Glu­mac Ma­te­ja Po­po­vić, autor je tek­sta i re­di­telj pred­sta­ve „Ma­gič­na li­ra”, ko­ja je iz­ve­de­na na pre­pu­noj Ljet­njoj po­zor­ni­ci, uz smi­jeh i gra­ju pu­bli­ke. Mu­zič­ko-dram­ski i ko­re­o­graf­ski spek­takl pra­vo je osvje­že­nje za Ko­tor­ski fe­sti­val, s ob­zi­rom da je Te­a­tar osno­van pri­je go­di­nu, a nje­go­vi čla­no­vi su ci­je­la jed­na mla­da ge­ne­ra­ci­ja glu­ma­ca ko­ja je stu­di­je za­vr­ši­la 2011. go­di­ne. Ma­te­ja, ko­ji je u pred­sta­vi igrao če­ti­ri ulo­ge (Ča­rob­njak Za­br­ljav­ko, Slu­ga na dvo­ru, je­dan od dva Tra­lan­gu­ta­na i Pik­to­pod) i Ste­van Pi­a­le po­kre­nu­li su Te­a­tar Ze­mun, ko­je funk­ci­o­ni­še kao udru­že­nje, ko­je će, obe­ća­va, usko­ro pro­mi­je­ni­ti na­ziv u „Či­ča Mi­či­no Po­zo­ri­šte”.
• Ko­li­ko vam zna­či na­stup na Ko­tor­skom fe­sti­va­lu?
- Mno­go, ovo nam je bi­lo osvje­že­nje, ne mo­gu da vam opi­šem ko­li­ko nam je ovo pri­ja­lo. U tre­nut­ku kad su nas po­zva­li, de­ša­va­le su nam se ne­ke lo­še stva­ri, ni­smo uhva­ti­li ne­ke kon­kur­se i on­da je ovo bio ta­ko do­bar pre­sjek, jed­na po­tvr­da da to vri­je­di. Ovo nam je pr­vo tak­mi­čar­sko uče­šće na dječ­jem fe­sti­va­lu, na „Pur­ga­to­ri­ja­ma” smo bi­li re­vi­jal­no.
• Di­na­mič­na igra sa pu­no li­ko­va, za­ni­mlji­va pri­ča sa po­u­kom, li­jep za­plet i još ljep­ši ras­plet, pot­sje­ća­ju na stil Bran­ka Koc­ki­ce. Mo­že­mo li pra­vi­ti upo­re­đe­nje?
- Mi ima­mo dru­ga­či­ji stil – Bran­ko Mi­li­će­vić uzi­ma po­sto­je­će tek­sto­ve i dra­ma­ti­zu­je ih, a ja vo­lim da na­pi­šem ne­što što je pot­pu­no no­vo, stil­si ujed­na­če­no, ob­li­ko­va­no na po­se­ban na­čin. Obo­ža­vam Bran­ka Koc­ki­cu, ali on sa­da već pra­vi pred­sta­ve sa ma­lim bro­jem lju­di, a vi­di­te, mi ima­mo eki­pu od de­vet, je­da­na­est glu­ma­ca, u pred­sta­vi nu­di pu­no li­ko­va (njih de­ve­to­ro igra­ju 17 ulo­ga).
• Ka­ko je na­sta­la „Ma­gič­na li­ra?
- Ja­ko vo­lim mu­zi­ku, vo­lim da svi­ram, vo­lio bih da znam i da pje­vam, i on­da sam htio da na­pra­vim pred­sta­vu ko­ja je na ne­ki na­čin omaž mu­zi­ci. Ci­je­la pri­ča je ta­ko ura­đe­na da su fra­ze, ime­na uze­ti iz mu­zič­kog vo­ka­bu­la­ra. Tru­di­mo se da kad vi­di­mo da ne­što ne ide, ili nam pad­ne ne­što dru­go na­pa­met, pro­mi­je­ni­mo to i on­da pred­sta­va­ra­ste vre­me­nom, iz­ba­cu­ju se ne­ke stva­ri, dru­ge se do­da­ju..
