Mu­zič­ko-dram­ski pro­je­kat „Re­vo­lušn” ru­skog fe­mi­ni­stič­kog, anar­hi­stič­kog, pank-rok ko­lek­ti­va „Pu­si Ra­jot te­a­tra” pred­sta­vljen je u ka­fe-ba­ru „Bar­dak” u Du­klej Art cen­tru u pri­ze­mlju zgra­de biv­še „Ju­go­o­ce­a­ni­je”, gdje se odr­ža­va­ju in­ten­ziv­ne pro­be i gdje će pred­sta­va bi­ti pred­pre­mi­jer­no iz­ve­de­na 28. fe­bru­a­ra. Pu­bli­ka u Ko­to­ru, ru­ska i do­ma­ća, ima­la je pri­li­ku da upo­zna Ma­ri­ju Aljo­hi­nu, ak­ti­vist­ki­nju i autor­ku knji­ge „Re­vo­lušn”, po ko­joj je Ju­rij Mu­ra­vic­kij re­ži­rao spek­takl. Knji­ga se po­seb­no pu­bli­ku­je u En­gle­skoj i SAD-u, a vi­so­ki knji­žev­ni auto­ri­te­ti su ve­o­ma uz­bu­đe­ni pred nje­nim ob­ja­vlji­va­njem. Knji­ga se vi­še či­ta kao „do­bra dra­ma” i te­a­tar­ski pro­ces je po­čeo još u Mo­skvi, ali u Ko­to­ru, u Du­klej Art cen­tru po­če­la je da se ra­đa istin­ska „po­kre­tač­ka ener­gi­ja”, re­kli su uče­sni­ci pro­jek­ta.
Aljo­hi­na is­ti­če da je na­pi­sa­la svo­ju lič­nu pri­ču o gru­pi Pu­si Ra­jot, ali i o svo­jim sa­bor­ki­nja­ma Na­de­ždi To­lo­ko­nji­ko­voj i Je­ka­te­ri­ni Sa­mu­še­vič, pri­ču ko­ja uklju­ču­je i nji­ho­ve le­gen­dar­ne pank ak­ci­je pro­te­sta u fan­tom­ka­ma, skri­va­nja od po­li­ci­je, hap­še­nja, po­li­cij­ske is­tra­ge u mo­skov­skim za­tvo­ri­ma, su­đe­nja i za­tvor­sku ko­lo­ni­ju. Tri dje­voj­ke su, pro­te­stu­ju­ći pro­tiv pred­sto­je­ćeg iz­bo­ra Vla­di­mi­ra Pu­ti­na za pred­sjed­ni­ka Ru­si­je, 21. fe­bru­a­ra 2012. go­di­ne u Hra­mu Hri­sta Spa­si­te­lja u Mo­skvi iz­ve­le per­for­mans, pje­va­ju­ći sa ol­ta­ra pje­smu, ko­jom su na­pa­le ru­sku vla­du, pred­sjed­ni­ka i Ru­sku pra­vo­slav­nu cr­kvu. Aljo­hi­na i To­lo­ko­nji­ko­va su uhap­še­ne 3. mar­ta, a Sa­mu­še­vič 16. mar­ta i op­tu­že­ne za „hu­li­ga­ni­zam”. For­mal­na op­tu­žni­ca pro­tiv tri že­ne je pod­ne­se­na 4. ju­na, a su­đe­nje, ko­je je jav­nost oci­je­ni­la „ne­pra­vič­nim”, po­če­lo je 30. ju­la. Sve tri op­tu­že­ni­ce su za vri­je­me su­đe­nja osta­le u pri­tvo­ru. Pro­gla­še­ne su kri­vi­ma 17. av­gu­sta i osu­đe­ne na po dvi­je go­di­ne za­tvo­ra. Po­sli­je am­ne­sti­je ko­ju je pot­pi­sao Pu­tin, pu­šte­ne su na slo­bo­du 23. de­cem­bra iste go­di­ne. Sve što im se de­ša­va­lo ove hra­bre dje­voj­ke su pri­hva­ti­le bez pa­te­ti­ke i svo­je is­ku­stvo pre­to­či­le u umjet­nič­ki kon­cept.
