Pro­da­ja se­o­skih ima­nja sve vi­še uzi­ma ma­ha. Go­to­vo da ne­ma pu­ta, lo­kal­nog, me­đu­na­rod­nog, pri­grad­skog, se­o­skog da ne­će­te sre­sti na de­se­ti­ne ta­bli sa bro­jem te­le­fo­na i oba­vje­šte­njem da se pro­da­je ku­ća, plac, ima­nje... Ten­der ogla­si su pre­pu­ni ta­kvih oba­vje­šte­nja a Pi­pe­ri su sve za­stu­plje­ni­ji. U za­vi­sno­sti od lo­ka­ci­je i opre­mlje­no­sti ci­je­ne ima­nja se kre­ću od nerealnih dva eura pa dalje.
Cijena umno­go­me za­vi­si i od fi­nan­sij­ske si­tu­a­ci­je jer su mnogi pri­nu­đe­ni da ima­nja pro­da­ju po ni­žim ci­je­na­ma od re­al­nih kako bi vratili kredite, dozidali sprat, školovali djecu... Ta­ko se u piperskim selima Do­njim i Gor­njim Crn­ci­ma ze­mlja ci­je­ni ot­pri­li­ke pet eura po kva­dra­tu, u Ce­ro­vi­ca­ma od pet do 10, dok se u cen­tru Pi­pe­ra na Dre­zgi gdje se na­la­zi mje­sni dom, osnov­na ško­la, sta­di­on, mlje­ka­ra kva­drat ci­je­ni od šest do 15 i više eura. Pi­pe­ri na­vo­de da za­in­te­re­so­va­nih kupaca ima ali dođu, pogledaju, rijetki kupe.
Pi­per i od­bor­nik De­mo­kra­ta Mi­tar Vu­ko­vić ape­lu­je na mje­šta­ne da ne pro­da­ju ima­nja ni po ka­kvu ci­je­nu. Ipak, on na­gla­ša­va da zna da se ve­li­ki dio Pi­pe­ra na­la­zi u te­škoj eko­nom­skoj si­tu­a­ci­ji, pa ne ču­di što se sve vi­še lju­di od­lu­ču­je da pro­da­je ku­će i ima­nja ko­ja su na­sli­je­di­li. Zaboravljaju da se zemlja ne nasleđuje nego prosleđuje.
- U po­sled­njih de­set go­di­na me­đu pr­vi­ma ko­ji su po­če­li da pro­da­ju svo­ju dje­do­vi­nu bi­li su baš Pi­pe­ri, po­go­to­vo dio Ro­ga­ma koji su postali prigradsko naselje. Ta­mo je pro­da­ja i da­nas ak­tu­el­na naj­ve­ćim di­je­lom ali pri­mje­ću­jem da je sve in­te­ziv­ni­ja u cen­tral­nom di­je­lu- na Dre­zgi. Za­to ape­lu­jem da to ne či­ne, da se ako je ika­ko mo­gu­će dje­do­vi­na sa­ču­va. Ra­zu­mi­jem te­šku eko­nom­sku si­tu­a­ci­ju u ko­me nam je za­pa­lo i dru­štvo i dr­ža­va. Ja­sno je i da vlast Cr­ne Go­re ni­šta ne či­ni da se bu­džet po­pu­ni i za­to su lju­di pri­mo­ra­ni da pro­da­ju svo­ja vje­kov­na ima­nja ko­ja su nji­ho­vi pre­ci te­škom mu­kom sti­ca­li i upr­kos to­me uspi­je­va­li i da pre­hra­ne svo­ju dje­cu, ško­lu­ju ih i obez­bi­je­de im krov nad gla­vom. Za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je i po­tom­ke Pi­pe­ra ko­ji će ži­vje­ti na tom pro­sto­ru to ne tre­ba či­ni­ti, tre­ba to sa­ču­va­ti – is­ti­če Vu­ko­vić.
On je na­po­me­nuo i da su Pi­pe­ri po­sle mnogo go­di­na če­ka­nja na­po­kon do­bi­li gradski vodovod.
- Sa iz­vo­ri­šta Ive­rak i Ok­no je obez­bi­je­đe­na vo­da za Pi­pe­re i tek sad mo­že­mo re­ći da su se za­i­sta stvo­ri­li uslo­vi da se ži­vi pri­stoj­nim, nor­mal­nim ži­vo­tom, što ra­ni­je ni­je bio slu­čaj – po­ru­ču­je Vu­ko­vić.
Da se se teškom mukom svi odlučuju da prodaju svo­ju oče­vi­nu mi­šlje­nja je i Igor Mi­lič­ko­vić ko­ji pro­da­je dio ima­nja u Ce­ro­vi­ca­ma.
- Ži­vim u Pod­go­ri­ci, ali imam ima­nje u Ce­ro­vi­ci i od­lu­čio sam da pro­dam je­dan dio da bih mo­gao na ima­nju da ob­no­vim sta­ru ku­ću ko­ja je skroz oro­nu­la. Plac ima obez­bi­je­đe­nu i stru­ju i vo­du i put ta­ko da kva­drat ci­je­nim 10 eura. Znam da ima i sku­pljih i jef­ti­ni­jih ali je to mo­ja ci­je­na. To mi je na­sled­stvo ta­ko da že­lim da to sa­ču­vam i to bih svi­ma sa­vje­to­vao. Ipak, tu tre­ba i ulaga­nja, po­go­to­vo ako ne ži­vi­te tu pre­ko ci­je­le go­di­ne ta­ko da sam ja od­lu­čio da pro­dam dio da bih na dru­gom di­je­lu stvo­rio uslo­ve za pri­sto­jan ži­vot – ka­zao je Mi­lič­ko­vić.
S.R.


Ima­nje pro­da­je da za­tvo­ri kre­dit

Kva­drat ze­mlje na Dre­zgi ko­ji ima obez­bi­je­đe­nu stru­ju, vo­du i put vla­snik ci­je­ni šest eura. Ka­ko ka­že, to mu je dje­do­vi­na, sve je 1/1 i ne bi ni pro­da­vao da se ni­je na­šao u te­škoj fi­nan­sij­skoj si­tu­a­ci­ji.
- Ži­vim u Ro­ga­mi­ma i da bih za­tvo­rio ne­ki kre­dit sta­vio sam plac na pro­da­ju. Imam pre­ko 5.000 kva­dra­ta na Dre­zgi ucje­lo, ra­van je plac, ne pla­vi i od­lič­na mu je lo­ka­ci­ja, na sa­mo 200 me­ta­ra od Osnov­ne ško­le „Vo­jin Po­po­vić” i sta­di­o­na. Je­dan je od ljep­ših pla­ce­va si­gur­no i ako bi ne­ko­me bi­lo mno­go ci­je­li plac mo­žda bih ga pro­dao u dva di­je­la ili tri, ne vi­še jer to on­da ne bi ima­lo smi­sla. Ima­mo još je­dan ma­nji plac u tom di­je­lu ali ni­je re­gu­li­san put ta­ko da će nam ipak ne­što osta­ti. Ne va­lja kad se pro­da sve što se osta­vi u na­sled­stvo. Kor­je­ni se mo­ra­ju ču­va­ti – ka­zao je vla­snik ima­nja na Dre­zgi.