-Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić

Mu­zič­ki pro­du­cent ni­je što i film­ski. Nje­gov po­sao je mno­go stva­ra­lač­ki­ji i usko je po­ve­zan s mu­zi­kom. Tač­ni­je sa sa­mim zvu­kom. Mu­zič­ki pro­du­cent ne sa­mo da se pi­ta da li će zvuk, re­ci­mo, gi­ta­re bi­ti ti­ši ili gla­sni­ji, da li će bu­banj ima­ti eho ili ne, već ne­ri­jet­ko pred­la­že gru­pi da u od­re­đe­ne pje­sme uba­ci ili iz­ba­ci du­va­če, kla­vi­ja­tu­re ili ne­ki dru­gi in­stru­ment.
Na pr­vom mje­stu, nje­gov sluh mo­ra da bu­de is­tan­čan, jer nje­go­vo uho pr­vo mo­ra da ču­je sve ono što dru­ge uši ču­ju na­kon pet-šest slu­ša­nja. Na dru­gom mje­stu su ve­ze s mu­zi­ča­ri­ma. Ve­ći­ni do­bro pro­du­ci­ra­nih al­bu­ma pret­ho­de du­gi raz­go­vo­ri iz­me­đu pro­du­cen­ta i auto­ra...
Še­zde­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka, ka­da se u po­re­đe­nju s pe­de­se­tim broj pro­da­tih plo­ča udvo­stru­čio, ra­stao je i broj pro­du­ce­na­ta. Naj­po­zna­ti­ji pro­du­cent tih go­di­na bio je Džordž Mar­tin, čo­vjek ko­ji je pro­du­ci­rao cje­lo­kup­ni dis­ko­graf­ski opus „Bitlsa”.
Nje­gov pr­vi su­sret s „Bitlsi­ma” de­sio se 1962. go­di­ne. Upra­vo su na nje­gov pred­log „Bitlsi” ot­pu­sti­li bub­nja­ra Pi­ta Bes­ta, na či­jem mje­stu je ka­sni­je do­šao Rin­go Star...
Iako su „Bitlsi” bi­li naj­da­ro­vi­ti­ji mu­zi­ča­ri ko­je je ovaj svi­jet vi­dio, ne mo­že se za­ne­ma­ri­ti Mar­ti­nov do­pri­nos nji­ho­vom uspje­hu. Nje­gov rad na­ro­či­to je bio oči­gle­dan na­kon 1965. go­di­ne, ka­da su „Bitlsi” po­če­li da eks­pe­ri­men­ti­šu sa ra­znim in­stru­men­ti­ma.
Zvuk svih gu­da­ča i du­va­ča ko­ji se ču­ju od al­bu­ma „Rub­ber Soul”, pa sve do „Ab­bey Road” plod su Mar­ti­no­vog is­tan­ča­nog uha. Džon Le­non i Pol Mek­Kart­ni su mu go­vo­ri­li šta tač­no že­le, a on je to spro­vo­dio u dje­la. Ko­li­ki je nje­gov do­pri­nos mu­zi­ci go­vo­ri ti­tu­la se­ra, ko­ju mu je do­di­je­li­la kra­lji­ca Eli­za­be­ta, lič­no.
Mu­zi­ka u či­jim ko­ri­je­ni­ma le­ži mje­ša­vi­na ame­rič­kog fol­ka i psi­ho­de­lič­nog po­pa dje­lo je pro­du­cen­ta Džoa Boj­da. Je­dan od pr­vih po­slo­va bio mu je pro­duk­ci­ja pr­vog sin­gla ta­da ne­po­zna­te gru­pe „Pink Flojd”. Singl se zvao „Ar­nold Layne”. Za­hva­lju­ju­ći Boj­du gru­pa pot­pi­su­je ugo­vor s ve­li­kom dis­ko­graf­skom ku­ćom EMI.
Kru­nom Boj­do­vog ra­da, mno­gi sma­tra­ju, pr­va dva al­bu­ma Ni­ka Drej­ka s po­čet­ka se­dam­de­se­tih go­di­na, na ko­me su s iz­van­red­nom tač­no­šću sin­hro­ni­zo­va­ni zvu­ci Drej­ko­ve aku­stič­ne gi­ta­re i osta­lih in­stru­me­na­ta, uklju­ču­ju­ći i ka­mer­ni sin­fo­nij­ski or­ke­star...
