Pče­le u ulja­ni­ku Đu­ra An­dri­ća iz mje­sta Đu­ri­ći u Ka­me­na­ri­ma, Her­ceg No­vi, ima­ju pri­vi­le­gi­ju da u pro­sto­ru is­pu­nje­nom naj­ra­zno­vr­sni­jim bi­ljem i okru­že­nom vje­kov­nim sta­bli­ma du­ba, „uži­va­ju” u pla­vent­ni­lu po­gle­da mo­re. Sa ima­nja An­dri­ća pu­ca pre­li­je­pi po­gled na akva­to­ri­jum od rta cr­kve sv. Ne­đe­lje s jed­ne i Opa­to­va s dru­ge stra­ne, a sa dru­ge oba­le vi­di se An­dri­ćev ulja­nik, ko­ji pri­vla­či po­gle­de ra­do­zna­lih tu­ri­sta. Ras­pi­tu­ju se, do­la­ze, pro­ba­ju Đu­rov med, ku­pu­ju i za­do­volj­ni od­la­ze. Đu­ro i nje­go­va su­pru­ga Pe­tri­ca ži­ve na ga­zdin­stvu po­vr­ši­ne pre­ko se­dam hi­lja­da kva­dra­ta, a od­mah iza po­ro­dič­ne ku­će na oko dvi­je hi­lja­de kva­dra­ta pro­sti­re se ulja­nik od pre­ko 70 ko­šni­ca. Uz­ga­ja­ju i ma­sli­ne, vi­no­vu lo­zu („fran­cu­zi­cu” sta­ru 52 go­di­ne), du­nje, kru­ške, ja­bu­ke, tre­šnje, vi­šnje, smo­kve, agru­me, što sve go­di pče­la­ma i pro­iz­vod­nji me­da. Naj­ve­ći pri­nos, ka­že, imao je 2010. go­di­ne – od 30-ak dru­šta­va iz­vr­cao je pre­ko 700 ki­lo­gra­ma me­da. Od 2000. do 2010. go­di­ne pro­sječ­no je vr­cao oko 500 ki­lo­gra­ma, a zad­nje tri go­di­ne je lo­še – iz­me­đu 250 i 350 ki­la. Raz­log to­me su kli­mat­ske pro­mje­ne, ve­li­ke ki­še. Za pla­sman ne bri­ne, mu­šte­ri­je mu sa­me do­la­ze.
- Sad kad bi na­sta­vi­lo ova­ko to­plo vri­je­me, bi­lo bi do­bro za pri­nos, pče­le sa­da ra­de- ima cvi­je­ta od li­mu­na, na­ran­če, ma­sli­ne, ima maj­či­ne du­ši­ce, ne­što ba­gre­ma, do­ći će pe­lim, on­da do­la­zi di­vlja dra­ča, ko­ja ov­dje naj­bo­lje uspi­je­va. On­da do­đe li­pa, a na kra­ju i ke­sten - pi­to­mi ke­sten do­đe pri­je di­vljeg, a ima ga iz­vi­še sv. Ne­đe­lje, ci­je­lo ono br­do go­re, idu i do Le­pe­ta­na, i tak­mo ima ke­ste­nja, a on­da im je to na­por­no i pa­da­ju u mo­re. Di­vlji ke­sten cvje­ta u ju­lu iz­vi­še Gor­njih Đu­ri­ća sve do Mo­ri­nja, to je zad­nja pa­ša. Ta­da po­či­njem da vr­cam med i to je jed­nom go­di­šnje. Sve pro­dam na ku­ću, uop­šte ni­je pro­blem, ako je ne­ko­me po­treb­no za li­jek, na­pra­vim i pro­po­lis. Tr­ži­šte je do­bro, med ide - Ru­si, Ma­đa­ri, Njem­ci, Ita­li­ja­ni, pro­la­ze tra­jek­tom, vi­de pče­li­njak u šu­mu, ras­pi­ta­ju se do­lje na oba­li i on­da do­đu go­re. Imam stal­ne mu­šte­ri­je - Ka­me­na­ri, Bi­je­la, Mo­rinj, Ko­tor, ku­pu­ju lju­di, ob­ja­šnja­va vr­sni pče­lar. Pče­lar­stvom je - ka­že, li­je­po da se ba­vi­te, ima­te ko­ri­sti i ujed­no se od­ma­ra­te, opu­šta­te se u ti­ši­ni, pri­ro­di.
Pče­le su or­ga­ni­zo­va­no dru­štvo, sa­vr­šen­stvo bez ma­ne. Tre­nut­no naš do­ma­ćin oba­vlja ra­do­ve pre­gle­da sva­kog dru­štva, ka­ko se raz­vi­lo, ima li hra­ne unu­tra.
