Bio je ro­ker. Se­be je vi­dio na sce­ni sa gi­ta­rom ko­ju je te­ško ra­de­ći uspio da kupi. Me­đu­tim, Šo­la je ži­vot po­veo u dru­gom smje­ru, da­le­ko od rod­nih Bje­lo­pa­vli­ća, do Be­o­gra­da i još da­lje, u Ame­ru­ku, gdje je ži­vio de­ce­ni­ju, ko­nač­no sre­ćan što je pro­na­šao đe­dov grob. Zo­ra­na Ka­le­zi­ća, in­ter­pre­ta­to­ra na­rod­ne mu­zi­ke ko­ji je do­sad pro­dao 20 mi­li­o­na plo­ča, no­stal­gi­ja i maj­či­na lju­bav vra­ti­li su na og­nji­šte, u rod­ni Ko­so­vi Lug. Ka­že, ko­nač­no di­še pu­nim plu­ći­ma, uži­va­ju­ći u sva­kom no­vom da­nu. Ovaj po­sve­će­nik sti­ha i na­rod­ne mu­zi­ke pro­sla­vlja po­la vi­je­ka dru­go­va­nja s pje­smom. Još pre­ži­vlja­va sva­ki mi­nut ne­dav­nog tro­ča­sov­nog dru­že­nja sa 4.200 lju­di u be­o­grad­skom cen­tru „Sa­va”, uti­sci se ni­je­su sle­gli, a već za dva da­na ima­će kon­cert u Cr­no­gor­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu, u or­ga­ni­za­ci­ji Glav­nog gra­da Pod­go­ri­ce.
● Tur­ne­ja je po­če­la u Da­ni­lov­gra­du, u rod­nim Bje­lo­pa­vli­ći­ma, po­tom ste pje­va­li u Nik­ši­ću i Ža­blja­ku. Ne­dav­no ste na­stu­pi­li u Be­o­gra­du. Je­su li se uti­sci ko­nač­no sle­gli, s ob­zi­rom da ste u cen­tru „Sa­va” pje­va­li za vi­še od 4.000 lju­di?
– Još ne mo­gu da se od­mo­rim od sre­će. Po­sli­je pet­na­est go­di­na do­šao sam u Be­o­grad. Zna­te, ja sam ro­đen u Ko­so­vom Lu­gu i naj­vi­še na svi­je­tu vo­lim svoj za­vi­čaj, ali od 16. go­di­ne ži­vio sam u Be­o­gra­du. Na­kon po­la vi­je­ka, stao sam pred 4.300 lju­di u pre­pu­nom „Sa­va” cen­tru. Ni­je to bi­la tre­ma, već strah i zeb­nja, jer su sa­da dru­ga vre­me­na. Osje­ćao sam od­go­vor­nost, jer su me če­ka­li hor „Bran­ko Kr­sma­no­vić”, ve­li­ki or­ke­star pod upra­vom Mi­še Mi­ja­to­vi­ća, tam­bu­ra­ški or­ke­star Ša­ni­ke, naj­bo­ljeg tam­bu­ra­ša po­sli­je Ja­ni­ke Ba­la­ža...
Vi­dio sam u pu­bli­ci bar­da na­rod­ne mu­zi­ke To­zov­ca, ko­ji je sa osam­de­set go­di­na do­šao na moj kon­cert. No­vi­na­ri­ma je iz­ja­vio da ni­je do­šao da me po­dr­ži, već da uži­va, a me­ni je re­kao: Ovako se ču­va do­sto­jan­stvo i svog na­ro­da ko­me ge­o­graf­ski pri­pa­daš i ono­ga sa ko­jim si ži­vio!
Bi­lo je to fi­no ve­če u sla­vu mu­zi­ke, jer ni­je la­ko bi­lo ni ži­vje­ti 66 go­di­na, a ka­moli pje­va­ti 50 go­di­na.
● Po­sve­će­ni ste sti­hu i pje­smi. Ko­li­ko je ta lju­bav sku­pa, ko­li­ko Vas je u ži­vo­tu ko­šta­lo to što ste iza­bra­li da ži­vi­ti na stra­ni umjet­no­sti, da pro­đe­te svi­jet i vra­ti­te se na og­nji­šte?
