Fi­lip bio je, na­i­me, pre­ko svo­jih ve­za po­ra­dio na to­me da ni­ti je­dan bo­kelj­ski je­dre­njak ne pri­mi nje­go­ve si­no­ve Vo­ji­na i Pu­ra. Htio ih je za­dr­ža­ti na ze­mlji, jer je hljeb po­mo­rač­ki te­žak, a ži­vot na mo­ru va­zda ne­iz­vi­je­stan.
● Tra­ge­di­ja je ve­za­na uglav­nom za go­di­nu 1844?
– Za­i­sta, pri­ča o neo­bič­nom pri­klju­če­ni­ju s mno­štvom li­ko­va do­ži­vlja­va kul­mi­na­ci­ju 1844. go­di­ne. Iako ože­njen, Ni­ko­la od oca tra­ži bla­go­slov da se oti­sne da je­dan je­di­ni vi­jađ, na pr­vi i zad­nji po­mo­rač­ki put. Bla­go­slov ne do­bi­ja i, ne­gdje bli­zu Port Sa­i­da, u bu­ri, s je­dre­nja­ka svog ta­sta Šće­pa­ni­ce, ska­če u vo­du – u mag­no­ve­nju ubi­je­đen da vi­di uto­plje­nu bra­ću. Uta­pa se i sam. U grč­koj lu­ci Va­si­li­ki, na po­vrat­ku i sa za­sta­vom na po­la jar­bo­la, ka­pe­tan Šće­pa­ni­ca sa­zna­je da je tra­gič­ne no­ći je­dan austrij­ski broj to­po­vi­ma po­to­pio je­dan tur­ski, pi­rat­ski brod, sa sve Vo­ji­nom i Pu­rom, ne­da­le­ko od mje­sta na kom se uto­pio Ni­ko­la.
● I to ni­je kraj isti­ni­tih ži­vot­nih dra­ma?
– Ni­je. Jo­van, naj­sta­ri­ji brat pu­sto­lov, gim­na­zij­ski mi­lje­nik kar­lo­vač­kog mi­tro­po­li­ta Stra­ti­mi­ro­vi­ća, ka­sni­je pe­štan­ski stu­dent fi­lo­zo­fi­je – vra­ća se na­kon mno­go go­di­na u Bo­ku i že­ni se Ni­ko­li­nom udo­vi­com, kao bi­blij­ski Onan. Od­la­ze za­jed­no u Ru­si­ju, na Don i u Ode­su, pre­ži­vlja­va­ju­ći što-šta: umi­re im sin je­di­nac, ga­si se za­vjet­na lo­za, ona ista ko­joj je u ama­net Sv. Pe­tar Ce­tinj­ski osta­vio da se bri­ne o Pre­vlač­koj car­skoj la­vri. Pred kraj ži­vo­ta krug se za­tva­ra, Jo­van po­sta­je sve­šte­nik. Umi­re u Pe­ra­stu 1890. bez po­tom­stva. U „Tro­ji­ci” sam se ru­ko­vo­dio sa­svim sa­vre­me­nom pi­ta­li­com: mo­že li nam bi­ti bo­lje ako plo­vi­mo ka go­rem?
● Kri­ti­ka je opa­zi­la da ste vje­šti u grad­nji žen­skih li­ko­va. Ja­cin­ta Mi­o­vić Ku­nić sli­je­pa pla­če na kra­ju „Pe­ra­škog go­ble­na” i svi či­ta­o­ci re­dom?
– Imao sam ne­sre­ću da zad­nja dva raz­re­da ko­tor­ske Gim­na­zi­je pro­ve­dem kao je­di­ni mla­dić u odje­lje­nju. Sre­ćom pak, za sve to vri­je­me mno­go to­ga sam na­u­čio o dje­voj­ka­ma, a po­tvr­dio na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du.
● Jed­na no­ve­la štam­pa­na je la­ti­ni­com, dru­ga ći­ri­li­com, pa čak su i na­slov i ime auto­ra štam­pa­ni ta­ko?
