Po­ljo­pri­vred­nik iz Grn­ča­ra kod Gu­si­nja Ra­de Bo­jo­vić, jed­no je od po­zna­ti­jih ime­na u ovoj obla­sti u Cr­noj Go­ri. Po­sje­du­je ob­ra­di­ve po­vr­ši­ne na de­se­tak hek­ta­ra, na ko­ji­ma ga­ji krom­pir, ku­pus, pa­pri­ku, luk, kar­fi­ol, lu­be­ni­cu... Bez­ma­lo će de­se­tak go­di­na ka­ko se ba­vi po­ljo­pri­vre­dom, ta­ko da za nje­ga ne­ma taj­ni – kad, šta i ka­ko, ta­ko da nje­go­vi pro­iz­vo­di ne­ma­ju prem­ca na tr­ži­štu od Gu­si­nja, Pla­va i Be­ra­na, do Pod­go­ri­ce i Bu­dve.
Is­ti­če Bo­jo­vić da je pro­šle go­di­ne, sa oko se­dam do osam hek­ta­ra, do­bio oko 60 to­na po­zna­tog gu­sinj­skog krom­pi­ra, pri­bli­žno to­li­ko ku­pu­sa, oko 20 to­na pa­pri­ke, 15 lu­ka, 10 kar­fi­o­la, i oko dvi­je to­ne lu­be­ni­ce. Oče­ku­je da će ove go­di­ne, po­što je ora­ni­cu pro­ši­rio za ne­ko­li­ko hek­ta­ra, do­bi­ti i do 100 to­na krom­pi­ra i ku­pu­sa, kao i osta­lih plo­do­va znat­no vi­še ne­go la­ni.
Ovom uzor­nom po­ljo­pri­vred­ni­ku po­ma­žu su­pru­ga Ra­doj­ka, tri­na­e­sto­go­di­šnji i de­ve­to­go­di­šnji si­no­vi La­zar i Lu­ka, kao i dva­na­e­sto­go­di­šnja ćer­ki­ca Kse­ni­ja. A, če­sto po­moć u pri­sko­ču i nje­go­vi ro­di­te­lji Sa­va i Ki­ća, ko­ji sus e spe­ci­ja­li­zo­va­li za sto­čar­stvo.
Ka­ko nam je is­pri­čao naš do­ma­ćin, od Mi­ni­star­stva po­ljo­pri­vre­de i ru­ral­nog raz­vo­ja do­bio je po­treb­nu me­ha­ni­za­ci­ju da se ba­vi po­ljo­pri­vre­dom. Ta do­na­ci­ja mu je ite­ka­ko olak­ša­la po­sao i za­hva­lju­ju­ći to­me i pro­ši­rio je ob­ra­di­vi pro­stor. In­te­re­sant­no je da mla­đa­ni Bo­jo­vi­ći trak­to­ri­ma ra­de kao od­ra­sli, ta­ko da Lu­ka ore, La­zo fre­zi­ra, a Kse­ni­ja po­ma­že u za­si­ja­va­nju. Pra­va je mi­li­na sve to po­sma­tra­ti.
- Ovo­li­ka ob­ra­di­va po­vr­ši­na iz­i­sku­je mno­go tru­da i ra­da. Po­ma­že mi po­ro­di­ca, že­na i tro­je dje­ce, u zna­čaj­no I mo­ji ro­di­te­lji. Pla­ćam i rad­nu sna­gu da bi­smo sve ra­do­ve za­vr­ši­li na vri­je­me da bi plo­do­vi sa mog ima­nja ne­sme­ta­no do­spje­li do kup­ca – ka­že on.
Ima­nje ko­je po­sje­du­je, ka­ko ka­že, ve­o­ma je kva­li­tet­no, a ze­mlja je i plod­na i rod­na. Đu­bri ga sa oko sto trak­to­ra staj­nja­ka, a na­vod­nja­va­nja­va ga sa tri iz­vo­ra, uda­lje­na oko dva, a tre­ći tri ki­lo­me­tra.
