Da se nije desila korona, naša i regionalna publika sigurno bi već gledala pozorišne komade s potpisom poznatih reditelja Jagoša Markovića, Kokana Mladenovića i Nikite Milivojevića, a koji je trebalo da čine reperotar večernje i dječije scene podgoričkog Gradskog pozorišta. Direktor Stevan Koprivica kaže da nastoje da se usklade sa onim što je pozorištima dozvoljeno i moguće u „koronarnim” uslovima.

– Ne odustajemo od započetog. U novembru kreću probe „Zelene čoje Montenegra” u režiji Nikite Milivojevića, koprodukcija sa Budva Grad teatrom i Beogradskim dramskim pozorištem, pa će se sukcesivno nastavljati do budvanske premijere. Jagoš Marković kreće odmah zatim u probe „Snježne kraljice”. Kokan Mladenović sa njegovim autorskim i provokativnim viđenjem kultnog filma „Konje ubijaju zar ne” krenuće početkom naredne kalendarske godine i izaći tokom proljeća. Od repertoara ne odustajemo. Izuzev Kovid ograničenja koja ćemo maksimalno poštovati, drugih prepreka ne vidimo – kaže Stevan Koprivica.

Direktor Gradskog najavljuje da će publika uskoro imati priliku da vidi mini projekat, a sve iz razloga da nema velikih produkcionih pauza.

– „Tri praseta”, basna-bajka, poslužila je kao premisa za jednu atraktivnu komediju rađenu po uzoru na crtane filmove sedamdesetih godina, ali i slepstik komedije. Namijenjena je djeci i odraslima podjednako jer prasići i vuk su utemeljeni u ovom vremenu i pomalo odstupaju od prototipova. Režira mladi reditelj iz Podgorice Aleksandar Jovanović kome će ovo biti teatarski debi – najavljuje Koprivica.

Uoči same pandemije najavljeno je da će podgoričko Gradsko pozorište na sebe preuzeti dio obaveza predstojećeg devetog Međunarodnog festivala lutkarstva. Nažalost, održavanje ovog festivala je ipak pomjereno, i neće se održavati u planiranom septembarskom terminu. Ono što je dobro u ovoj situaciji jeste koprodukciona relacija, koja je sve češća kada je ova vrsta manifestacija u pitanju, zaključio je Koprivica.

Pored podrške koju su Gradsko pozorište i inicijatori festivala dobili od Sekretarijata za kulturu Podgorice, i Ministarstvo kulture Crne Gore je podržalo lutkarski festival.

– Gradsko pozorište je namjerilo da za početak Festivala premijerno izvede predstavu „Životom bajku pravim”, radni naslov je bio „Mali i veliki zajedno u grad”. Festival je usljed muka sa putovanjima pozvanih pozorišta uslovljenih koronom, iako uveliko formiran, morao da pričeka bolje okolnosti. Međutim, Gradsko pozorište, uprkos koroni, ne može i ne smije da stane sa produkcijom. Tako će „Životom bajku pravim” biti izvedeno početkom oktobra – kaže Koprivica.

Uz pomoć lutaka osvijetliće neke bitne momente iz života Ivana Crnojevića, Petra Drugog Petrovića Njegoša, kralja Nikole Petrovića, Blaža Jovanovića i Dragana Radulovića.

– Neobično? Da, vrlo. Zadatak pozorišta i jeste da oneobičava. Likovi iz istorije biće personifikovani preko lutaka megastrukture, a kroz priču će nas voditi podgoričke vile i vilinski professor – dodaje Koprivica. Nakon ovoga predstava će postati repertoarska.

Osvrnuo se i na moguće ponovo „buđenje” RUTA-e, čiji su domaćin bili uoči pandemije korona virusom.

– RUTA je organizaciono spremna. U stalnoj smo koordinaciji za ostalim pozorištima iz regioina i poslije više nego uspješnog starta u Beogradu i Podgorici čeka se, to se na žalost stalno čeka i to je lajt motiv svih teatarskih, i ne samo teatarskih, promišljanja, „koronarni” rasplet – dodaje on.

Ž.J.

---

Pozorište tokom pandemije
Podgoričko Gradsko pozorište među prvima je pokušalo da najmlađima omogući da ne zaborave pozorište tokom pandemije, odnosno bili su organizatori prvog onlajn festivala teatra za djecu – PIR.

– PIR je poslužio kao matrica i drugim regionalnim pozorištima i manifestacijama, a nama se pokazao kao dragocjeno iskustvo. Veliki broj pregleda na društvenim mrežama i reakcije publike su bile i preko naših očekivanja. Ali, ali... Internet je informacija, kreacija stanuje u pozorištu. Svrha pozorišta je sala sa publikom, reakcija, interakcija. Internet je iznuda u ovim okolnostima, svrsishodna, ali ipak iznuda. Brojni elementi pozorišnog jezika ostaju nedostupni, ma kako kvalitetno snimak bio napravljen. Pozorište nije ni televizija ni film, ma koliko nam to slično izgledalo. Skora iskustva igranja predstava pa i održavanja modifikovanih festivala ohrabruju da će pozorište, kao i u ovih više od 2.000 godina pronaći način da živi pravi život – poručuje Koprivica.