„Sve je ja­sno”, sto­ji u pod­na­slo­vu stri­pa aka­dem­skog sli­ka­ra Mar­ka Lu­kov­ca „Smar­sa II”, ko­ji po­tom na pr­voj stra­ni­ci, u „Sop­šte­nju” ob­ja­šnja­va:
- Dra­gi či­ta­o­ci, za raz­li­ku od pret­hod­ne gra­fič­ke no­ve­le „Smar­sa”, u ko­joj je do­ne­kle i bi­lo ne­ke, da ka­že­mo rad­nje, ko­ja je mo­gla da tra­je i u ovoj dru­goj no­ve­li „Smar­sa II”, pa­žlji­vi po­sma­trač će uoči­ti tri vr­ste ne­pra­vil­no­sti ko­je se kroz nju pro­vla­če: NPRL br. 1 – do­sled­nost; NPRL br 2. pro­se­dost; NPRL br. 3 ne­sa­glaj; ko­je se me­đu­sob­no pre­pli­ću i stva­ra­ju osam – de­vet rad­nji D.O.O. P.P. S.T.R. sa oslo­ba­đa­ju­ćim dje­lo­va­njem u to­ku 24 ča­sa, što po­volj­no uti­če na di­ge­stiv­ni trakt i na nor­ma­lan rad pro­sta­te – sto­ji iz­me­đu osta­log u Lu­kov­če­vom „Sop­šte­nju”, s na­zna­kom gdje se za­in­te­re­so­va­ni či­ta­lac mo­že de­talj­ni­je in­te­re­so­va­ti.
Kao i do­sad, Mar­ko Lu­ko­vac ka­da su u pi­ta­nju nje­go­vi pro­jek­ti, pla­ni­ra pro­mo­ci­ju. Ali, ovaj put ma­lo dru­ga­či­ju ne­go ina­če.
- Ho­ću da pra­vim pro­mo­ci­ju, ali u kon­tejner`, ma­da još ni­sam iza­brao lo­ka­ci­ju. Ka­da je iza­be­rem pro­mo­ci­ju ću na­pra­vi­ti u kon­tej­ne­ru, i to sa bro­jem, kao što ima sva­ki kon­tej­ner za sme­će – ka­že Lu­ko­vac za „Dan”, o pro­mo­ci­ji stri­pa či­ji je iz­da­vač JU Mu­ze­ji i ga­le­ri­je Pod­go­ri­ce. „Bi­će to čist kon­tej­ner, ali ne­će sme­ta­ti ni ako bu­de ka­kvog pa­pi­ra u nje­mu”, ka­že Lu­ko­vac. Ob­ja­šnja­va i za­što je u po­tra­zi za kon­tej­ne­rom i za­što že­li da „Smar­sa II” pred­sta­vi iz kon­tej­ne­ra.
- Gle­dao sam lju­de ko­li­ko se mu­če oko iz­lo­žbe, za po­stav­ku, za ka­ta­lo­ge... I, na kra­ju, svi ti ka­ta­lo­zi za­vr­še u kon­tej­ne­ru. Da bih skra­tio po­stu­pak, od­lu­čio sam da strip di­je­lim iz kon­tej­ne­ra, da di­je­lim taj moj rad iz kon­tej­ne­ra, i mi­slim da je to po­šte­ni­je i dis­kret­ni­je, bo­lje ne­go da če­kam da taj ne­ko do­đe na iz­lo­žbu, iako ni­kad ne do­la­zi u ga­le­ri­ju. Evo, ti­raž je bio 150, ja sam 50 već po­di­je­lio, mo­jim pri­ja­te­lji­ma i po­zna­ni­ci­ma, i još su mi tra­ži­li po­sve­tu, i ja im na­pi­šem. I on­da čim me pi­ta ne­ko ho­ću li mu ne­što na­pi­sa­ti znam da ga on ne­će ba­či­ti u sme­će – ob­ja­šnja­va Lu­ko­vac
Po nje­mu, strip sce­na po­sto­ji u Cr­noj Go­ri, ali, do­da­je Lu­ko­vac, vi­še je skon­cen­tri­sa­na na dnev­ne strip na­stav­ke u no­vi­na­ma, što se bit­no raz­li­ku­je od ono­ga što on po­ku­ša­va da ura­di sa stri­pom „Smar­sa”. Jer, po Lu­kov­cu, „strip ne mo­ra bi­ti sa­mo lo­gi­čan (na pr­vu), ni­ti strip mo­ra bi­ti hu­mo­ri­sti­čan da bi­smo se mi smi­ja­li Za­go­ru i Te­ne­ju ili Ble­ku. Kre­nuo sam od kla­sič­nih stri­po­va, kao Alan Ford ko­ji je od­li­čan strip, ali pla­ni­ram i da­lje da ra­dim strip sa ovim mo­jim `sopšte­njima`. No, sla­bo ko to či­ta, ta­ko da sam htio da na­pra­vim strip „Smar­sa III”, a ko­ji se ne ve­že za Mars I, jer je sve to s Mar­sa – ka­že Lu­ko­vac.
