Podrška je potrebna svakom ko želi da se ostvari u bilo kojem poslu, pa tako i u glumi. Slaviša Grubiša, glumac koji plijeni šarmom u brojnim predstavama, kaže da je imao i ima sreće da ga podrže najbliži, zbog čega im je neizmjerno zahvalan. Diplomirao je glumu na cetinjskom Fakultetu dramskih umjetnosti u klasi profesora Branimira Popovića. Predstavom „Tigar”, u kojoj mu je partnerka Radmila Božović krunisao je postdiplomske studije. Mada je igrao u dramskim predstavama kao što su „Otelo”, „Hotel Boka”, „Mediteraneo” i drugima, svoje mjesto i glumački izraz pronašao je u brojnim dječjim predstavama, kao što su „Carevo novo odelo”, „Pink Panter”, „Mogli”, „Čarobni kamen”, „Pazi, zebru gazi”, „Da Da Šekspir”, „Kod Nojeve barke u 8”...
– Omiljena predstava mi je „Njegoš za djecu – Kako rastu veliki ljudi”, a omiljena uloga – lik malog Njegoša. Rade mi je kroz pripreme i igranje predstave postao bliži, jer sam se bavio njegovim djetinjstvom, a dio moje porodice je sa Njeguša, tako da sam i tu pokušao da nađem neku kopču između nas dvojice. Ono što nam je posao, što se tiče svih predstava za djecu, jeste da im pokažemo da uvijek mogu da izaberu pravi put, kaže Slaviša za „Dan”.
● Imate li i sada tremu pred nastup?
– Trema uvijek postoji pred nastup, ali ona prođe početkom predstave. Kad je ne bi bilo ne bi bilo dobro. Mislim da pozitivna trema pokazuje odgovornost prema onome što radimo.
● Pred upis na Akademiju bili ste polaznik Škole glume Petra Pejakovića, a sada ste njegov saradnik u vođenju Školice u Kotoru i član organizacionog tima Kotorskog festivala pozorišta za djecu. Kakav je odziv djece?
– Zapravo, tako sam počeo da se bavim glumom i to mi je jedno od najvećih i najznačajnijih iskustava u životu. Da nije bilo te škole mislim da se nikada ne bih ni bavio glumom. Sada radim u toj istoj školi u četiri grada, zajedno sa Petrom Pejakovićem, Marijom Backović, Milivojem Lakićem i Mirkom Radonjićem. U Kotoru imamo tri grupe polaznika i u svakoj ima između 10 i 15 djece. Mogu da se pohvalim da je dosta njih upisalo razne umjetničke akademije što u Crnoj Gori što u okruženju.
● Kako se osjećaš kada igraš u Kotoru, s obzirom da si ovdje „kao kod kuće”?
– Iako nisam iz Kotora, ovaj grad zaista doživljavam kao svoj, a najviše zbog ljudi i prije svega djece koje sam upoznao, a sve je počelo mojim angažovanjem na KFPD. Svako igranje u Kotoru nosi neku posebnu dozu odgovornosti i treme jer znam da su u publici djeca sa kojom se svakodnevno družim.
● S obzirom na Tvoju mladost, koliko je pedagoški zahtjevno raditi sa djecom i mladima, šta te inspiriše u radu sa njima?
– Počeo sam ovim da se bavim i da učim uz Petra sa svoje 22 godine. U tom trenutku nisam bio baš siguran u sebe, da mogu da odgovorim pedagoški zadatku koji je ispred mene, ali uz podršku i zajednički rad sve više sam se opuštao i nekako uspijevao da napredujem. Odgovornost je velika. Sada i veća nego tada kada sam počinjao, jer, sada mnogo više samostalno radim, ali utoliko je i zanimljivije. Inspiraciju nalazim u tome što svakom djetetu ili mladoj osobi mora da se priđe na poseban način, kako bi uspio da izvučem iz njih ono što je najdublje sakriveno. Pored toga i ja svakodnevno učim od njih, tako da nekako razmjenjujemo znanja i to je takođe ono što inspiriše.
● Kako doživljavate današnje mlade? Šta im smeta (sputava) da pronađu sebe i koliko je značajno što imaju priliku da se scenski izraze?
– Današnje generacije suštinski nisu ništa drugačije od nas. Ono što je drugačije je vrijeme u kojem odrastaju. Danas oni imaju pametne kompjutere, pametne telefone, pametne satove... ali na taj način mislim da se mladi ne razvijaju na najpametniji način. Fali im socijalne inteligencije i to je ono što mogu da dobiju kroz scensku umjetnost, školu glume i pozorište.
●Da li u Crnoj Gori imamo dovoljno pozorišne produkcije za djecu i mlade?
– Na žalost, daleko smo od dovoljnog. Činjenica da u Crnoj Gori samo Gradsko pozorište Podgorica ima redovne produkcije predstava za djecu je poražavajuća, a za mlade gotovo da se ne radi ništa. Ako obratite pažnju malo na strukturu gledalaca koje srećemo u pozorištu, vidjećete da je najmanje tinejdžera.
● Jeste li zadovoljni statusom u smislu vrednovanja, popularnosti i ugleda koje Vam donosi profesija?
– Trenutno igram u predstavama u produkciji Crnogorskog narodnog pozorišta, Gradskog pozorišta Podgorica i Kotorskog festivala pozorišta za djecu. Statusom u smislu vrednovanja mog rada sam zadovoljan, ali bih svakako volio da radim još više. Mislim da je generalno jako teško za mladoga glumca da dobija uloge u kontinuitetu i time napreduje u pravom smislu te riječi. O popularnosti i ne razmišljam, jer to nije nešto zbog čega sam počeo da se bavim ovim poslom.
● Ko Vam je od starijih kolega uzor, inspiracija?
– Imamo dobrih glumaca i kod nas i u okruženju, mislim na ove prostore gdje govorimo bez prevodilaca, ali nikada nisam imao nekog uzora. Gledam da od svakog nešto naučim, pogotovo kada radim sa nekim koga jako cijenim kao kolegu. Ono što mi je bilo jako dragocjeno je rad sa Đuzom Stoiljkovićem i prof. Borom Stjepanovićem. Tada je svaka proba novi čas glume.
Mirjana D. Popović


Šta bih dao da sam Tesla

● Imaš li neku posebnu želju da igraš neku ulogu, koja je za Vas veliki izazov?
– Želja mi je radim predstavu o Nikoli Tesli i naravno da ja budem Tesla bar na trenutak.


Omogućiti izbor

● Šta biste uradili, kada biste mogli da ovaj svijet učinite po mjeri djeteta?
– Uh, za tako nešto bi mi trebala podebela sveska kako bih napisao sve što bi valjalo promijeniti. Ono što je najbitnije je da djeci stvorimo mogućnost izbora i da im pružimo podršku za ostvarivanje želja. Ne da im mi stariji ostvarujemo želje, nego da ih podržavamo da ih sami ostvare.