-Čitalac knjige „Srljamo u bolju budućnost” Vasilija Markovića, prećutno ali neminovno, daje saglasnost za učešće u svojevrsnom autorovom eksperimentu sa prošlošću i sadašnjošću u nepreglednoj laboratoriji sočnog jezika. Markovićeva kratka proza (što je sasvim dovoljno određenje) kritički preispituje niz opštih relacija svodeći ih na više nego konkretne i opipljive pojave, što uistinu predstavlja majstorstvo u balansiranju na relaciji čitalac - tema. Čitalac u ovom slučaju znači biti asistent.
Markovićeva vjera u moć literarnog teksta je impozantna. On je stilski izbrušen i bez pretjerivanja prilagođen sjenci koja prati priču, dok je poetika, čini se, odgovarajuća senzibilitetu nekih drugih Markovićevih djela. I, ulazeći u sami tekst, čulno je da je i sam autor sav u njemu, čitavom svojom snagom.
Gotovo da bi me začudilo da Marković nije doveo Marksa ,,Đajlesu” na noge i gotovo da bi me, isto tako, do srži razočaralo da se autor u završnici nije osvrnuo na nešto što, u sadašnjim uslovima, može izgledati jedino kao relikt stvaralačkog komešanja. S pravom zaključuje da je „umjetnik izgnan ma gdje se nalazio”, iako bi se o „izgnanstvima” moglo naširoko polemisati.
Autor gotovo u svakom segmentu knjige ostavlja čitaocu, ne samo da izvlači odgovore, već da prospe polemiku. U tome je suština! Šta bi svako od nas rekao Marksu, kao naknadna pamet? Šta bi Marks rekao u Moskvi, da nije „završio” u Beogradu? Šta bi u Beogradu rekao Brozu, da nije „zaglavio” kod Đida i Moše? Šta bi plejada predstavnika ortodoksnih komunizama širom planete, poput Džugašvilija, Broza, Živkova, Čaušeskog, Kastra, Cedunga, i ostalih koji su bili na Marksovom putu, mogla reći svom putovođi? Upravo pomenuto, jeste samo jedna u nizu žiški koje su kadre raspaliti lomaču. Ostale neka golom rukom hvata čitalac.
Autor ovom knjigom suštinski razvijava ustaljene istine i šablone, osvjetljavajući istorijske kadrove iz jedne interesantne perspektive. Da li bi autor napisao ovu knjigu da nije protumačio „Dugoročnu prognozu”, odbolovao „Vrtoglavicu od dostignuća”, prezreo neprestanu „Tranziciju pred začuđenom Evropom”, saučestvovao u raznoraznim „pičkvajzima”...teško je reći.
Priznanje mu se, svakako, mora odati. A ko i ne bi?! Propast i prošlost su dušu dali za srljanje i tu smo manje-više svi ravnodušni. Umijeće je srljati u budućnost – i to bolju!
Aleksandar Ćuković
Komentari
Komentari se objavljuju sa zadrškom.
Zabranjen je govor mržnje, psovanje, vrijedjanje i klevetanje. Nedozvoljen sadržaj neće biti objavljen.
Prijavite neprikladan komentar našem
MODERATORU.
Ukoliko smatrate da se u ovom članku krši Kodeks novinara, prijavite našem
Ombudsmanu.
)){kind=small}