– Pri­je par go­di­na pro­ve­la sam dva mje­se­ca u Cr­noj Go­ri i Ma­rat Gelj­man, iz­vr­šni di­rek­tor Du­klej Art Ko­mju­ni­ti in­spi­ri­sao me je da na­pi­šem knji­gu ko­ja je za me­ne mno­go va­žna i upra­vo zbog to­ga ov­dje ra­di­mo taj pro­je­kat, za­sno­van na tek­stu ove knji­ge. Spek­takl ko­ji smo na­zva­li Pu­si Ra­jot te­a­tar je vr­sta ma­ni­fe­sta, s ob­zi­rom da ni­sam lju­bi­telj žan­ra me­mo­a­ra. Kad sam po­če­la da pi­šem, svim si­la­ma sam se tru­di­la da to ne bu­du me­mo­a­ri. Umjet­nost do­zvo­lja­va da se „slo­mi vri­je­me”, da ne­ma ni pro­šlo­ga ni bu­du­će­ga, sve se mo­že pro­sto iz­ra­zi­ti u sa­da­šnjo­sti. Že­lim da se ovaj pro­je­kat po­ka­že ne sa­mo u Mo­skvi i San Pe­ter­bur­gu, ne­go u svim mje­sti­ma di­ljem Ru­si­je, ka­za­la je Ma­ri­ja Aljo­hi­na. Ona je pro­šle go­di­ne odr­ža­la broj­na pre­da­va­nja po uni­ver­zi­te­ti­ma u Ame­ri­ci, pred pu­bli­kom od 300 do hi­lja­du stu­de­na­ta, što se de­ša­va­lo u vri­je­me iz­bo­ra Do­nal­da Tram­pa za pred­sjed­ni­ka SAD-a. Stu­den­ti su je pi­ta­li ka­ko da pro­te­stu­ju.
– Pre­ni­je­la sam lju­di­ma obič­nu stvar da oni mo­gu da dje­lu­ju. Zlo­či­nom ko­ji či­ne Pu­tin i nje­go­va dru­ži­na pre­ko me­di­ja ko­ji im pri­pa­da­ju, oni pri­mo­ra­va­ju lju­de da bu­du pa­siv­ni, a po­slje­di­ca to­ga su hap­še­nja, apa­ti­ja, ko­rup­ci­ja, ubi­stva. Lju­di ne vje­ru­ju da mo­gu ri­je­či­ma ili ne­kim ge­stom bi­lo šta da pro­mi­je­ne. Kraj­nji cilj ovog pro­jek­ta je da pro­mi­je­ni­mo ma­kar tu či­nje­ni­cu. Ne že­lim da bi­lo ko­me po­pu­jem, ali znam šta tre­ba da ra­dim, čak i ako re­zul­tat ni­je za­ga­ran­to­van, is­ta­kla je Aljo­hi­na.
Pro­du­cent Alek­san­dar Če­pa­ru­hin po­sje­ći­vao je Ma­šu dok je bi­la u za­tvo­ru i ka­da je oslo­bo­đe­na, za­jed­no su po­sje­ti­li raz­ne za­tvo­re, bi­li su i u Nor­ve­škoj, a Aljo­hi­na i To­lo­ko­nji­ko­va su se po­ja­vlji­va­le pred pu­bli­kom iza­zi­va­ju­ći uvi­jek uz­bu­đe­nje, gdje god na­stu­pi­le. Na­đa je za­tim po­če­la da se ba­vi pro­test­nom pop-mu­zi­kom, a Ma­ša kre­nu­la svo­jim pu­tem. For­mat da go­vo­ri una­pri­jed na­pi­sa­ni tekst u prat­nji od­re­đe­nih slaj­do­va pred­lo­ži­li su joj Nor­ve­ža­ni, a taj „kva­zi-te­a­tar” im­pre­si­o­ni­rao je Če­pa­ru­hi­na.
Glu­mac Ki­ril Kan­stan upo­znao je Ma­šu pro­šle go­di­ne, kao član slo­bod­nog Bje­lo­ru­skog po­zo­ri­šta, ka­da je re­di­telj po­zvao Aljo­hi­nu da uče­stvu­je u spek­ta­klu o lju­di­ma ko­ji su zbog svo­je umjet­no­sti pa­li u ro­bi­ju. Jed­na od pri­ča bi­la je Ma­ši­na pri­ča o Pu­si Ra­jot. Bi­la je ve­li­ka audi­ci­ja u En­gle­skoj, gdje su Ma­šu po­u­ča­va­li glu­mač­kim vje­šti­na­ma. Ma­ša i Če­pa­ru­hin po­zva­li su Ki­ri­la da uče­stvu­je u ovom pro­jek­tu.