No, iako je sve to „s Mar­sa”, Lu­ko­vac nam taj Mars pri­ka­zu­je kroz pej­za­že, lju­de i ono što im se do­ga­đa, da nam je svi­ma „sve ja­sno“, ka­ko i na­vo­di na na­slov­ni­ci stri­pa. Jer, li­ko­vi ko­ji ži­ve „na Mar­su“, su i oni ko­ji di­je­le tre­nut­ke s njim na Ze­mlji, po­čev­ši od nje­go­ve su­pru­ge, ku­ma­re, ko­le­gi­ni­ca, ko­le­ga...
- Pr­vo sam pi­tao ko­le­ge da li da vas uba­čim u strip, a oni su jed­no­du­šno re­kli mo­že, a po­sli­je to­ga sam imao i ne­pri­li­ke. Jer, pi­ta­li su me ovi dru­gi, a što me­ne ni­si uba­čio u strip – pri­ča Lu­ko­vac. A, sa sce­na­ma iz sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta na Mar­su, i di­ja­lo­zi­ma, ko­ji, po­što se vo­de na Mar­su, ima­ju pri­zvuk sar­ka­zma, a još vi­še ko­mič­ne ap­surd­no­sti ži­vo­ta ko­ji do­no­si mar­sov­ska sva­ko­dne­vi­ca. Na­rav­no, sve to pod­vu­če­no Lu­kov­če­vim vi­đe­njem – cr­te­žom bes­kraj­no li­je­pih, i tu­žnih pej­za­ža.
- Me­ne je naj­mi­li­je ođe od sve­ga Pro­log, jer sam tu se­bi dao odu­ška i pre­pi­sao iz knji­ge i iz sve­ga ono što že­lim – ka­že Lu­ko­vac. Ina­če, u Pro­lo­gu je dio tek­sta Da­ni­la Ki­ša iz „Pe­šča­ni­ka”. Ka­ko do­da­je, sve je na­pi­sa­no i pre­pi­sa­no ru­kom, nje­go­vim ru­ko­pi­som, a ne štam­pa­nim slo­vi­ma.
- Vo­lim da pi­šem ru­kom, ne vo­lim štam­pa­no, ali, da je na­pi­sa­no či­tlji­vo i li­je­po. Ne mo­gu da ku­cam tekst, jer se je­žim od kom­pju­te­ra, za­to sve pi­šem ruč­no. Imao sam tra­u­mu ve­li­ku s kom­pju­te­rom pri­je če­ti­ri go­di­ne, i sa­da ga ko­ri­stim sa­mo za mu­zi­ku – do­da­je Lu­ko­vac, do­da­ju­ći da je otva­ra­nje no­ve iz­lo­žbe sli­ka „Mar­ko­vi ko­na­ci” pro­lon­gi­rao do pro­lje­ća.
Ž.J.