Srp­ski pje­snik, aka­de­mik Ma­ti­ja Beć­ko­vić is­pred Sa­bor­nog hra­ma Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog Ču­do­tvor­ca u Nik­ši­ću oku­pio je ve­li­ki broj po­što­va­la­ca svo­jih sti­ho­va na pje­snič­koj ve­če­ri. Or­ga­ni­za­to­ri su „Ju­me­dia Mont”, iz­da­vač dnev­nih no­vi­na „Dan”, Cr­kve­na op­šti­na Nik­šić i Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re, u sa­rad­nji sa iz­da­va­či­ma Beć­ko­vi­će­vih Sa­bra­nih dje­la ko­ja su svoj put do či­ta­la­ca u Cr­noj Go­ri na­šla uz „Dan”, od­no­sno „Štam­pa­ra Ma­ka­ri­ja” i „Ok­to­i­ha“ i An­dri­će­vog in­sti­tu­ta (Vi­še­grad).
Ka­ko je Beć­ko­vić krat­ko ka­zao, svo­je sti­ho­ve go­vo­rio je na mno­gim mje­sti­ma, ali je nik­šić­ka Sa­bor­na cr­kva do sad naj­ljep­še od svih.
- Ima­te ovaj pre­li­je­pi hram, je­din­stve­no mje­sto, a ima­te i slav­nog epi­sko­pa bu­di­mljan­sko-nik­šić­kog Jo­a­ni­ki­ja ko­ji je pr­vi ko­ji je ovo mje­sto dao pje­sni­ci­ma i po­e­zi­ji. Ne­ka ovo ve­če na ovom mje­stu is­pred hra­ma bu­de ro­đen­dan jed­nog gra­da, ko­je će bi­ti po­sve­će­no po­e­zi­ji i dru­gim pje­sni­ci­ma, po­ru­čio je Beć­ko­vić Nik­ši­ća­ni­ma.
Pod re­flek­to­ri­ma is­pred cr­kve go­to­vo dva sa­ta ni­za­li su se sti­ho­vi ko­je sa­mo nji­hov autor mo­že da go­vo­ri na pra­vi na­čin. Pri­sut­ne je pod­sje­tio i na one dav­no za­pi­sa­ne po­put „Re­če mi je­dan čo­ek”, „Ne znaš ti njih”, te „Će­ra­će­mo se još”, „Ko­so­vo naj­sku­plja srp­ska ri­ječ”, za­tim ne­pre­va­zi­đe­ne „Ve­re Pa­vla­dolj­ske” ko­ja je pri­je vi­še od po­la vi­je­ka za­če­ta upra­vo u gra­du pod Tre­bje­som. Nik­ši­ća­ni su ima­li pri­vi­le­gi­ju da pr­vi ču­ju sti­ho­ve iz jed­ne od no­vih Beć­ko­vi­će­vih pje­sa­ma, ko­ja je po­sve­će­na bar­du ep­ske po­e­zi­je ha­dži Ra­do­va­nu Be­ći­ro­vi­ću Tre­bje­škom.
O Beć­ko­vi­će­vim Sa­bra­nim dje­li­ma go­vo­rio je iz­da­vač Ra­do­mir Ulja­re­vić, is­ti­ču­ći da su to upra­vo one ne­po­sto­je­će ši­ne za naj­u­zbu­dlji­vi­je pu­to­va­nje na ko­je nas pje­snik po­zi­va.
- Ovih 12 knji­ga pred­sta­vlja­ju naj­ve­ći do­met srp­sko­ga je­zi­ka u po­sljed­njih če­tvrt vi­je­ka, pred­sta­vlja­ju sa­mi vrh ono­ga što su mo­gle da iz­nje­dre raz­li­či­te kom­bi­na­ci­je, per­mu­ta­ci­je i va­ri­ja­ci­je ri­je­či - do pa­rok­si­zma su do­ve­de­ne mo­guć­no­sti srp­sko­ga je­zi­ka, ne sa­mo u slo­bod­nom, već i u ri­mo­va­nom sti­hu, i u ep­skom de­se­ter­cu. Ni­je­su li Sa­bra­na dje­la na­še­ga pje­sni­ka upra­vo one ne­po­sto­je­će ši­ne za naj­u­zbu­dlji­vi­je pu­to­va­nje na ko­je nas pje­snik po­zi­va - da se ukr­ca­mo u voz u či­jim mo­to­ri­ma pla­ma oganj je­zi­ka, i ko­ji kao da pu­tu­je kroz ne­ze­malj­ske sfe­re, re­kao je Ulja­re­vić.
