- Ko­tor ima iz­u­zet­nu mu­zič­ku tra­di­ci­ju, ima ško­lu, ho­ro­ve, i to se odr­ža­va, ima i Ko­to­rArt, ko­ji se is­ti­če kao pra­vi umjet­nič­ki fe­sti­val. Mo­gu sa­mo da po­že­lim da se ovaj grad, ko­ji ima i pu­bli­ku i tra­di­ci­ju, otvo­ri još vi­še za po­zo­ri­šte, po­ru­ču­je Mar­ko Ba­ćo­vić, glu­mac Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, ko­ji je u ve­li­koj sa­li Kul­tur­nog cen­tra „Ni­ko­la Đur­ko­vić” u Ko­to­ru na­stu­pio u ulo­zi Mar­ti­na Gre­ja u pred­sta­vi „Ko­za ili ko je Sil­vi­ja” Cr­no­gor­skog na­rod­nog po­zo­ri­šta.
Upr­kos ja­koj ki­ši broj­ni lju­bi­te­lji po­zo­ri­šta do­šli su da is­pra­te glu­mač­ku eki­pu i uži­va­ju u za­ni­mlji­voj tra­gi­ko­mič­noj pri­či.
- Igrao sam na ovoj sce­ni još kao ama­ter iz Do­de­sta, dav­no. Tu smo pro­ba­li jed­nu pred­sta­vu, ali je ni­smo iz­ve­li. Ov­dje smo pri­pre­ma­li Mro­že­ko­ve „Emi­gran­te” za­to što je Mla­den Ne­le­vić bio ov­dje, pa smo i mi do­šli ra­di nje­ga. Ni­sam ov­dje igrao prak­tič­no od ama­ter­skih da­na. Znam da je sce­na još iz do­ba Na­po­le­o­na, ta­da je bi­lo ri­je­či da je ovo po­zo­ri­šte sta­ro 200, 300 go­di­na. Li­je­pa je ovo sce­na. Pu­bli­ka je ve­če­ras za­i­sta li­je­po re­a­go­va­la. Ni­je bi­lo pre­vi­še gle­da­la­ca, jer pa­da­la je stra­šna ki­ša, ta­ko su nam bar re­kli, ali to što ih je bi­lo is­pra­ti­lo nas je fan­ta­stič­no. Kad smo vi­dje­li ka­ko di­šu sa na­ma, igra­li smo pu­no­ga sr­ca i za­i­sta je bio to di­van do­ži­vljaj - ka­zao je Ba­ćo­vić za „Dan”.
Pred­sta­va ra­đe­na po tek­stu Edvar­da Ol­bi­ja, a u re­ži­ji Da­ni­la Ma­ru­no­vi­ća, pre­mi­jer­no je iz­ve­de­na pri­je dvi­je go­di­ne, go­sto­va­la je u Bu­dvi, Nik­ši­ću, a po­sli­je Ko­to­ra idu­ćeg mje­se­ca na­stu­pi­će u Tiv­tu. Uz Mar­ka Ba­ćo­vi­ća igra­li su Na­da Vuk­če­vić, Emir Ća­to­vić i De­jan Iva­nić. On sma­tra da pred­sta­va „Ko­za ili ko je Sil­vi­ja” mo­že da igra bi­lo gdje, kva­li­tet­na je, je­dan ja­ko te­žak, ozbi­ljan tekst, ko­ji su ura­di­li do­bro i sa pra­vom mje­rom.
