U ga­le­ri­ji „Ka­por” Emir Ku­stu­ri­ca je otvo­rio iz­lo­žbu po­sve­će­nu dje­lu svjet­ski po­zna­tog srp­skog sce­no­gra­fa Mi­lje­na Kre­ke Klja­ko­vi­ća. Otva­ra­ju­ći iz­u­zet­no po­sje­će­nu iz­lo­žbu on je Klja­ko­vi­ća na­zvao kom­plet­nim auto­rom ko­ji ne pra­ti sa­mo re­ži­se­ro­vu vi­zi­ju, ne­go ima svoj je­din­stve­ni put. Ku­stu­ri­ca je do­dao da pu­bli­ka ima pri­li­ku da vi­de rad jed­nog „po­sve­će­nog za­na­tli­je i iz­vr­snog umjet­ni­ka, či­je pri­su­stvo je film po­put „Pod­ze­mlja” uči­ni­lo onim što je­ste”.
Film­ski umjet­ni­ci ko­ji se oku­pi­li na Me­ćav­ni­ku ove go­di­ne ima­ju pri­li­ku da vi­de ori­gi­nal­ne sce­no­graf­ske ski­ce i fo­to­gra­fi­je za­vr­še­nih Klja­ko­vi­će­vih sce­no­gra­fi­ja. Me­đu iz­lo­že­nim pri­mje­ri­ma je i Klja­ko­vi­ćev rad na fil­mu „Mu­ha­med: gla­snik Bož­ji”, ko­ji pred­sta­vlja pro­stor­no naj­ve­ći pro­je­kat nje­go­ve do­sa­da­šnje ka­ri­je­re – iz­grad­nju re­pli­ke sred­njo­vje­kov­nog gra­da Me­ke, vi­zan­tij­skog ma­na­sti­ra Bo­sra, kao i vi­še en­te­ri­je­ra, na po­vr­ši­ni od 120.000 kva­drat­nih me­ta­ra.
Klja­ko­vić iza se­be ima če­ti­ri de­ce­ni­je sce­no­graf­skog is­ku­stva, a ra­dio je na fil­mo­vi­ma kao što su „Spe­ci­jal­no vas­pi­ta­nje”, „Ka­ko sam si­ste­mat­ski uni­šten od idi­o­ta”, „Var­lji­vo le­to `68”, „Ja­gu­a­rov skok”, „Ja­go­de u gr­lu”, „Taj­van­ska ka­na­sta”, „Pe­tri­jin ve­nac”, „Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­va ažda­hu”, „Mu­ha­med: gla­snik Bož­ji”. Svjet­sku sla­vu je ste­kao fil­mom „De­li­ka­te­sna rad­nja” za ko­ji je do­bio na­gra­de Ce­zar i Fe­liks. Sa Ku­stu­ri­com Klja­ko­vić je ra­dio na fil­mo­vi­ma „Dom za ve­ša­nje”, „Pod­ze­mlje” i „Ari­zo­na drim”.
Po­sled­nju ra­di­o­ni­cu ovo­go­di­šnjeg Ku­sten­dor­fa bu­gar­ski re­ži­ser Ste­fan Ko­man­da­rev. Na­kon pro­jek­ci­je nje­go­vof fil­ma „Prav­ci” dvo­stru­ki bu­gar­ski kan­di­tat za Oska­ra, mla­di film­smi umjet­ni­ci iѕ ci­je­log svi­je­ta ima­li su pri­li­ku da upo­zna­ju Ko­man­da­re­va, re­ži­se­ra ko­ji in­si­sti­ra na po­e­ti­ci mi­gra­ci­je i tran­zi­ci­je, ko­je osje­ća kao cen­tral­ne pro­ble­me svo­je ze­mlje, a ko­ja je za­jed­nič­ka za ve­ći­nu ze­ma­lja is­toč­ne Evro­pe.
Kao i sa fil­mo­vi­ma „Svi­jet je ve­li­ki i spa­se­nje če­ka iza ugla” i „Sud”, i „Prav­ci” su op­sjed­nu­ti tran­zi­ci­o­nom kri­zom i mi­gra­ci­jom sta­nov­ni­štva u ze­mlje za­pad­ne Evro­pe. Dok su u dva pret­hod­na fil­ma to bi­li ži­vo­ti Bu­ga­ra ko­ji od­la­ze na Za­pad i mi­gra­na­ta ko­ji pro­la­ze kroz Bu­gar­sku na svom pu­tu ka Za­pa­du, sa­da je ri­ječ o ži­vo­tu bu­gar­skih tak­si­sta, ko­je Ko­man­da­rev ko­ri­sti kao sli­ku cje­lo­kup­nog bu­gra­skog dru­štva.
– Bu­gar­ska je ze­mlja op­ti­mi­sta – ci­ti­rao je Kom­nda­re­vjed­nog od svo­jih li­ko­va, jer su pe­si­mi­sti i re­li­sti već oti­šli.
U ovu ša­lu sta­je Ko­man­da­re­vljev osje­ćaj ži­vo­ta i ras­po­lo­že­nje nje­go­vih fil­mo­va. Jer, ko­li­ko god te­šku i gru­bu pred­sta­vu dru­štva nu­dio, re­ži­ser je po­ka­zao da ne bje­ži od hu­mo­ra, ni­ti od na­de.
– Na­pra­vio sam ovaj film zbog svo­je dje­ce, jer sam za­bri­nut u ka­kvom će svi­je­tu oni ži­vje­ti – za­klju­čio je Ko­man­da­rev i do­dao da „ipak ima na­de”.
Bu­gar­ska pre­mi­je­ra fil­ma tek tre­ba da se de­sia, a film je gle­da­a­lo sa­mo oko 250 tak­si­sta, ko­ji su ga „pri­hva­ti­li kao isti­nu o se­bi”.
S.Ć.


Takmičarski program

Če­tvr­tog i po­sled­njeg tak­mi­čar­skog da­na 11. Ku­sten­dor­fa pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da po­gle­da fil­mo­ve „Moj deč­ko” Le­o­pol­da De­vol­fa, „Amor” Iza­bel Lam­ber­ti, „Sve što ra­ste” Mi­le­ne Gru­jić. Po­sje­ti­o­ci fe­sti­va­la i ži­ri mo­gli su da vi­de i ostva­re­nja „Stvar­no je eks­tra” Ka­ta­ži­ne Va­že­he, „Džo­di­lerks” De­la Kruz i „Rad­ni­ca mje­se­ca” Kar­la Fran­ci­ska Ma­na­ta­da.