- Sad su one smje­šte­ne u dru­gi na­sta­vak, a kad pče­le is­pu­ne oba, sta­vlja se tre­ći na­sta­vak. Mo­ram stal­no da bu­dem tu, da hva­tam mla­de ro­je­ve. U ko­šni­ca­ma je ve­li­ko le­glo, u to­ku je raz­mno­ža­va­nje i mo­ra­te im pro­ši­ri­ti pro­stor, ako to ne ura­di­te, do­ći će do ro­je­nja, a on­da ne­ma me­da. Sva­ko dru­štvo ko­je ode iz ko­šni­ce po­ne­se i hra­nu. Pče­la-iz­vid­ni­ca na­đe ne­ku ru­pu, sku­pi 4-5 ki­la me­da i roj se vr­ti oko nje jed­no vri­je­me i ako ih ne pred­u­hi­trim, oti­šle bi na ne­ko dr­vo. Ako ne uhva­tim ma­ti­cu za 3-4 sa­ta, na­šla bi ne­ki „smje­štaj” - ob­ja­šnja­va 63-go­di­šnji Đu­ro, ko­ji je za­vr­šio za­nat 1973. go­di­ne u Ško­li uče­ni­ka u pri­vre­di i ci­je­li rad­ni vi­jek pro­veo u „Ar­se­na­lu” u Tiv­tu.
An­drić je i du­gi niz go­di­na je i ri­bar. Ži­vio od to­ga u vri­je­me ra­ta de­ve­de­se­tih. Dr­ve­na bar­ka, ko­ju je 1968. go­di­ne na­pra­vio Tri­po Pi­la­stro iz Pr­ča­nja, naj­bo­lji maj­stor u Bo­ki je tre­nut­no naj­bo­lja. No­si ti­tu­lu naj­bo­ljeg stri­jel­ca Va­ter­po­lo klu­ba „Pri­mor­je” Ka­me­na­ri, u ko­me je naj­du­že igrao, a bio je i igrač VK „Mla­dost” Bi­je­la i „Ri­vi­je­ra” Đe­no­vi­ći, kao i ru­ko­ment­nog klu­ba „Par­ti­zan” Ti­vat, u ko­me je igrao de­set go­di­na.
Sve po­slo­ve u ulja­ni­ku oba­vlja sam: pra­vi po­sto­lja, ko­šni­ce, ima svo­ju ra­di­o­ni­cu, cir­ku­lar, ko­je je na­sli­je­dio od oca, dok mu i do­ba vr­ca­nja me­da po­ma­že su­pru­ga Pe­tri­ca, a po­ne­kad i zet i ćer­ka iz Ko­to­ra sa tro­je unu­ča­di. Član je Pče­lar­skog dru­štva Her­ceg No­vi. Ako ku­pu­je opre­mu, ko­ju ve­ći­nom na­ba­vlja­ju iz Sr­bi­je, op­šti­na Her­ceg No­vi uče­stvu­je u tro­ško­vi­ma 30 od­sto.
M.D.PO­PO­VIĆ


„Bar­ba­rom” do „pče­li­nje” oba­le

- Brod „Bar­ba­ra” je vo­zio rad­ni­ke na re­la­ci­ji Ri­san-Mo­rinj-Ko­sta­nji­ca- Ka­me­na­ri-Opa­to­vo-Ti­vat i kad bih se ukr­cao na nje­mu sam če­sto raz­go­va­rao o pče­la­ma sa Ban­kom Ba­ni­će­vi­ćem, pče­la­rom iz Ri­sna, ta­ko sam i za­vo­lio ovaj po­sao. On me je po­u­čio da na­ba­vim pri­rod­ni roj, ko­ji sam 2000. go­di­ne, od­lu­čiv­ši da se ti­me ba­vim, na­šao kod Bo­ža Ni­ko­li­ća, sta­rog pče­la­ra iz Do­nje La­stve, ko­ji je umro pri­je tri mje­se­ca. Nje­gov sin Ki­ko Ni­ko­lić je mo­je go­di­šte, za­jed­no smo ra­di­li u Ar­se­na­lu i on mi je pro­dao dva ro­ja. Ku­pio sam pet-šest dru­šta­va u Ze­le­ni­ku kod Do­bri­vo­ja Do­di­ća i ta­ko sam po­čeo. Po­sli­je su se pče­le ro­ji­le, ši­rio se ulja­nik. Taj Do­bri­vo­je bio je voj­no li­ce u Kum­bo­ru, do­la­zio je kod me­ne da me ob­u­ča­va, a Mi­lan Oči­nić iz La­stve gr­balj­ske po­klo­nio mi je vr­ca­li­cu (ko­ju i da­nas imam) i ne­ke knji­ge o pče­lar­stvu. Ka­sni­je sam po­čeo da se sam sna­la­zim u ovom po­slu - opi­su­je Đu­ro svoj pče­lar­ski po­če­tak.