U He­re­ceg No­vom i Iga­lu, po­seb­no In­sti­tu­tu „Iga­lo” gdje go­di­na­ma ra­di kao me­di­cin­ska se­stra, Mir­nu Ma­rić zna­ju kao vri­jed­nog zdra­stve­nog rad­ni­ka i čo­vje­ka ko­ji je uvi­jek spre­man da po­mog­ne dru­gim. Ma­lo je onih ko­ji ko­ji su zna­li za njen umjet­nič­ki rad i stva­ra­lač­ki nerv, ko­ji je već 15 go­di­na tje­ra da stva­ra i da, ka­ko re­če na otva­ra­nju iz­lo­žbe nje­nih in­te­re­sant­nih ra­do­va An­to­ni­je Pu­šić po­zna­ti­ji kao Ram­bo Ama­de­us, „tra­ži lje­po­tu u ru­žnim stva­ri­ma”.
Nje­na iz­lo­žba sli­ka od su­vog li­šća i dru­gog bi­lja i sta­ri na­mje­štaj ko­ji je sa ot­pa­da nje­nim ru­ka­ma do­bio umjet­nič­ku vri­jed­nost po­tvr­đu­je ugled Mir­ne ma­rić kao stva­ra­o­ca i tra­ga­o­ca za no­vim na­či­nom iz­ra­ža­va­nja.
Otva­ra­ju­ći iz­lo­žbu An­to­nio Pu­šić je na­gla­sio da Mir­na skrom­no, str­plji­vo i ne­nam­tlji­vo pro­na­la­zi lje­po­tu ta­mo gdje je dru­gi ni­su u sta­nju da je pri­mje­te, i da svo­jom umjet­nič­kom pro­ce­du­rom tu lje­po­tu raz­vi­ja, nad­gra­đu­je i omo­gu­ću­je da u toj lje­po­ti uži­va­ju, a ne da bu­de­mo sa­moo pa­siv­ni po­sma­tra­či.
- Za ra­li­ku od aspstrakt­ne umjet­no­sti, u ko­joj mi svje­do­či­mo uvi­jek ego­i­zmom umjet­ni­ka, ov­dje ima­mo jed­no vr­lo vas­pi­ta­no če­lja­de, jed­nu umjet­ni­cu ko­ja ne že­li da eks­po­ni­ra svoj ego­i­zam, ne­go se skla­nja iza svog dje­la, ko­je gu­ra u upo­treb­nu vri­jed­nost, de­ko­ra­ci­ju. Mir­na ne­ma tu vr­stu am­bi­ci­je da eks­po­ni­ra svoj umjet­nič­ki ego­i­zam - re­kao je on.
Iza Mir­ne Ma­rić je pu­nih 15 go­di­na ra­da sa sa­mo dva pred­sta­vlja­nja (pr­va iz­lo­žba sli­ka od cvi­je­ća 2009. go­di­ne). No, te go­di­ne ni­su bi­le iz­gu­blje­no vri­je­me. Ma­rić je ovom iz­lo­žbom pro­go­vo­ri­la umjet­nič­ki. Do­bi­je­no je ozbilj­no di­je­lo. Go­di­ne zre­nja su uro­di­le plo­dom, sva­ke sli­ke, sva­kog eks­po­na­ta na­mje­šta­ja, po­sma­tra­ču se obra­ća pot­pu­no for­mi­ran stva­ra­lac. Iz­lo­žba u „Spa ga­le­ri­ji” po­ka­zu­je da na njoj ne­ma ni­šta su­vi­šno, sve je tu pro­mi­šlje­no i sre­za­no smje­rom, i po­tvr­đe­no da je to da­no bru­še­no i do­tje­ri­va­no. Do ove iz­lo­žbe je do­šlo na in­ci­ja­ti­vu Želj­ka Va­vi­ća.
- Ovo je mo­je umjet­nič­ko stvar­ta­la­štvo ako mo­gu ta­ko da ga na­zo­vem. Ra­dim ovo iz lju­ba­vi i dok stva­ram ne­ku sli­ku ili for­mu­li­šem iz­gled ne­kog ko­ma­da sta­rog na­mje­šta­ja ja se od­ma­ram. Pri­ro­du i nje­ne da­ro­ve vo­lim – re­kla je Mir­na Ma­rić.
Pri­je vi­še od de­ce­ni­je i po po­če­lo je nje­no in­ter­te­so­va­nje za umjet­nost. Naj­ro­i­ej ej ra­di­la ko­laž teh­ni­kom, su­vim cvi­je­ćem, za ko­ji je, ka­ko je ob­ja­sni­la, po­treb­no sku­pi­ti pu­no bi­lja iz pri­ro­de, fi­li­grant­ski ga sla­ga­ti da bi na­sta­la jed­na sli­ka.
- Te sli­ke tra­že pu­no vre­me­na. Za­to sam se od­lu­či­la da se pa­ra­lel­no opro­bam još u ne­koj umjet­nič­koj teh­ni­ci. Dok se od jed­nog od­ma­ram, dru­go stva­ram. Okre­nu­la sam se de­ku­paž teh­ni­ci. Ona je u 12. vi­je­ku sti­gla iz Ki­ne u Evro­pu, a u 17. već je do­ži­vje­la pra­vi pro­cvat. Zo­vu je i umjet­nost si­ro­ma­šnih, za­to što lju­di ka­da ne mo­gu da ku­pe no­vo po­ku­ša­va­ju umjen­to­šću da stva­re no­vo u od­ba­če­nom pred­me­tu. Vo­lim da ne­če­mu što je od­ba­če­no pro­du­žim ži­vot i da to i da­lje tra­je u ne­koj dru­goj for­mi. Idem svo­jim pu­tem i go­vo­rim svo­jim ra­dom. To je mo­ja isti­na. Stva­ra­nje je okru­že­no vre­me­nom, do­ga­đa­ji­ma, pri­li­ka­ma, ne­spo­ra­zu­mi­ma, su­ko­bi­ma. Zar sve to ni­je je­dan im­puls vi­še, po­sti­caj bez ko­ga se ne mo­že? Zar to ni­je osno­va od ko­je se po­la­zi u ot­kri­va­nje neo­svo­je­nog. Ni­šta ni­je to­li­ko sta­ro i od­ba­če­no da ne vri­je­di – ka­že Mir­na Ma­rić.
Nje­na iz­lo­žba po­ka­za­la je da je u svom na­u­mu i na svom umjet­nič­kom pu­tu vr­lo uspje­šna.Z.ŠA­KO­TIĆ