Kuč­ka Ko­ri­ta ima­ju sve pre­di­spo­zi­ci­je da una­pre­đe­njem sa­dr­ža­ja na pla­ni­ni, za šta im tre­ba sa­mo jed­no „da” od Glav­nog gra­da, po­sta­nu no­vi ski cen­tar na tu­ri­stič­koj ma­pi Cr­ne Go­re. Ku­či ka­žu da vo­lje da to po­dr­že ka­ko ra­dom, ta­ko i fi­nan­si­ja­ma, ne mo­že da fa­li. Na tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Pod­go­ri­ce i 1.400 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne ova pla­ni­na je tre­nut­no naj­pri­ma­mlji­vi­ja de­sti­na­ci­ja jer su se za­vi­čaj­ci po­tru­di­li da po­sje­ti­o­ci­ma po­nu­de pod­jed­nak ugo­đaj i lje­ti i zi­mi. Lju­bi­te­lji sni­je­ga ne mo­ra­ju da pro­vo­de da­ne pla­ni­ra­ju­ći du­ga zi­mo­va­nja i raz­mi­šlja­ju­ći je­su li pu­te­vi pro­hod­ni i ho­će li ne­gdje osta­ti za­ve­ja­ni. Put do Ko­ri­ta či­sti se sva­ko­dnev­no, a na smo po­la sa­ta od glav­nog gra­da nu­di sa­dr­žaj uz ko­ji vam dan ni­ka­da ni­je do­volj­no dug.
Pla­ni­na je odu­vjek bi­la je­di­no mje­sto ko­je li­je­či du­šu i ti­je­lo i ko­je kad god joj se vra­ti­te pro­bu­di u va­ma po­seb­nu emo­ci­ju. Još kad ni­je na­pu­šte­na već se u nju ula­že, kad sva­kom no­vom po­sje­tom bi­va bo­ga­ti­ja lju­di­ma, po­sje­ti­o­ci­ma sa stra­ne, sa­dr­ža­ji­ma - osje­ćaj je neo­pi­siv. Sni­jeg, čist va­zduh, dječ­je igra­li­šte na otvo­re­nom, bun­ga­lo­vi za dvi­je i vi­še oso­ba- po­ro­di­cu, uži­va­nje na mo­tor­nim san­ka­ma, a za eks­tre­mi­ste čak i or­ga­ni­zo­va­ne tr­ke do­vo­ljan su raz­log da vi­kend pro­ve­de­te baš ta­mo. Kad sni­jeg iz­mo­ri, li­jek nu­di Sta­ra ku­ća, re­sto­ran do­ma­će ku­ći­nje u sr­cu di­vlji­ne u ko­me se mo­že po­je­sti pra­vi ka­ča­mak, ci­cva­ra, va­re­ni sir, ra­štan, ka­stra­di­na.... a od to­plih i hlad­nih na­pi­ta­ka, ni ča­ši­ca raz­go­vo­ra ni­kad ne mo­že iz­o­sta­ti. Na go­sto­prim­stvo Ku­ča go­to­vo ni­ko ne osta­ne rav­no­du­šan pa ako do­đe­te jed­nom, po­vra­tak vam je za­ga­ran­to­van.
Kuč­ka Ko­ri­ta su ka­že Zo­ran Mi­la­čić pod­go­rič­ka Iva­no­va ko­ri­ta. Ka­ko ka­žu, tu su naj­ljep­ša oku­plja­nja.
- Je­din­stven je osje­ćaj i pra­va ri­jet­kost da ta­ko bli­zu Pod­go­ri­ce mo­že­mo da uži­va­mo na sni­je­gu, da pro­ve­de­mo dan sa dje­com, a da ne stra­hu­je­mo da će­mo osta­ti glad­ni, žed­ni, za­ve­ja­ni ili slič­no, na­pro­tiv. Tu mi je đe­do­vi­na i Ko­ri­ti­ma se uvi­jek vra­ćam sa po­seb­nim me­ra­kom zbog lje­po­te, svje­žeg va­zdu­ha, nad­mor­ske vi­si­ne i sa­dr­ža­ja ko­je nu­de, za­i­sta su po­seb­ni. Obi­đe­mo vi­ken­di­ce, otvo­ri­mo ih, do­đe­mo sa dje­com, pri­ja­te­lji­ma, dru­štvom, ku­mo­vi­ma, ro­šti­lja­mo, dru­ži­mo se, ni­kad nam ne mo­že bi­ti do­sad­no. Tu je i re­sto­ran Sta­ra ku­ća ko­ji nu­di po­se­ban ugo­đaj, pod­no gri­ja­nje, og­nji­šte po sre­di­ni, pre­u­ku­snu hra­nu, ne­po­no­vljiv i auten­ti­čan am­bi­jent - pri­ča Mi­la­čić.
