-„No­ćas se ra­sta­je­mo svi, u sr­ci­ma osta­ju dru­go­vi, zad­nju ću su­zu za te­be pu­sti­ti, ti se pri­se­ti bar ne­kad na me­ne... Ka­ko bi­lo nam je pre, sve te na­še go­di­ne, me­ša­nje, ze­za­nje, to nam je po­zna­to ni­ka­da do­sad­no, bi­lo je pre­le­po ali no­ćas se ra­sta­je­mo.... sti­ho­vi su pje­sme ko­ja je obi­lje­ži­la pro­sla­vu po­lu­ma­tu­re, 56. ge­ne­ra­ci­je uče­ni­ka Osnov­ne ško­le „Mah­mut Le­kić”. Njih 126 po­lu­ma­tu­ra­na­ta, ob­u­če­nih u naj­sla­đe odjev­ne kom­bi­na­ci­je, pli­je­ni­li su ne sa­mo iz­gle­dom već i do­brim ras­po­lo­že­njem, iskre­nim osmi­je­hom.... Bu­du­ći sred­njo­škol­ci, sprem­ni za no­ve ži­vot­ne po­bje­de ni­su mo­gli da ne spo­me­nu da­ne pro­ve­de­ne u škol­skim klu­pa­ma, de­vet go­di­na sva­ko­dnev­nog dru­že­nja, pr­vih ocje­na, sim­pa­ti­ja, iz­o­sta­na­ka... Ka­ko su ka­za­li, sad im sve si­tu­a­ci­je ko­je su ne­kad dje­lo­va­le ozbilj­no i zbog ko­jih su zna­li i su­zu da pu­ste, dje­lu­ju smi­je­šno ali i slat­ko jer ih je sve to zbli­ži­lo....
Pre­slat­ka Me­lin­da Pe­pić, ko­se bo­je me­da, u nud ha­lji­ni­ci sa ze­le­nom čip­kom i nud šti­kli­ca­ma iz­gle­da­la je kao prin­ce­za. Ka­ko je ka­za­la, pri­pre­ma­la se oko mje­sec da­na, sve je is­pa­lo ka­ko je za­mi­sli­la, osta­lo je sa­mo još da se do­bro pro­ve­de.
- Još uvi­jek ni­sam od­lu­či­la šta ću upi­sa­ti, ali ću o to­me raz­mi­šlja­ti na­kon po­lu­ma­tur­ske ve­če­ri. Ne mo­gu da vje­ru­jem da smo je ko­nač­no do­če­ka­li. Ovo je na­ša noć i že­lim da svi uži­va­mo i da je se du­go sje­ća­mo - po­ru­či­la je Me­lin­da.
Mar­ti­na Ca­maj u bi­je­lim pan­ta­lo­ni­ca­ma i bi­je­lom du­gom sa­kou bez ru­ka­va, što­snim sre­bre­nim še­ši­ri­ćem i ravnim ci­pe­li­ca­ma u is­toj ni­jan­si bi­la je pra­vo osvje­že­nje me­đu ge­ne­ra­ci­jom. Ve­dra i na­smi­ja­na, sli­ka­ju­ći se sa dru­ga­ri­ma po­ru­či­la je da će ško­lu pam­ti­ti po naj­ljep­šem dru­že­nju. Istog mi­šlje­nja bio je i pre­sim­pa­tič­ni Dri­ton Đo­kaj. U cr­nim pan­ta­lo­ni­ca­ma i du­gom cr­nom ras­kop­ča­nom duk­su na­gla­ša­va­ju­ći što­snu ma­ji­cu is­pod, Dri­ton je ne­u­mor­no pra­vio fo­to­gra­fi­je za pam­će­nje i is­ti­cao da ako već ni­je bio na eks­kur­zi­ji že­li da sve na­dok­na­di na po­lu­ma­tur­skoj ve­če­ri.
Di­rek­tor Ni­ko­la Du­kaj ka­zao je da OŠ „Mah­mut Le­kić” pra­ti 56. ge­ne­ra­ci­ju, ko­ju je či­ni­lo pet odje­lje­nja, tri na al­ban­skom i dva na cr­no­gor­skom je­zi­ku.
- Ove go­di­ne ima­mo dvo­stru­ko sla­vlje, po­lu­ma­tu­ra i ju­bi­lej- de­set go­di­na od ob­no­ve ne­za­vi­sno­sti. Že­lim im mno­go uspje­ha, što uspje­šni­ji za­vr­še­tak sred­nje ško­le i fa­kul­te­ta da bi sju­tra po­sta­li pra­vi gra­đa­ni de­mo­krat­ske svi­je­sti, to­le­ran­ci­je, me­đu­sob­ne lju­ba­vi jer smo ih to­me kao vas­pit­no obra­zov­na- usta­no­va i uči­li. Va­ži­mo za ško­lu u ko­joj se uči na vi­še je­zi­ka, vje­ra i na­ci­ja i to je na­še bo­gat­stvo - po­ru­čio je Du­kaj.
S.R.