– Me­ne je ži­vot na­u­čio da ne va­pim ni za čim. Ne pri­pa­dam ni­jed­noj na­vi­jač­koj gru­pi i mo­žda je te­ško bi­lo shva­ti­ti me. U Ame­ri­ci, u Či­ka­gu gdje sam pje­vao dvi­je go­di­ne, tri mje­se­ca i osam­na­est da­na re­kao sam mla­dim lju­di­ma ko­ji su bi­li ra­za­pe­ti emo­ci­ja­ma, da me ne pi­ta­ju o ide­o­lo­gi­ji, jer za me­ne po­sto­je sa­mo do­bri i lo­ši lju­di. Naj­vi­še na svi­je­tu vo­lim za­vi­čaj, ali mi Cr­no­gor­ci ima­mo pro­klet­stvo ve­li­ke lju­ba­vi. Mi ne umi­je­mo ma­lo da vo­li­mo, već vo­li­mo bes­kraj­no. E, ta lju­bav se mo­ra pla­ti­ti. Ipak, u po­znim go­di­na­ma vra­tio sam se u za­vi­čaj i sve me je če­ka­lo. Ima li šta ljep­še, ne­go da vas maj­ka sa­če­ka: „Že­ljom mo­je sr­ce go­ri/ da se vra­tim Cr­noj Go­ri/ đe me sta­ra maj­ka če­ka/ da joj do­đem iz da­le­ka...” (re­fren iz „Ta­mo đe se gu­sle ču­ju” pje­sme ko­ju je na­pi­sao i ko­ja se odav­no od nje­ga „otr­gla” i mno­gi je sma­tra­ju sta­rom iz­vor­nom nu­me­rom – prim.aut.). Tru­dio sam se da svoj ži­vot od­ži­vim ča­sno. Sa­mo sam u ži­vo­tu la­gao maj­ku da mi je li­je­po, jer ni­je­sam že­lio da bri­ne... Ko­li­ko sam dao kao umjet­nik? – dao sam ko­li­ko sam mo­gao! Bo­ga mi, dao sam mno­go vi­še ne­go što sam pre­di­spo­zi­ci­ja imao. On­da je bi­lo pu­no te­že, dok vam da­nas tre­ba ma­lo pa­ra i ma­lo odi­je­la... Ni­sam čo­vjek od afe­ra, ni­sam i ne­ću da idem po far­ma­ma, iako sam do­bi­jao pa­re ko­je ni­sam i ni­ka­da ne­ću ima­ti. Me­ne ne­ma šta da ku­pu­je vi­še. Ži­vot me je na­u­čio da ne va­pim ni za čim, osim što kao ro­di­telj, va­pim za sre­ćom svo­je dje­ce. Mo­je oči ni­su glad­ne – to je re­če­ni­ca ko­ja mi is­pu­nja­va du­šu. Ne če­znem za sku­pim stva­ri­ma ko­je mo­že ima­ti sva­ko ko ima ma­lo vi­še pa­ra. Uži­vam na svom og­nji­štu gle­da­ju­ći i la­ste i go­spo­du vrap­ce, u mom za­vi­ča­ju i kad me trn ubo­de – ne bo­li me, jer je moj trn.
● Ho­će li Vam bi­ti te­že da odr­ži­te kon­cert u Pod­go­ri­ci, ne­go što je to bi­lo u Be­o­gra­du po­sli­je pu­no go­di­na pa­u­ze?
– Mno­go će mi bi­ti te­že, iako ni­je bi­lo la­ko sta­ti pred če­ti­ri hi­lja­de lju­di i pje­va­ti. Mno­go oče­ku­jem od kon­cer­ta u Pod­go­ri­ci. Za­mi­slio sam da taj su­sret sa pu­bli­kom bu­de ljud­ski i to­pao. Taj kon­cert or­ga­ni­zu­je Se­kre­ta­ri­jat za kul­tu­ru i sport Glav­nog gra­da i za­hva­lan sam što ću pro­sla­vi­ti na taj na­čin po­la vi­je­ka ba­vlje­nja na­rod­nom mu­zi­kom. Sa mnom će na­stu­pi­ti Kvar­tet sev­dah plus, jer oni da­ju du­šu mo­jim pje­sma­ma. Pe­đa Ne­delj­ko­vić je an­ga­žo­vao ono­li­ko mu­zi­ča­ra ko­li­ko je po­treb­no da ovaj kon­cert u Pod­go­ri­ci bu­de ne­za­bo­ra­van. Pje­va­ću ko­li­ko god bu­dem mo­gao da pje­vam, a u Be­o­gra­du je kon­cert tra­jao dva sa­ta i 55 mi­nu­ta. Ovo mi je pri­li­ka da se­be pred­sta­vim kao umjet­ni­ka i ži­vim za to. „Pro­đoh sko­ro Cr­nom Go­rom” je div­na pje­sma ko­ju sam na­pi­sao sa Ro­đom Ra­i­če­vi­ćem, jed­nom dav­no u Be­o­gra­du. To je mo­to pod ko­jim na­stu­pam u Cr­noj Go­ri i pje­va­ću u bi­lo kom cen­tru za kul­tu­ru, sa­mo ne­ka upra­va obez­bi­je­di uslo­ve da mo­gu da na­stu­pim.V.S.


Ne pri­hva­tam gra­ni­ce

– Pri­vi­le­go­van sam jer mi je Bog dao dar i da to ovaj na­rod vo­li, a ja kao umjet­nik i čo­vjek ni­ka­da ni­sam pri­hva­tio gra­ni­ce. Gra­ni­ca je za me­ne sa­mo ta­mo gdje ne­ma na­ro­da, jer ni­ka­ko ne pri­hva­tam da smo svi mi do­bri, da smo naj­bo­lji... Onaj ko se tru­di da da sve od se­be, tre­ba mu opro­sti­ti čak i ako ni­je mno­go dao...– ka­že Zo­ran Ka­le­zić, još vid­no uz­bu­đen na­kon be­o­grad­skog kon­cer­ta ko­ji, ka­žu pro­du­cen­ti ni­je vi­đen odav­no, još od To­me Zdrav­ko­vi­ća.