Ka­da god se u Cr­noj Go­ri or­ga­ni­zu­je bi­ci­kli­stič­ki re­li (tr­ke) pod na­zi­vom „Pu­te­vi­ma kra­lja Ni­ko­le“ pr­va aso­ci­ja­ci­ja je – po­to­nje pu­to­va­nje – bjek­stvo kra­lja iz Cr­ne Go­re 1916. go­di­ne, a dru­ga aso­ci­ja­ci­ja je­ste – kle­tva ep­skog nar­od­nog pje­sni­ka (Be­ći­ro­vi­ća) upu­će­na od­bje­glom kra­lju: „Umro že­ljan za­vi­ča­ja svo­ga ko iz­gna­nik ro­da slo­ven­sko­ga“, što se od­lu­kom ve­li­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne od 1918. go­di­ne i de­si­lo. Zna se da su zem­ni osta­ci od­bje­glog kra­lja Ni­ko­le, ne­ka­da­šnjeg „ca­ra ju­na­ka“, Cr­nu Go­ru ugle­da­li 74 go­di­ne ka­sni­je...
Sa­da, 97 go­di­na na­kon ve­li­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne i uje­di­nje­nja Cr­ne Go­re i Sr­bi­je i na­kon osam go­di­na od odva­ja­nja Cr­ne Go­re od Sr­bi­je („od­bi se bi­ser gra­na od jor­go­va­na“), na pre­mi­jer­skom sa­tu u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re 26. de­cem­bra pro­šle go­di­ne, vo­đa Li­be­ral­ne par­ti­je An­dri­ja Po­po­vić pi­tao je pre­mi­je­ra Mi­la – ka­da će od­lu­ke ve­li­ke Pod­go­rič­ke skpšti­ne o uje­di­nje­nju Cr­ne Go­re sa Sr­bi­jom i de­tro­ni­za­ci­ji kra­lja Ni­ko­le bi­ti po­ni­šte­ne?! Ti­me je ovaj ne­ka­da ugled­ni sport­ski in­ter­na­ci­o­na­li­sta svr­stao se­be u red no­vo­cr­no­gor­skih na­ci­o­na­li­sta. Po­le­mi­ka ko­ju je Po­po­vi­će­vo pi­ta­nje iza­zva­lo u Skup­šti­ni Cr­ne Go­re pro­ši­ri­la se i na pi­ta­nja od­u­zi­ma­nja dje­lo­va te­ri­to­ri­je Cr­ne Go­re od stra­ne „pri­rod­ne Al­ba­ni­je“ i od Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, pa se u jed­nom tre­nut­ku uči­ni­lo da je pri­ti­je­šnje­noj ma­loj Cr­noj Go­ri po­treb­ni­je or­ga­ni­zo­va­nje ne­ke no­ve ve­li­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne ne­go po­ni­šta­va­nje one sta­re. Ne sa­mo na­kon ve­li­ke Pod­go­rič­ke skup­šti­ne ne­go i pri­je nje, to­kom či­ta­vog 20. vi­je­ka go­to­vo svi pu­te­vi iz Cr­ne Go­re vo­di­li su u Sr­bi­ju. Na­kon Pr­vog svjet­skog ra­ta mi­gra­ci­je iz Cr­ne Go­re vo­di­le su na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, a na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta ko­lo­ni­sti iz Cr­ne Go­re na­se­lja­va­li su voj­vo­đan­ska po­lja i „pre­u­zi­ma­li vlast“ u Be­o­gra­du. Sa ka­kvom su la­ko­ćem cr­no­gor­ski Sr­bi na­la­zi­li mje­sto pod sun­cem Sr­bi­je po­ka­zu­je slo­gan „pro­da ko­zu na Ce­ti­nje, ku­pi vi­lu na De­di­nje“.
Za­to ne ču­di što sa­da u Sr­bi­ji ži­ve dvi­je Cr­ne Go­re. U dru­goj po­lo­vi­ni 20. vi­je­ka oni ko­ji se sa sje­ve­ra Cr­ne Go­re ni­je­su upu­ti­li pre­ma Sr­bi­ji se­li­li su se pre­ma ju­gu Cr­ne Go­re i pre­ma nje­nom glav­nom gra­du Pod­go­ri­ci. Ori­gi­na­lan za­pis o tim se­o­ba­ma osta­vio je srp­ski pje­snik iz Cr­ne Go­re Mo­mir Voj­vo­dić (od ne­dav­no po­koj­ni) u ba­la­di „Glas vuč­je go­re“ 1985. go­di­ne: „Ur­va­li se svi ka­tu­ni gor­ski/u naj­ve­ći ka­tun cr­no­gor­ski/do­jar­ga­li čo­ba­ni bez kr­da/s čar­nih go­ra i lom­ni­jeh br­da“. Ta­ko je sje­ver Cr­ne Go­re, osim ne­kih gra­do­va, mal­te­ne opu­stio i osi­ro­ma­šio. Po­ka­za­lo se da ono što su za pri­vre­du Cr­ne Go­re zna­či­la se­la i sto­ča­ri, to za sa­da ne mo­gu da zna­če ski-cen­tri i ski­ja­ši.
Na­da­ti se da će do­go­vor sa moć­nim Ki­ne­zi­ma o iz­grad­nji auto­pu­ta kroz Cr­nu Go­ru do gra­ni­ce sa Sr­bi­jom za raz­li­ku od onog pro­pa­log do­go­vo­ra sa bra­ćom Hr­va­ti­ma („u kam uda­ri­lo“) od pri­je pet go­di­na – bi­ti uspje­šan! To bi uslo­vi­lo da se dio dr­ža­vo­tvor­nih ise­lje­ni­ka iz Cr­ne Go­re vra­ti maj­ci Cr­noj Go­ri, či­me bi ona po­no­vo do­bi­la svo­ju ve­ćin­sku na­ci­ju bez ko­je joj me­đu mi­li­on­skim na­ci­ja­ma na bal­kan­skoj vje­tro­me­ti­ni op­stan­ka ne­ma. Že­lja pre­mi­je­ra Mi­la is­ka­za­na u TV emi­si­ji „Ži­va isti­na“ 26.12.2014. da u 2015. go­di­ni Cr­nu Go­ru „udo­mi“ u NA­TO sa­vez bez re­fe­ren­du­ma nje­nih gra­đa­na bo­ja­ti se mo­že bi­ti kob­na i za Cr­nu Go­ru i za nje­nog go­spo­da­ra Mi­la. Na to upu­ću­je Mi­lo­vo „mu­dro“ pod­sje­ća­nje na zlu kob pre­mi­je­ra Sr­bi­je Zo­ra­na Đin­đi­ća nje­go­vog sa­bor­ca u pri­zi­va­nju NA­TO bom­bar­do­va­nja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re ko­jeg je kao i nje­ga Mi­la bi­la „za­hva­ti­la za­pad­njač­ka ri­je­ka“ što ga je ko­šta­lo gla­ve.
Mi­li­sav Po­po­vić
Pod­go­ri­ca