Na­kon što je u ro­ma­nu „Kad za­žmu­riš ni­ko te ne vi­di” autor­ka Mi­la­na­ka Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić pro­go­vo­ri­la o na­si­lju u po­ro­di­ci, di­je­le­ći sa či­ta­o­ci­ma naj­skri­ve­ni­je de­ta­lje iz svog ži­vo­ta, na red je do­ša­la no­va knji­ga „Pu­caj, pu­če mi du­ša”, po­tre­sna pri­ča o lju­di­ma ko­ji su pre­ži­vje­li sve stra­ho­te ra­ta u Bo­sni. Svo­je no­vo dje­lo na­kon Pod­go­ri­ce, pred­sta­vi­la je u Nik­ši­ću na knji­žev­noj ve­če­ri pri­re­đe­noj u sa­li „Za­hu­mlja”.
– Ma­nje knji­ge, ni vi­še ljud­skih sud­bi­na i dra­ma, ta­ko vr­to­gla­vih obr­ta i go­to­vo ne­vje­ro­vat­nih is­ho­da. To je pr­vi uti­sak ko­ji će se, vje­ru­jem, na­met­nu­ti sva­kom ko pro­či­ta no­vi ro­man Mi­lan­ke Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić, neo­bič­nog i in­tri­gant­nog na­slo­va „Pu­caj, pu­če­mi du­ša”. Taj uti­sak po­seb­no po­ja­ča­va či­nje­ni­ca da je knji­ga sro­če­na na sa­mo sto­ti­nak stra­na. Je­ste da se Mi­lan­ka Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić dr­ža­la sve­tog An­dri­ćev­skog pra­vi­la da ri­je­či­ma bu­de ko­mot­no, a mi­sli­ma ti­je­sno, je­ste is­po­lji­la već po­tvr­đe­ni spi­sa­telj­ski dar i vje­šti­nu ka­kvu pod­ra­zu­mi­je­va mo­der­ni krat­ki ro­man, je­ste i u ovoj knji­zi po­ka­za­la smi­sao za li­te­rar­no ka­zi­va­nja ko­ji kra­si njen pret­hod­ni ro­man ko­ji već tri go­di­ne in­tri­gi­ra či­ta­lač­ku jav­nost. To je oči­gled­ni i ne­po­bit­ni do­kaz da je u pi­ta­nju zre­la spi­sa­te­lji­ca ko­ja se dr­ži svog pra­vi­la da „sva­ka re­če­ni­ca po­ra­đa je­dan no­vi svi­jet”, ko­ja oči­gled­no uži­va u stva­ra­lač­kom po­stup­ku, uvje­re­na da je „sre­ća u pi­sa­nju”, nad­me­ta­nju i igri sa ri­je­či­ma, i da bez tog osje­ća­nja ne mo­že bi­ti pot­pu­ne sre­će ni u na­pi­sa­nom, go­to­vom dje­lu, ka­zao je Bu­do Si­mo­no­vić, no­vi­nar i pu­bli­ci­sta.
Pro­fe­sor Žar­ko Man­dić ka­zao je da je u ro­ma­nu, go­to­vo do­ku­men­tar­no, se­ci­ran i ne­ri­jet­ko ne­za­vi­dan po­lo­žaj že­ne na ovom di­je­lu od­vaj­ka­da tur­bu­lent­nog Bal­ka­na.
– Ovo šti­vo mo­že se či­ta­ti i kao „do­ku­ment” jed­nog zlo­vre­me­na i nje­go­ve ne­pod­no­šlji­vo­sti, ali i uz al­ter­na­ti­vu autor­ke i snom o bar do­ne­kle ve­dri­joj sju­tra­šnji­ci. I kao što u me­di­ci­ni ne­kad sit­ni­ca mo­že da po­sta­vi di­jag­no­zu iz­lje­če­nja, slič­no je i u ovoj pro­zi kroz ko­ju se, po­put po­gle­da kroz zla­tan pr­sten, mo­že sa­gle­da­ti i či­ta­va kru­žni­ca ži­vo­ta – ka­zao je Man­dić.
Po­zi­ti­van sud o dje­lu Mi­lan­ke Ara­ni­to­vić – Ra­ko­če­vić iz­ni­je­la je i Eni­sa Hre­lja, pje­sni­ki­nja iz Go­ra­žda, ko­ja sma­tra da Mi­lan­ka pi­še o onom što je do­ži­vje­la.
– Autor­ka ima sna­ge i pe­tlje da sve što je do­ži­vje­la is­ka­že jav­no­sti. To je sva­ka­ko za po­hva­lu i di­vlje­nje. To me odu­še­vlja­va, za­to že­lim da bu­dem va­gon u kom­po­zi­ci­ji onih ko­je Mi­lan­ka vo­zi za svo­jom lo­ko­mo­ti­vom, ka­za­la je Hre­lja.
Di­rek­to­ri­ca Knji­že­nog klu­ba „Mo­re” iz Tiv­ta Mi­li­ca Pa­po­vić, u ime iz­da­va­ča je na­gla­si­la da Mi­lan­kin ži­vot ni­je bio li­šen ni bol­nih ni in­te­re­sant­nih zbi­va­nja. Uspje­la je da kre­i­ra upe­ča­tljiv svi­jet, a fa­sci­ni­ra­la je Mi­lan­ki­na ener­gi­ja. Ona je iz­ra­zi­la na­du da će ro­man ,,Pu­caj, pu­če mi du­ša” jed­nog da­na bi­ti ekra­ni­zo­van.
Me­di­ja­tor ve­če­ri bi­la je pje­sni­ki­nja Gor­da­na Sa­rić. L.N.


Vje­ru­je u svoj pu­canj

Na sa­mom kra­ju, autor­ka je za­hva­li­la pu­bli­ci i go­vor­ni­ci­ma i po­ru­či­la da ,,vje­ru­je u svoj pu­canj”.
– Od ve­če­ras mno­go vi­še i ja­če vje­ru­jem u svoj pu­canj. On od­zva­nja. Osta­je mi sa­mo da slu­šam eho tog puc­nja - ka­za­la je Mi­lan­ka Ara­ni­to­vić Ra­ko­če­vić.
Ona je pod­sje­ti­la da je te­ma ro­ma­na opet i iz­no­va rat u Bo­sni sa po­seb­nim pe­ča­tom na že­nu; krik že­ne pre­lo­mljen kroz pri­zmu lič­nog is­ku­stva iz­bje­gli­ce... Ujed­no ovo je ro­man o ne­iz­bje­žno­sti po­mi­re­nja i opra­šta­nja i po­bje­di lju­ba­vi, po­ja­sni­la je autor­ka ro­ma­na.