Pre­da­va­njem „Mi­si­ja Sv. Ći­ri­la i Me­to­di­ja. Sta­ro­slo­ven­ski je­zik i po­če­tak srp­ske re­dak­ci­je” ko­je je prek­si­noć odr­ža­la prof. dr Je­li­ca Sto­ja­no­vić, u pro­sto­ri­ja­ma Dru­štva cr­no­gor­sko – ru­skog pri­ja­telj­stva u Nik­ši­ću na­sta­vlje­na je ma­ni­fe­sta­ci­ja „Da­ni slo­ven­ske pi­sme­no­sti i kul­tu­re”.
Prof. dr Je­li­ca Sto­ja­no­vić je ka­za­la da je bit­na raz­li­ka u ši­re­nju hri­šćan­stva iz­me­đu Ri­ma i Vi­zan­ti­je bi­la u to­me što se Rim, iako je bio sa­mo cr­kve­no sre­di­šte, po­na­šao kao kul­tur­na im­pe­ri­ja, dok je Vi­zan­ti­ja u tom smi­slu po­ka­za­la „grč­ki” pri­stup kul­tur­nim pi­ta­nji­ma – nu­di­la je upra­vo pri­mjer et­no-kul­tur­ne ori­gi­nal­no­sti.
- Iz tog je raz­lo­ga na­sta­nak svih is­toč­no­hri­šćan­skih al­fa­be­ta u su­šti­ni sli­je­di­lo grč­ki mo­del stva­ra­nja na­ci­o­nal­nog pi­sma. Mi­si­o­na­ri su sa so­bom sve ovo do­ni­je­li u Mo­rav­sku, a to je bio, van sva­ke sum­nje, plod du­go­go­di­šnjih pri­pre­ma. Ove pri­pre­me su mo­gle da bu­du iz­ve­de­ne sa­mo pod okri­ljem Cr­kve i u ne­kom po­seb­nom cen­tru za iz­u­ča­va­nje slo­ven­skog, ko­ji je vje­ro­vat­no bio smje­šten u ško­li Sv. Apo­sto­la, ka­za­la je Sto­ja­no­vić.
Ona je uka­za­la na ve­li­ku te­žnju Ri­ma da stvo­ri pro­stra­no du­hov­no pod­ruč­je u Sred­njoj Evro­pi i Dal­ma­ci­ji.
- Et­nič­ki prin­cip Pa­non­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je i te­žnja za osva­ja­njem slo­ven­skog pro­sto­ra, stva­ra­nje „slo­ven­skog cr­kve­nog ko­ri­do­ra”, uz „sje­ver­no usmje­re­nje”. Ne­zna­bo­žač­ki knez ve­o­ma mo­ćan sa sje­di­štem na Vi­sli ru­ga­še se hri­šća­ni­ma i či­ni­še pa­ko­sti. Po­slav­ši Me­to­di­ja k nje­mu re­če: „Do­bro bi bi­lo te­bi, si­ne, da se svo­jom vo­ljom kr­stiš na svo­joj ze­mlji, a da ne bu­deš kao za­ro­blje­nik si­lom po­kr­šten u tu­đoj ze­mlji, i sje­ti­ćeš se me­ne. - Ta­ko i bi”, na­vo­di se u Ži­ti­ju Me­to­di­je­vom, ka­že Sto­ja­no­vić..
Ona je na­gla­si­la da srp­ska re­dak­ci­ja sta­ro­slo­ven­skog spa­da me­đu naj­ra­ni­je i naj­sta­ri­je.
- Sa­mo po­če­ci sta­ro­slo­ven­ske pi­sme­no­sti osta­vi­li su tra­ga na pro­sto­ru srp­skih ze­ma­lja. Od ta­da, kao ne­pre­kid­na nit tra­je isto­rij­ski kon­ti­nu­i­tet srp­skog je­zi­ka, pre­po­zna­tljiv po svo­joj unu­tra­šnjoj i spo­lja­šnjoj isto­ri­ji, tj. po svo­joj gra­ma­tič­ko-struk­tur­noj oso­be­no­sti, bo­ga­toj pi­sme­no­sti i knji­žev­no­sti. Dje­lat­nost Me­to­di­je­vih uče­ni­ka u Bu­gar­skoj, u pr­vom re­du Kli­men­ta i Na­u­ma, mo­gla je ta­ko­đe do­ve­sti Sr­bi­ju u do­dir sa ći­ri­lo­me­to­di­jev­skim tra­di­ci­ja­ma. U spi­su o upra­vlja­nju car­stvom sto­ji da su srp­ski ar­hont Pe­tar i bu­gar­ski ar­hont Si­me­on, ne­gdje 897/8. sklo­pi­li mir i kum­stvo gdje je oba­vljen ob­red kr­šte­nja, ko­ji je či­no­dej­stvo­vao – sve­šte­nik ili epi­skop, u okvi­ru či­je je ju­ris­dik­ci­je. Pret­po­stav­ka: kum­stvo je sklo­plje­no u cr­kvi Sve­tog Pe­tra, u obla­sti Ra­sa, uz ko­ri­šće­nje slo­ven­skog Treb­ni­ka. Kum­stvo je mo­glo da pod­stak­ne ši­re­nje slo­ven­skih bo­go­slu­žbe­nih tek­sto­va i pi­sme­no­sti iz bu­gar­skih knji­žev­nih sre­di­šta u Pre­sla­vu i Ohri­du... Kum­stvo Si­me­o­na i Pe­tra mo­glo je bi­ti ka­nal za pri­jem da­nas ne­po­zna­tih spo­me­ni­ka ći­ri­lin­ke prak­se, po­seb­no do­ku­men­tar­ne, sa dvo­ra u Pre­sla­vu, ka­za­la je Sto­ja­no­vić.
L.N.