Od lju­tih ri­va­la na­pra­vi­li ste pri­ja­te­lje i sa­u­če­sni­ke – ša­lje­te li­je­pe po­ru­ke dje­ci?
-To pri­ja­telj­stvo, spa­ja­nje prin­če­va sa ru­ka­ma, htio sam da po­ka­žem ka­ko je mo­gu­će da se dva „pro­tiv­not­ni­ka”, ko­ji se uop­šte ne pod­no­se, a ka­mo­li da se vo­le, mo­gu da po­sta­nu pri­ja­te­lji, sa­mo je pi­ta­nje ka­ko se gle­da na to i ka­ko ne­ko do­ži­vlja­va se­be u od­no­su na dru­ge i da oni, ka­da su pri­si­lje­ni, po­sta­ju „fan­tast­no­tič­ni pri­ja­te­lji”.
• Da li Vas po­dr­ža­va­ju in­sti­tu­ci­je kul­tu­re, dr­ža­ve, gra­da, ka­ko se fi­nan­si­ra­te?
-Zna­te i sa­mi ka­ko to ide – ko ima par­tij­sku knji­ži­cu, taj će do­bi­ti, ko ne­ma, mo­že da se na­da, ali ni ne tre­ba nam to­li­ko, mo­že­mo bez njih. Ovo je na­ša lič­na pro­duk­ci­ja, sa­mi smo ulo­ži­li u pred­sta­vu, sa­mi je osmi­sli­li, sa­mi igra­mo, pro­da­je­mo, tru­di­mo se da sve ra­di­mo sa­mi. To je do­kaz da po­zo­ri­šte mo­že da op­sta­ne sa­mo od se­be, da ima­mo i ho­no­ra­re i da se raz­vi­ja­mo. Igra­mo i hu­ma­ni­tar­no, ovu pred­sta­vu smo iz­ve­li za oko 12 hi­lja­da dje­ce, što je pro­sječ­no pre­ko 20 igra­nja za go­di­nu da­na, na­šli smo no­vog di­stri­bu­te­ra. Još uvi­jek smo „na sta­kle­nim no­ga­ma” ali sa slje­de­ćom pred­sta­vom ko­ju pri­pre­ma­mo, „Vi­kin­ška po­te­ra pre­ko sve­ta” na­da­mo se da će­mo već čvr­sto sta­ti na ze­mlju.
• Ko­li­ko je za­htjev­no ra­di­ti po­zo­ri­šte za dje­cu?
- Pr­vi ko­ji ču­ju ne­ku po­ru­ku o si­ste­mu vri­jed­no­sti ko­ji je tre­nut­no u svi­je­tu „ma­lo kli­mav” su dje­ca i da od ci­je­le pu­bli­ke njih par to ra­zu­mi­je ka­ko tre­ba, mi smo ne­što ura­di­li i da im to osta­ne u gla­vi, da ih to pok­pa i da se to­ga sje­te u jed­nom tre­nut­ku (ka­ko ne­pri­ja­te­lji po­sta­ju pri­ja­te­lji, na­pri­mjer). Jed­na od bit­nih funk­ci­ja po­zo­ri­šta je da nje­gu­je i pre­no­si pra­vi si­stem vri­jed­no­sti kad je dječ­ja sce­na u pi­ta­nju, jer dje­ca ja­ko do­bro re­a­gu­ju na ple­me­ni­te, tač­ne stva­ri, na ono što njih tre­nut­no bo­li i ono o če­mu raz­mi­šlja­ju, smi­ju se ono­me što se de­ša­va nji­ma i dru­gi­ma, i ta­ko uče iz tog smi­je­ha i sve­ga što se de­si.
M. D. PO­PO­VIĆ