U Kra­ljev­skom po­zo­ri­štu „Zet­ski dom” u okvi­ru MIT fe­sti­va­la pre­mi­jer­no je iz­ve­de­na pred­sta­va „Po­ro­di­ca sje­ća­nja”, či­ju re­ži­ju pot­pi­su­je po­zna­ti špan­ski re­di­telj Pep Ga­tel. Pred­sta­va je pro­iz­vod ra­di­o­ni­ce ko­ju je ovaj is­tak­nu­ti špan­ski re­di­telj, je­dan od osni­va­ča svjet­ski po­zna­te umjet­nič­ke tru­pe „Fu­ra dels Ba­us”, odr­žao na Ce­ti­nju sa cr­no­gor­skim glum­ci­ma Ju­li­jom Mi­la­čić, Je­le­nom Si­mić, Ni­ko­lom Va­si­lje­vi­ćem, Pe­trom No­va­ko­vi­ćem, An­đe­li­jom Ron­do­vić, Sa­njom Vu­ji­sić, Mi­li­com Šće­pa­no­vić, Mar­kom To­do­ro­vi­ćem, An­đe­lom Ra­do­vić, Vu­ka­nom Pe­jo­vi­ćem, Va­njom Jo­vi­će­vić i Mar­kom Ra­do­nji­ćem. U re­a­li­za­ci­ji pred­sta­ve uče­stvo­va­li su i sni­ma­ti­lji Se­ad Ša­bo­tić i No­vak Abra­mo­vić, mon­ta­žer Bo­jan Sti­jo­vić i di-džej Vla­do To­mić.
Re­di­telj Pep Ga­tel ka­zao je za „Dan” da je pred­sta­va-per­for­mans „Po­ro­di­ca sje­ća­nja” spoj te­ma ko­je su na­gra­đe­ne na EU Cre­a­ti­ve Euro­pe i to „Sje­ća­nje” Fu­re Dels Ba­us i „No­va po­ro­di­ca, Kon­tra Ka­pi­ta­li­zmu i za Hu­ma­ni­zam, Kra­lji­ca Je­le­na Sa­voj­ska” „Zet­skog do­ma”.
- S ob­zi­rom da smo na ras­po­la­ga­nju ima­li de­set da­na bi­lo je pri­je sve­ga po­treb­no da se za­jed­no sa glum­ci­ma na­pra­vi sce­na­rio i to ni­je bi­lo ni ma­lo la­ko. Pr­vo što smo po­ku­ša­li da sje­di­ni­mo gru­pu, u smi­slu da do­bi­ju istu ener­gi­ju, da poč­nu da raz­mi­šlja­ju na isti na­čin i da funk­ci­o­ni­šu kao gru­pa. Oni su na sa­mom po­čet­ku ra­di­o­ni­ce pro­šli kroz ne­ko­lo raz­li­či­tih vje­žbi, a jed­na od njih sa­sto­ja­la se u to­me da is­pri­ča­ju svo­je svje­do­če­nje ne­ke od epi­zo­da iz ži­vo­ta Je­le­ne Sa­voj­ske na na­čin da iz­mi­sle i za­mi­sle da su bi­li svje­do­ci ne­če­ga što se de­ša­va­lo u nje­nom ži­vo­tu. Na kra­ju smo ta raz­li­či­ta svje­do­če­nja i sje­ća­nja ko­ja su glum­ci sa­mi pred­sta­vi­li, uob­li­či­li u pri­ču ko­ja je do­bi­la ne­ku li­ne­ar­nu vri­jed­nost u smi­slu da se kre­nu­lo od naj­ra­ni­jih sje­ća­nja ko­ja se od­no­se na dje­tinj­stvo i mla­dost Je­le­ne Sa­voj­ske pa sve do nje­ne smr­ti – ka­zao je Ga­tel.
Re­ži­ser na­gla­ša­va da ovo ni­je kla­sič­na pred­sta­va, jer i pu­bli­ka ak­tiv­no kre­i­ra sce­na­rio, upo­re­đu­ju­ći ono što zna­ju o stvar­nom ži­vo­tu cr­no­gor­ske prin­ce­ze Je­le­ne Pe­tro­vić, a po­tom ita­li­jan­ske kra­lji­ce Je­le­ne Sa­voj­ske, sa onim što se de­ša­va to­kom pred­sta­ve. Rad­nja ne­ka­da ne ide li­nij­ski, ima pre­ba­ci­va­nja sa jed­ne na dru­gu stvar, a mno­go na­go­vje­šta­ja da­je se pre­ko vi­deo pro­jek­ci­ja, ta­ko da je to po­zo­ri­šno vri­je­me ja­ko ubr­za­no, do­da­je Ga­tel.