Gru­pa „Nir­va­na” je že­lje­la da im sa­da već le­gen­dar­ni al­bum „Ne­ver­mind”, iz 1991. go­di­ne, pro­du­ci­ra Stiv Al­bi­ni. Iz­bor se ni­je do­pao čel­ni­ci­ma „Gef­fen re­cords”, pa je na kra­ju Kurt Ko­bejn pri­stao da plo­ču pro­du­ci­ra Bač Vig. Iako Ko­bejn na kra­ju ni­je bio za­do­vo­ljan ko­nač­nom pro­duk­ci­jom, za­mje­ra­ju­ći Vi­gu da je pre­vi­še is­ko­mer­ci­ja­li­zo­vao zvuk gru­pe. Ipak se ka­sni­je is­po­sta­vi­lo da je Bač Vig bio u pra­vu, al­bum je pro­dat u pre­ko dva­de­set mi­li­o­na pri­mje­ra­ka, po­sli­je če­ga je „Nir­va­na” po­sta­la jed­na od naj­bo­ljih gru­pa.
Naj­ču­ve­ni­ji mu­zič­ko-pro­du­cent­ski duo bi­li su Džo­ni Keš i Rik Ru­bin. Keš ko­ji je do­la­zio iz svi­je­ta kan­tri mu­zi­ke i Ru­bin ko­ji je va­žio za jed­nog od naj­po­zna­ti­jih rok i he­vi me­tal pro­du­ce­na­ta či­ni­li su ču­dan spoj. Ipak, nji­hov pr­vi za­jed­nič­ki al­bum pro­dao se u mi­li­on­skom ti­ra­žu, po­brav­ši mno­ge na­gra­de, uklju­ču­ju­ći i Gre­mi.
Ru­bin je u pr­vi plan sta­vio dva naj­ja­ča Džo­ni­je­va oruž­ja – nje­gov glas i nje­go­vu aku­stič­nu gi­ta­ru. Da­kle, bez kla­vi­ja­tu­ra, bub­nje­va, gu­da­ča, du­va­ča, kao i bez ika­kvih stu­dij­skih tri­ko­va.
Nji­ho­va sa­rad­nja na­sta­vlje­na je na još pet al­bu­ma, od ko­jih su dva ob­ja­vlje­na post­hum­no. Po­red lje­po­te jed­no­stav­no­sti, ono što je od­li­ko­va­lo ove plo­če je iz­bor pje­sa­ma. Svih šest al­bu­ma iz se­ri­je „Ame­ri­can Re­cor­dings” sa­dr­ža­lo je ma­hom ob­ra­de ko­je je baš za Ke­ša bi­rao Ru­bin.
Me­đu­tim, u Ke­šo­vom iz­vo­đe­nju, tek­stu­al­no i mu­zič­ki zvu­ča­le su kao da ih je sa­mi Džo­ni Keš na­pi­sao. To se po­seb­no od­no­si na pje­smu „Hurt”, za ko­ju je njen autor Trent Ra­znor re­kao da je sma­tra vi­še Ke­šo­vom pje­smom ne­go svo­jom.
Kao što se vi­di iz pri­lo­že­nog, mu­zič­ki pro­du­cent da­nas je mno­go vi­še od ne­kog ko pri­ti­ska dug­mi­će i po­di­že re­gle­re, što je uglav­nom bio po­sao pro­du­ce­na­ta kra­jem tri­de­se­tih, če­tr­de­se­tih i pe­de­se­tih go­di­na 20. vi­je­ka. Je­dan od pr­vih ve­li­kih pro­du­ce­na­ta tih go­di­na bio je Fil Spek­tor. Nje­gov rad se osli­ka­vao kroz bo­gat­stvo naj­ra­zli­či­ti­jih in­stru­me­na­ta, a naj­po­zna­ti­ji je po teh­ni­ci ko­ju je na­zvao „zvuč­ni zid”... Da­kle, bri­nuo je sa­mo da se mu­zi­ka do­bro sni­mi.
Da­nas pro­du­cen­to­ve od­lu­ke mo­gu da bu­du ključ­ne za ne­či­ju mu­zi­ku i ka­ri­je­ru, a po­ne­kad čak i za nje­gov ži­vot.(Kraj)