Gla­go­lji­ca i ći­ri­li­ca

Sto­ja­no­vić je na­gla­si­la da je gla­go­lji­ca u srp­skim kra­je­vi­ma, na­po­re­do sa ći­ri­li­com, upo­tre­blja­va­na to­kom 10, 11. i 12. vi­je­ka, ko­ja je vre­me­nom po­sta­ja­la glav­no, vo­de­će pi­smo, ali se gla­go­lji­ca upo­tre­blja­va­la i u ka­sni­jim pe­ri­o­di­ma.
- Gla­golj­ski ru­ko­pi­si sa pod­ruč­ja Ohrid­ske ar­hi­e­pi­sko­pi­je u ko­ji­ma se ras­po­zna­ju tra­go­vi srp­skog go­vo­ra po­u­zdan su znak ve­li­ke sta­ri­ne gla­go­lji­ce kao dav­na­šnjeg pi­sma srp­skih bo­go­slu­žbe­nih knji­ga, ka­že Sto­ja­no­vić.
Ona je na­gla­si­la da je 1975. go­di­ne pro­na­đen 41 ru­ko­pis, pet pi­sa­nih gla­go­lji­com, a 36 ći­ri­li­com, od ko­jih su 24 srp­ski.


Ne­sa­gle­div zna­čaj so­lun­ske bra­će

Tri­bi­na „Ri­ječ” Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re bi­la je po­sve­će­na slo­ven­skim apo­sto­li­ma, so­lun­skoj bra­ći Sve­tim Ći­ri­lu i Me­to­di­ju, i nji­ho­vim uče­ni­ci­ma Kli­men­tu i Na­u­mu. Cilj ve­če­ri na­slo­vlje­ne „Is­pr­va bje­še slo­vo” bi­lo je sa­gle­da­va­nje ne­mjer­lji­ve ulo­ge po­me­nu­tih sve­ti­te­lja u stva­ra­nju ći­ri­lič­nog pi­sma, a uvod­nu ri­ječ ka­za­la je pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj, ured­ni­ca tri­bi­ne.
- S po­no­som mo­gu da ka­žem da su knji­ge svih vo­de­ćih pi­sa­ca da­nas, čla­no­va UKCG, štam­pa­ne na ći­ri­li­ci i da sva­ki pi­sac dr­ži do ne­pre­va­zi­đe­nog ći­ri­lič­nog in­te­gri­te­ta, ču­va­ju­ći oso­be­nost vla­sti­tog pi­sma, ći­ri­lič­nog zna­ka kao naj­vi­ši, naj­svje­tli­ji sim­bol sa­mo­svi­je­sti, znak sa­mo­po­što­va­nja i znak vječ­no­sti pod ko­jom tra­je srp­ska knji­žev­nost – ka­za­la je Kralj. Ona je uka­za­la na od­re­đe­ne isto­rij­ske či­nje­ni­ce i okol­no­sti u ko­ji­ma su dje­lo­va­li Ći­ri­lo i Me­to­di­je.