Ka­ko ka­že, pre­ko Mi­ni­star­stva je na­ba­vio i svu po­treb­nu po­ljo­pri­vred­nu me­ha­ni­za­ci­ju, što mu olak­ša­va u po­slu. Do­da­je da su mu pa­pri­ka, kao i lu­be­ni­ca, ra­đa­ju na nad­mor­skoj vi­si­ni od 930 me­ta­ra, pa su znat­no kva­li­tet­ni­je od onih iz Zet­ske rav­ni­ce, tvr­di on.
- To se po­seb­no od­no­si na pa­pri­ke ba­bu­re i som­bor­ke. Što se ti­če lu­be­ni­ce, pro­šle go­di­ne sam imao jed­nu ogled­nu par­ce­lu i ve­o­ma sam za­do­vo­ljan ro­dom i kva­li­te­tom. Ina­če, od pro­šle go­di­ne sam se re­gi­stro­vao kao po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­đač, ta­ko da i to ima svo­je zna­čaj­ne pred­no­sti i be­ne­fi­te - is­ti­če ovaj ugled­ni po­ljo­pri­vred­nik.
Pod­sje­ća on ka­ko je do sko­ro dr­žao i do 150 ova­ca, ko­je su iz­di­za­li na pla­ni­nu Li­po­vi­ca, te u ka­tu­ne Gre­ben i Za­bo­di­šte. U je­sen bi si­la­zi­li u je­dan za­se­lak u bli­zi­ni Grn­ča­ra. I, ta­ko sva­ke go­di­ne. Otac mu, ka­ko ka­že, ne že­li da od­u­sta­ne od sto­čar­stva, pa još uvi­jek dr­ži oko 60 ova­ca i ne raz­dva­ja se od pla­ni­na, i ako ga na­go­va­ra da pro­da ov­ce I pre­đe na ze­mljo­rad­nju – po­vr­tar­stvo pri­je sve­ga.
Ima do­volj­no is­ku­stva da tvr­di da se od po­ljo­pri­vre­de mo­že li­je­po ži­vje­ti. Za­to po­ru­ču­je mla­dim lju­di­ma da se okre­nu se­lu i po­ljo­pri­vre­di i ne­će se po­ka­ja­ti, za­klju­ču­je naš do­ma­ćin Ra­de Bo­jo­vić.
N.V.


Sta­ra vre­me­na

- Vre­me­na se mi­je­nja­ju, ali sta­re ge­ne­ra­ci­je kad ne­što na­vik­nu ni­ka­ko da se oka­nu sta­rih na­vi­ka. Nji­ma se či­ni da je to ži­vot, što ne­kad do­du­še i je­ste bi­lo. Ali, do­šlo je vri­je­me da je mno­go uno­sni­je ba­vi­ti se ze­mljo­rad­njom, po­go­to­vo kad us­pi­je­te da stvo­ri­te po­treb­ne uslo­ve. Kad je u pi­ta­nju sto­ka, ima po­te­ško­ća i do­sta po­sla. Tre­ba čo­ba­nin, tre­ba iz­di­za­ti, stal­no si u po­kre­tu I ne­pre­sta­no iz­lo­žen ne­si­gur­no­sti­ma, od pro­da­je jag­nja­di, te­la­di i svih vi­ško­va. Pro­blem je ner­je­še­no pi­ta­nje ot­ku­pa, a na­kup­ci ta­ko­re­ći de­ru. Sve mo­ra po nji­ho­vim uslo­vi­ma, pa kad šta na­pla­tiš. Ima­li smo do sko­ro i do­bar voć­njak - na oko če­ti­ri hek­ta­ra ga­ji­li smo šlji­ve i ne­što ja­bu­ka. Ali „de­be­li­ca” nam obo­li od šar­ke i pri­je se­dam go­di­na cio šlji­vik is­kr­či­mo u ora­ni­cu – pri­sje­ća se naš do­ma­ćin.i pod­sje­ća da mu je otac Sa­va bio 1996. go­di­ne bio re­pu­blič­ki re­kor­der u pro­iz­vo­nji ra­ki­je.