Ka­ko je po­ja­snio, u Sa­bra­nim dje­li­ma ni­su sa­mo dru­ga­či­je or­ga­ni­zo­va­ne po­je­di­nač­ne knji­ge, ni­ti su sa­mo u tim knji­ga­ma na nov na­čin ras­po­re­đe­ne pje­sme - u knji­ga­ma ko­je su nam od ra­ni­je do­bro po­zna­te, pr­vi put se na­la­la­ze no­vi Beć­ko­vi­će­vi sti­ho­vi, pa i či­ta­vi ci­klu­si pje­sa­ma. Ulja­re­vić je na­gla­sio da je Beć­ko­vić ve­li­ka enig­ma srp­ske knji­žev­no­sti – nje­go­vo dje­lo je sre­do­kra­ća ep­skog i lir­skog, usme­no­sti i pi­sme­no­sti. U je­zi­ku, re­kao je on, Beć­ko­vić je pro­na­šao iz­ra­žaj­ne mo­guć­no­sti za ko­je se vje­ro­va­lo da su ne­mo­gu­će. Ta­kve pro­mje­ne ni­je na­pra­vio sa­mo u srp­skom de­se­ter­cu, već i u „sva­kom me­tru, i ti­me na­nio te­ške ne­vo­lje tu­ma­či­ma nje­go­ve po­e­zi­je”.
- Iz­da­vač ko­ji je ra­dio na ovom pro­jek­tu ima osje­ća­nje da je si­la­zio u rud­nik dra­go­cje­no­sti ka­ko bi po­mo­gao kod sor­ti­ra­nja bo­gat­stva ko­je je iz­va­đe­no, bez trun­ke ot­pa­da. A autor je u tom rud­ni­ku od ro­đe­nja do da­nja da­na­šnje­ga, u rud­ni­ku je­zi­ka, u naj­du­bljim slo­je­vi­ma gdje tre­ba ima­ti oči za mrak, u tim ne­po­jam­nim du­bi­na­ma u ko­ji­ma se i od­vi­ja­ju pro­ce­si o ko­ji­ma svje­do­če ove knji­ge, na­gla­sio je Ulja­re­vić.B.Bra­šnjo


Pje­sme ko­je sla­ve srp­ski je­zik

Pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Ba­krač, ured­ni­ca tri­bi­ne „Svo­bo­di­ja­da” ko­ju or­ga­ni­zu­je UKCG, is­ta­kla je da su slo­vo­sla­ga­či si­gur­no bi­li sreć­ni dok su sla­ga­li Ma­ti­ji­ne sti­ho­ve u Sa­bra­na dje­la.
- Pje­sma nad pje­sma­ma Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća sla­vi­la je je­zik srp­ski ka­da bi kro­čio u bi­lo ko­ji grad ili mje­sto, od Ve­ljeg Du­bo­kog do Ko­la­ši­na, od Ko­la­ši­na do Va­lje­va, od Va­lje­va do Tre­bi­nja i Nik­ši­ća, od Sve­te Go­re do Je­ru­sa­li­ma. Do­bro je što je do­šao baš oko Pe­trov­da­na. Zbog nje­ga smo „sve­za­li i pa­ščad i ka­me­nje”, i to „mi­nut uoči će­ra­nja”, jer se br­zo do­zna­lo da je iza­šla ne jed­na, ne­go či­tav kom­plet knji­ga, a „oni zna­ju” ko­jih, ka­za­la je Ba­krač.
Kao ured­ni­ca tri­bi­ne ona je na­ja­vi­la da će no­vo pje­snič­ko dru­že­nje bi­ti odr­ža­no 19. ju­la, ka­da će lju­bi­te­lji po­e­zi­je ima­ti pri­li­ku da uži­va­ju u sti­ho­vi­ma pje­sni­ka Bla­go­ja Ba­ko­vi­ća.