– Sva­ki te­a­tar je po­se­ban si­stem u ko­me tre­ba pre­ži­vje­ti, a mi smo ko­lek­tiv­nim ra­zu­mom na­zva­li ovaj pro­je­kat „Ško­la pro­te­sta”. Za me­ne to zna­či da sam je­dan od pr­vih uče­ni­ka te ško­le, uči­mo iz Ma­ši­nog is­ku­stva i is­ku­stva sva­ko­ga od nas, uči­mo da ot­kri­va­mo tač­ke su­sre­ta si­ste­ma i su­da i po­li­ci­je i sve to po­mo­ću „in­stru­me­na­ta umjet­no­sti”. To je uža­sno raz­dra­žu­ju­će is­ku­stvo, uzi­ma­mo ne­kad po­zi­tiv­nu, ne­kad ne­ga­tiv­nu ener­gi­ju ko­ju usmje­ra­va­mo u že­lje­nom prav­cu, stva­ra­ju­ći sva­ki dan – ka­zao je Kan­stan.
Za vi­deo snim­ke ko­ji pra­te per­for­mans za­du­že­na je Ta­i­si­ja Kru­go­vih, a za vi­deo art- Dmi­trij So­bo­ljev. Na­stja Mi­ne­ra­lo­va i Mak­sim su psi­ho-pank mu­zič­ki du­et gru­pe AWOTT (Asian Wo­men On the Te­lep­ho­ne) i za­jed­no sa Va­si­li­jem Bo­ga­to­vim ra­de mu­zi­ku na Ma­šin tekst. Na­stja je is­pri­ča­la da Ma­šu po­zna­je od pr­vog raz­re­da osnov­ne ško­le (1995. go­di­ne), a ono što je Ma­ša opi­sa­la u knji­zi je is­ku­stvo ci­je­le te ge­ne­ra­ci­je i za­to ona osje­ća da pri­pa­da ovom pro­jek­tu. Mu­zi­ka iz te­a­tra Pu­si Ra­jot, sma­tra ona, bi­će „kon­cert- ma­ni­fest”, ko­ji će uti­ca­ti na lič­ne i dru­štve­ne pro­mje­ne na mno­gim ni­vo­i­ma.
M.D.Po­po­vić


Zo­na pra­va i me­di­ja zo­na

Ka­da su de­cem­bra 2013. go­di­ne dvi­je ta­bu­i­ra­ne i za­bra­nje­ne dje­voj­ke iza­šle iz za­tvo­ra, na­pra­vi­le su me­dij ko­ji je ap­so­lut­no iz­nad lo­kal­nih pri­li­ka i po­sta­le glo­bal­ni me­dij. Sa na­mje­rom da po­di­je­le ta is­ku­stva sa ci­je­lim svi­je­tom i po­ka­žu šta se de­ša­va sa ljud­skim pra­vi­ma u Ru­si­ji, osmi­sli­le su pro­je­kat „Zo­na pra­va i me­di­ja zo­na“. Na­kon tri mje­se­ca de­si­la se si­tu­a­ci­ja sa Kri­mom, po­tom je po­čeo rat u Ukra­ji­ni, te je bi­va­lo sve vi­še po­li­tič­kih za­tvo­re­ni­ka i lju­di ko­ji su se sre­ta­li sa ka­žnje­nič­kim ko­dek­som. „Na­kon Kri­ma uhap­še­ni su glav­ni ured­ni­ci naj­va­žni­jih me­di­ja, no­vi­na i ča­so­pi­sa, za­to što ni­su pri­sta­ja­li da osli­ka­va­ju de­ša­va­nja na Kri­mu iz ugla iz ko­ga su ih po­sma­tra­li dr­žav­ni me­di­ji, a dio tih no­vi­na­ra bi­li su na­ši sta­ri pri­ja­te­lji iz dru­štva ko­je se zo­ve „Ru­ska pla­ne­ta”. Od nov­ca ko­ji smo do­bi­li od na­ših pre­da­va­nja ko­je smo ima­li po Evro­pi i Ame­ri­ci nas 15 lju­di ulo­ži­li smo u pro­je­kat for­mi­ra­nja in­ter­net me­di­ja (saj­ta) pod na­zi­vom zo­na me­di­ja”, is­ta­kla je Aljo­hi­na.