- Pred­sta­va se ba­vi vr­lo ška­klji­vom te­mom, jed­nom čud­nom lju­bav­nom pri­čom, jed­nog čud­nog do­ga­đa­ja jed­nog čo­vje­ka ko­ji go­to­vo da je i ne­mo­guć u stvar­no­sti, ali on­da kad se, pret­po­sta­vi­mo, do­go­di, on­da se is­pi­tu­je na pra­vi na­čin naš od­nos pre­ma lju­ba­vi, pre­ma pri­ja­telj­stvu, bra­ku, vjer­no­sti, pre­ma to­me šta smo, ka­kva smo to ljud­ska bi­ća, šta da ra­di­mo sa onim naj­i­skre­ni­jim osje­ća­njem, ko­je ima­mo, pa ka­kvo god da je ono, šta da ra­di­mo s njim, ko­ja je tu mje­ra. Kroz igra­nje do­la­zi­mo do ta­bua, ali pred­sta­va ni­je apo­lo­get­ska ni za­šti­ta, ni­ti osu­đu­je, ni­ti pro­pa­gi­ra, ona se pro­sto ma­lo po­i­gra­va sa ti­me, igra se, zbog to­ga je i li­je­po pra­ti­ti. Ba­vi se jed­nom za­bra­nje­nom stva­ri na za­ba­van na­čin, ni­šta ne do­ci­ra, ne­go je ko­me­di­ja vi­so­ko­ga sti­la, sa tra­gič­kim ele­men­ti­ma. Za­to je 2002. go­di­ne ovaj tekst u SAD pro­gla­šen naj­bo­ljim dram­skim tek­stom – na­gla­sio je Ba­ćo­vić.
Na­ša pu­bli­ka, upr­kos pa­tri­jar­hal­nom bek­gra­un­du, do­volj­no je otvo­re­na i za ova­kve te­me, ko­je ru­še ta­bue, pred­ra­su­de i ste­re­o­ti­pe.
- Naš na­rod je otvo­re­ni­ji ne­go što se mi­sli, pro­sto, mo­žda ne po­sta­vlja­mo pra­va pi­ta­nja. Lju­di raz­mi­ju, osje­tlji­vom te­mom se ba­vi­mo na za­ba­van na­čin, igra­mo se, a pri to­me i raz­mi­šlja­mo ma­lo o to­me ka­ko i do­kle smi­je­mo da ide­mo u svom do­ži­vlja­ju. Jer, taj do­ži­vljaj, iako iskren, mo­žda je pre­tje­ran, a mo­žda i ni­je, ali ba­vi se tim gra­ni­ca­ma, ta­bu­i­ma i to je za­ni­mlji­vo gle­da­ti - sma­tra Ba­ćo­vić, ko­ji tre­nut­no mo­že da se vi­di na sce­ni svog ma­tič­nog Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta u pred­sta­va­ma „Go­spo­đi­ca”, „Za­pi­si iz pod­ze­mlja”, „Dra­ma o Mir­ja­ni i ovi­ma oko nje”, „Tar­tif”, a na sce­ni „Sla­vi­ja” pri­pre­ma no­vo či­ta­nje Nu­ši­će­ve ko­me­di­je. Igrao je i u Na­rod­nom po­zo­ri­štu, na­stu­pao u ra­znim fil­mo­vi­ma, se­ri­ja­ma, a odav­no sa­ra­đu­je sa po­zo­ri­šnim po­sle­ni­ci­ma u Cr­noj Go­ri.
M.D.PO­PO­VIĆ


Bi­će još pro­je­ka­ta

-U CNP-u sam pri­je Ol­bi­je­ve pred­sta­ve ra­dio pri­je 15 go­di­na. Ipak, pri­su­tan sam na cr­no­gor­skoj sce­ni, ra­dio sam ne­ke fil­mo­ve, a evo sad se sni­ma film An­dra Mar­ti­no­vi­ća „Vri­je­me iz­me­đu nas”, pre­ma tri pri­če, a u jed­noj igram i ja. Za­tim, ima me i u no­vom cr­no­gor­skom sit­ko­mu ko­ji se ra­di, „Dojč­ka­fe”. Uče­stvo­vao sam u stva­ra­nju i ne­ko­li­ko krat­kih igra­nih fil­mo­va. U fil­mu Se­na­da Šah­ma­no­vi­ća „Umir kr­vi”, ko­ji se pri­ka­zu­je po ra­znim zna­čaj­nim fe­sti­va­li­ma, čak je i na jed­nom ve­li­kom evrop­skom fe­sti­va­lu, do­bio Gran pri. Ima po­sla, ima po­nu­da i raz­go­vo­ra, pa bi­će to­ga još - na­ja­vio je Mar­ko Ba­ćo­vić.