- U obič­noj po­zo­ri­šnoj pri­či dra­ma­turg mo­ra na­pra­vi­ti uvod u smi­slu ob­ja­šnje­nja, da uve­de gle­da­o­ca u sve to, a sa vi­de­om to ide mno­go br­že i lak­še. Re­ci­mo, pu­sti­te sni­mak ope­re i već se na­la­zi­mo u ope­ri. Isto ta­ko, po­ka­že­te sni­mak voj­nog de­fi­lea i već se na­la­zi­te na po­čet­ku ne­kog ra­ta ili kom­bi­na­ci­jom po­ga­še­nih svje­ta­la i zvu­ka pro­u­zro­ku­je­te ide­ju ze­mljo­tre­sa i ta­ko se na­đe­te u sred ze­mljo­tre­sa ko­ji se de­ša­va sa pu­bli­kom na sce­ni, ko­ja ga pro­ži­vlja­va osje­ća­ju­ći po­drh­ta­va­nje tla. Na njih pa­da pi­je­sak, bra­šno i oni na ne­ki na­čin uče­stvu­ju u sve­mu što se de­ša­va na po­zor­ni­ci. Da­kle, ko­ri­sti­mo po­zo­ri­šte sa jed­nog dru­gog aspek­ta. To vi­še ni­je kla­sič­no po­zo­ri­šte ta­ko da glum­ci glu­me i na bal­ko­nu i u dvo­ri­štu „Zet­skog do­ma”, a pu­bli­ka ula­zi na spo­red­ni ulaz di­rekt­no na sce­nu. Tek na sa­mom kra­ju pred­sta­ve otva­ra se za­vje­sa i po­ka­zu­je­mo im gdje je to mje­sto na ko­jem ina­če sje­de, ali u ovoj pred­sta­vi ni­je­su – ka­že Ga­tel. To je, do­da­je re­di­telj, za­pra­vo na­čin na ko­ji se tru­pa „Fu­ra Dels Ba­us“ raz­vi­ja­la. Po­če­li su van po­zo­ri­šne sce­ne, ka­sni­je su pre­šli u po­zo­ri­šte, ali ni­ka­da ni­je­su pri­hva­ti­li sva ta po­zo­ri­šna pra­vi­la već su ih pri­la­go­di­li se­bi i svom ra­du.Z. Pe­ta­no­vić


Ni­ka­ko da na­đe­mo sre­di­nu

Glu­mi­ca Ju­li­ja Mi­la­čić ka­za­la je za naš list da su svi uče­sni­ci ovog pro­jek­ta od Pe­pa Ga­te­la do­bi­li pu­no ka­da je ri­ječ o im­pro­vi­za­ci­ji, sna­la­že­nja u pro­sto­ru, scen­skog po­kre­ta.
- Ono što je naj­va­žni­je u sve­mu je­ste da smo mi pro­fe­si­o­nal­ni glum­ci za­jed­no sa stu­den­ti­ma dru­ge go­di­ne glu­me sa kla­se prof. Bra­ni­mi­ra Po­po­vi­ća, ima­li div­no is­ku­stvo. Ri­jet­ko­ste je da se eki­pa od 12 lju­di ta­ko spo­ji i po­sta­ne je­dan or­ga­ni­zam, a to je ne­što što je mo­žda naj­bit­ni­je u po­zo­ri­štu. Pep i nje­go­va sa­rad­ni­ca Na­dal do­ni­je­li su nam evrop­ski duh u na­še, po mom mi­šlje­nju, ne­kad pre­vi­še al­te­r­na­tiv­no, a ne­kad pre­vi­še za­star­je­lo po­zo­ri­šte u ko­jem ni­ka­ko da na­đe­mo sre­di­nu. Si­gur­na sam da je pu­bli­ka ovog per­for­man­sa ko­ji je pro­i­za­šao iz sve­ga de­set da­na ra­di­o­ni­ca, uži­va­la i da odav­no ni­je pri­su­stva­la pred­sta­vi gdje je to­li­ka ko­li­či­na in­ter­ak­ci­je sa glum­ci­ma – ka­za­la je Mi­la­čić.