Ka­ko je is­ta­kao, je­di­no bi vo­lio da se pu­te­vi če­šće či­ste, da ne mo­ra­ju sa­mi da bri­nu i o to­me.
Iako ne­ma ka­tun na Kuč­kim ko­ri­ti­ma Bo­ri­slav Mi­la­no­vić is­ti­če da do­đe če­sto te da se osje­ća kao svoj na svo­me, to­li­ko se sro­dio sa mje­stom i lju­di­ma s tog pod­ruč­ja. Ka­ko ka­že, ta­kav je slu­čaj sa svi­ma ko­ji bar jed­nom po­sje­te to mje­sto.
- Na­ro­du tre­ba pri­bli­ži­ti či­nje­ni­cu da na ne­pu­no tri­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Pod­go­ri­ca ima­ju pra­vo iz­le­ti­šte ko­je nu­di sve što je po­treb­no ka­ko za jed­nu oso­bu ta­ko i za ci­je­lu po­ro­di­cu. Ma­lo ko to zna, a ni­je do­volj­no da ne­što sa­mo po­sto­ji, tre­ba da to ne­ko i po­sje­ti, i sa­mo se uje­di­nje­ni mo­že­mo po­hva­li­ti ne­čim. Kad bi lju­di zna­li da su pu­te­vi pro­hod­ni, da ima­ju gdje da pre­spa­va­ju u to­plom, da ne mo­ra­ju čak ni da spre­ma­ju hra­nu već da ima re­sto­ran ko­ji je uvi­jek otvo­ren lak­še bi se od­lu­či­li da vi­kend pro­ve­du na Kuč­kim Ko­ri­ti­ma na sa­mo po­la sa­ta od Pod­go­ri­ce, i bli­že. Ma­li je dan za sve što Ko­ri­ta nu­de - ka­zao je Mi­la­no­vić.
Ka­ko ka­že, uvi­jek ne­ko do­la­zi ta­ko da i da ne­ko­me ne­što za­tre­ba, sve se da ri­je­ši­ti br­zo.
- Osje­ćaj si­gur­no­sti je za­ga­ran­to­van a to je po sni­je­gu i hlad­no­ći naj­va­žni­je. Ko god do­đe odu­še­vi se i lju­di­ma i pred­je­lom. Ni­ko ne mo­že da vje­ru­je da ta­ko bli­zu po­sto­ji iz­le­ti­šte, čist va­zduh, do­bri lju­di, ured­no, li­je­po, sve. Ima sa­dr­ža­ja i za dje­cu, tre­ba­le bi još sta­ze da se ura­de, pa kad bi Tu­ri­stič­ka or­ga­ni­za­ci­ja Pod­go­ri­ce ili Glav­ni grad, od­no­sno svi da­li ne­što ma­kar, bar to „da”- to bi već bio ve­li­ki ko­rak za sve nas- iskren je Mi­la­no­vić
S.RA­DE­VIĆ


Igra­o­ni­ca u sni­je­gu

Tri­na­e­sto­go­di­šnja Ru­ži­ca Mi­la­no­vić u ska­fan­de­ru i pot­pu­no opre­mlje­na za sni­jeg, ka­že da uži­va kad pro­vo­di vri­je­me na Kuč­kim ko­ri­ti­ma.
- Pro­šle go­di­ne sam pr­vi put do­šla i od ta­da do­la­zim kad god sam u pri­li­ci. Ov­dje je pre­div­no, ni­je da­le­ko od Pod­go­ri­ce, sve mi se svi­đa i uvi­jek je za­ni­mlji­vo. Dan nam pro­đe za čas, vo­zi­mo se na san­ka­ma, gru­dva­mo, pra­vi­mo Sne­ška, po­pi­je­mo ne­što to­plo i pre­dah­ne­mo pa se po­no­vo vra­ti­mo na sni­jeg i ta­ko stal­no. Ne­do­sta­ju još sa­mo sta­ze da sa­dr­žaj bu­de pot­pun, jer sam pro­bla da ski­jam i mi­slim da bih to la­ko sa­vla­da­la kad bih ima­la gdje če­šće da vje­žbam - ka­že Ru­ži­ca.
Nje­na mla­đa se­stra Mi­na ima šest go­di­na i ka­že da naj­vi­še vo­li kad ima dru­štvo na sni­je­gu.
- To je on­da pra­vi pro­vod. Za­ni­mlji­vo je i ina­če, ali kad do­đe­mo sa bra­ćom on­da mo­že­mo da se gru­dva­mo, pra­vi­mo Sne­ška, vo­zi­mo se, bu­de nam su­per svi­ma. Vri­je­me pro­sto pro­le­ti - ka­že slat­ka Mi­na.