– U naj­kra­ćem bi to bi­la de­fi­ni­ci­ja su­ži­vot­ne Bo­ke Ko­tor­ske.
● Je­ste li uni­je­li i eku­me­ni­stič­ku ra­van?
– Ne. Eku­me­ni­zam je slat­kor­je­či­va fra­za ko­ja na ra­znim kon­fe­ren­ci­ja­ma uzi­ma ob­lik tr­go­vi­ne gdje se raz­mje­nju­ju kom­pr­o­mi­si u stva­ri­ma vje­re da bi se do­šlo do ko­nač­ne sa­gla­sno­sti. Sa hri­šćan­skim ka­no­nom se, iz­vi­ni­te, ne tr­gu­je.
● Dok ro­man „Je­dro na­de” ne pre­sta­je da ubi­ra na­gra­de, iz­da­li ste no­vu knji­gu. Ot­kud to­li­ka pro­duk­tiv­nost?
- „Bog u Bo­ci” na­stao je ra­ni­je, ali se tek sa­da pod­go­rič­ka „No­va knji­ga” za­in­te­re­so­va­la za ovaj se­ri­jal pla­vo-bi­je­lih tra­ge­di­ja.
● Pri­je sva­kog po­gla­vlja na­la­zi se fo­to­gra­fi­ja pri­je ci­je­le stra­ne, što knji­gu „Bog u Bo­ci” či­ni neo­bič­ni­jom. Da ku­ri­o­zi­tet bu­de ve­ći, autor ste svih fo­to­gra­fi­ja?
– Da, ri­ječ je o cr­no-bi­je­lim fo­to­gra­fi­ja­ma u de­ki­ri­kov­skoj per­spek­ti­vi, što će re­ći bez lju­di. Bo­ka je, ko­li­ko idi­lič­na, čul­na, i kar­ne­val­ski raz­i­gra­na, ujed­no i po­pri­šte mo­ra zlo­sreć­nih sud­bi­na. Ovo je knji­ga o za­liv­skim ka­to­li­ci­ma i pra­vo­slav­ci­ma, uro­nje­nim u dva mo­ra pu­na su­za.
M. Mi­lo­sa­vlje­vić

Tro­ji­ca


U no­ve­li „Tro­ji­ca”, pi­sa­noj na osno­vu isti­ni­tih ži­vot­nih dra­ma, Ma­lo­vić pred či­ta­lač­kim okom raz­vi­ja se­ri­jal tra­ge­di­ja, in­ten­zi­te­tom sa­svim na­lik an­tič­kim. Rad­nja pra­ti usud po­lu­o­strv­ske po­ro­di­ce Ko­stić, od 1825. ka­da su se ro­di­le pr­ve bo­kelj­ske mu­ške troj­ke, do 1890. ka­da su svi iz sve­šte­nič­ke po­ro­di­ce po­koj­ni, sem naj­sta­ri­jeg, blud­nog si­na – ko­ji igrom sud­bi­ne po­sta­je ri­san­ski pa­roh sa sje­di­štem u Pe­ra­stu. Pret­hod­no se ože­nio udo­vi­com svog mla­đeg bra­ta, jed­nog od tro­ji­ce, ko­ja umi­re, baš kao i je­di­ni nji­hov na­sljed­nik. Isto­rij­ska pri­ča ti­če se po­ro­di­ce o. Fi­li­pa Ko­sti­ća, de­sne ru­ke vla­di­ke Pe­tra Pr­vog, ne sa­mo u bor­bi pro­tiv Na­po­le­o­no­vih Fran­cu­za, ne­go i u ve­zi s ob­no­vom obli­žnjeg Pre­vlač­kog ma­na­sti­ra, ne­ka­da­šnjeg sje­di­šta pr­ve Zet­ske epi­sko­pi­je, ko­ju je osno­vao Sve­ti Sa­va...