- Ki­ril i Me­to­di­je, sva­ka­ko naj­ve­ći umo­vi 9. vi­je­ka i ci­je­le epo­he ra­nog sred­njeg vi­je­ka, za­du­ži­li su slo­ven­ski svi­jet kao tvor­ci pr­vog slo­ven­skog pi­sma i pr­vih knji­ga na slo­ven­skom je­zi­ku. Oni su svo­jim dje­lom go­vor ma­ke­don­skih Slo­ve­na iz so­lun­skog kra­ja uz­di­gli u rang če­tvr­tog je­zi­ka u Evro­pi, po­sli­je he­brej­skog, la­tin­skog i sta­ro­grč­kog. Do tog vre­me­na Sve­to pi­smo i cje­lo­kup­na du­hov­na li­te­ra­tu­ra i svje­tov­na knji­žev­nost stva­ra­ni su na tri po­me­nu­ta je­zi­ka. Ko­li­ko je ve­li­ko dje­lo Ki­ri­la i Me­to­di­ja po­ka­zu­je i či­nje­ni­ca da su Njem­ci do­bi­li svoj pri­zna­ti je­zik čak šest vje­ko­va ka­sni­je, po­sli­je re­for­mi Mar­ti­na Lu­te­ra, a dru­gi na­ro­di još ka­sni­je – po­ja­šnja­va Kralj. Ona je do­da­la i da se pr­ve knji­ge štam­pa­ju ći­ri­li­com u Kra­ko­vu 1491. i Ce­ti­nju 1494. go­di­ne.
Knji­žev­nik Bu­di­mir Du­bak is­ti­če da je zna­čaj Ći­ri­la i Me­to­di­ja ne­mjer­ljev, ali da da­nas u Cr­noj Go­ri pro­go­ne ći­ri­li­cu.
- Kod nas sa­da i škol­ska svje­do­čan­stva štam­pa­ju na la­ti­ni­ci, što je dio no­vog pro­go­na Ći­ri­la i Me­to­di­ja iz Cr­ne Go­re – za­klju­ču­je Du­bak. Slič­nog mi­šlje­nja je i knji­žev­nik Ve­se­lin Rak­če­vić.
- Srp­ski je­zik ni­kad ni­je bio ugro­žen kao da­nas. Mi pr­vo mo­ra­mo ra­di­ti na se­bi, či­ta­ti, i su­prot­sta­vi­ti se pi­smom, slo­vom i knji­gom – sma­tra Rak­če­vić.
Po­e­zi­ju su, te­mat­ski, po­red po­me­nu­tih či­ta­li i pje­sni­ci: ha­dži Ra­do­van Ra­do­vić, An­dri­ja Mar­kuš, Ili­ja Vu­ko­vić, Mi­loj­ka Jo­vo­vić, Raj­ka Mu­go­ša, Mi­lan Ra­jo­vić, Du­ši­ca Pa­jo­vić, Raj­ko Vu­ko­vić, Be­ćo Do­šljak, Mo­mo Mi­li­kić, kao i Ga­ro Braj­ko­vić. A.Ć.


Za­gre­bač­ka po­ve­lja na ći­ri­li­ci

- Je­zik je hra­ni­telj na­ro­da, za­pi­sao je Vuk Ka­ra­džić. I još, na­ro­di ko­ji po­sje­du­ju pi­smo ne iš­če­za­va­ju iz isto­ri­je. Za­ni­mlji­vo je i da je po­ve­lja ko­ju je Vu­ku 1861. go­di­ne do­di­je­lio Za­greb, pro­gla­ša­va­ju­ći ga po­ča­snim gra­đa­ni­nom, bi­la is­pi­sa­na ći­ri­li­com – ka­za­la je Mi­li­ca Kralj.