Mi­la­din i An­đel­ka Vuč­ko­vić iz Lu­ko­va su me­đu ve­ćim sto­ča­ri­ma u nik­šić­kom kra­ju. Na po­ro­dič­nom ima­nju Vuč­ko­vi­ći i nje­go­va su­pru­ga ga­je oko 200 gr­la ova­ca i dva­de­se­tak kra­va od ko­jih, ka­za­la je An­đel­ka, mo­že do­sta do­bro da se ži­vi, ali uz ve­li­ki rad. Mje­sto je bo­ga­to pa­šnja­ci­ma, po­go­du­je i bli­zi­na gra­du, ali An­đel­ka na­gla­ša­va da po­sao, a i ži­vot u tom kra­ju ote­ža­va­ju broj­ni in­fra­struk­tur­ni pro­ble­mi.
Naj­ve­ći pro­blem sva­ka­ko je vo­da, ko­ju obe­ća­va­ju odav­no. To mje­šta­ni ovog se­la ne ra­zu­mi­ju jer, ka­ko ka­že An­đel­ka, u Lu­ko­vu ima do­sta sto­ča­ra, se­lo ni­je ra­se­lje­no, ali se ne ri­je­ša­va ni­šta. Do­vo­zi­li su ma­ši­nu da is­tra­žu­je lo­ka­ci­ju kod lu­kov­ske ško­le, ali je to bi­lo sa­mo tro­še­nje pa­ra. Mno­go jef­ti­ni­ja in­ve­sti­ci­ja je do­ve­sti vo­du sa obli­žnjeg Vi­dro­va­na, ali to iz­gle­da ni­kom ne pa­da na pa­met, pri­ča ona.
Sto­ku Vuč­ko­vi­ći na­pa­ja­ju iz bi­stri­jer­ni, što je po­seb­no te­ško to­kom lje­ta, ka­da su na ka­tu­nu Vuč­je. An­đel­ka ka­že da im u do­pre­ma­nju neo­p­hod­nih ko­li­či­na vo­de po­seb­no po­mog­ne Slu­žba za­šti­te i sa­pa­sa­va­nja, ko­ja ne­ri­jet­ko pri­sko­či u po­moć i ka­da tre­ba zi­mi ce­stu od sni­je­ga oči­sti­ti.
- Pri­la­zni pu­te­vi do ku­ća su po­seb­na pri­ča, i pro­blem. Put dug od ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra do glav­ne ce­ste, ko­ja­pro­la­zi kroz Lu­ko­vo, je ne­u­re­đe­na, pa su oni ko­ji pre­da­ju mli­je­ko mlje­ka­ra­ma pri­nu­đe­ni da no­se kan­te, a ima tu sta­ri­jih lju­di. Već go­di­nu lič­no mo­lim i pi­šem do­pi­se da se do na­še ku­će ko­li­ko-to­li­ko sre­di tih 300 me­ta­ra, jer kad pad­ne sni­jeg mli­je­ko da­ni­ma ne mo­že­mo da pre­da­mo za­to što vo­zi­la ne mo­gu da pri­đu. To je šte­ta jer mi ima­mo ve­li­ku li­tra­žu - ka­za­la je je ona.
Ona na­gla­ša­va da su po­seb­no ogor­če­ni na ru­ko­vod­stvo mje­sne za­jed­ni­ce Lu­ko­va, ko­je ne či­ni ni­šta da im se po­mog­ne i pro­ble­mi ri­je­šr. Lu­kov­ski do­ma­ći­ni tra­že po­moć i od po­li­ci­je, jer u po­sled­nje vri­je­me tim kra­jem ha­ra­ju lo­po­vi ko­ji sa nji­ho­vih ima­nja od­no­se sve što se mo­že po­ni­je­ti. Pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci Vuč­ko­vi­ći su osta­li bez ko­sa­či­ce ko­ju su pla­ti­li tri hi­lja­de eura, ku­plje­ne pa­ra­ma od kre­di­ta ko­ji su do­bi­li od re­sor­nog mi­ni­star­stva. B. BRA­ŠNjO


Ne­ma čo­ba­na ni za li­jek

Mi­la­din Vuč­ko­vić je bio rad­nik nik­šić­ke Že­lje­za­re, ali svo­je se­lo ni­ka­da ni­je na­pu­štao, ne­go je sva­ko­dnev­no pu­to­vao do po­sla. Njoj ni­je bi­lo te­ško da se na­vik­ne na rad oko sto­ke, jer ka­ko ob­ja­šnja­va, bo­lje bi­ti svoj ga­zda, Ma­da, is­ti­če ona, sto­čar­stvo ni­je ni ma­lo lak po­sao. Sto­čar­stvo omo­gu­ća­va si­gur­nu eg­zi­sten­ci­ju, pa An­đel­ku Vuč­ko­vić ču­di što mla­di lju­di bje­že sa se­la u ne­si­gur­nu eg­zi­sten­ci­ju. Vuč­ko­vi­ći ne ža­le da pla­te da im ne­ko to­kom lje­ta na Vuč­ju ču­va sta­do, me­đu­tim kan­di­da­ta za taj po­sao go­to­vo da ne­ma.
- Ne po­ma­že tu no­vac, jer ni­ko ne­će da se ba­vi čo­ban­stvom. Čo­ba­ni do­đu iz Sr­bi­je ili Bo­sne, ali se za­dr­že sa­mo po mje­sec, uzmu jed­nu pla­tu i odu. Isti­na je da je to te­žak po­sao, ali ne to­li­ko da se ne bi ne­ko ma­lo po­mu­čio tih ne­ko­li­ko mje­se­ci i li­je­po za­ra­dio. Ali uza­lud - ka­že ona.
Sto­ku uglav­nom dr­že ra­di pro­da­je me­sa, za­do­volj­ni su ot­ku­pom ko­je or­ga­ni­zu­je re­sor­no mi­ni­star­stvo, a za jag­njad ko­ja pre­o­sta­nu Vuč­ko­vi­ći ima­ju svo­je sta­re mu­šte­ri­je. Mli­je­ko im kao i osta­lim u se­lu ok­tu­plju­je fir­ma „La­zi­ne” ko­ja ih re­dov­no is­pla­ću­je. Pri­li­ku da po­bolj­ša­ju pro­iz­vod­nju ima­ju i kroz pro­jek­te Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de, ali An­đel­ka is­ti­če da im je naj­te­ža pro­ce­du­ra ko­ja pret­ho­di do­bi­ja­nju tra­že­nih pa­ra.