Odlazi jedna starost. Znate, tužna je jednako. Kada odlaze ljudi koji su vam dragi i na koje ste nekako navikli. I neka mjesta i događaje jednostavno ne možete da zamislite bez njih. Tužno je to umiranje. Kada znate da vas napušta vama neko drag. Iako srce još kuca i pitanje je još koliko, pitate se, jeste li mogli više? Da li ste mogli više reći, zagrliti, poljubiti, pomisliti, pozvati..nekoga ko polako odlazi i nazad nema. Tužno je to umiranje. Ali, što reče jedna medicinska sestra, onako šaljivo ali ja upamtih „smrt ne boli onoga ko umire, boli one koji ostaju“. I istina je. Smrt ostavlja trag na one koji ostaju živi. Polako se gasi jedno življenje, a sa njim milioni uspomena. Jedan život, a hiljade želja, neispunjenih.. najčešće. Jedan život a bezbroj tuga i strahova, polako se gase...i nestaju. A šta ostaje? Ostaće nam uspomene, drage, i tiha patnja i pitanja, da li smo mogli još i više.. I ne mora to da bude neko blizak, neki rod, neka krv, tužan je odlazak svakako. Kada znate da toga neće biti a vi ste navikli na te ljude, bilo da su to komšije, prijatelji, rođaci daleki. Odlazi jedna starost, gasi se sa njom čitava jedna priča. I koliko god da imaju godina, tiho šapnemo „mogli su još“, jer mi bismo voljeli to „još“, da bi imali vremena da kažemo i pokažemo koliko su nam bitni i važni i koliko ih zapravo volimo. Ali.. Čovjek je nekako prokleto biće. Juri, žuri, hita, stalno neka bura i talasi, e ne shvatamo da je mirna luka ono što je najvažnije. Brinemo, stalno, svakodnevno, ne uživajući u trenutku, samo briga, nervoza, vrćenje u krug, sa hiljadu pitanja, a odgovor je jednostavan. Stani, udahni, pogledaj na sat, e sad je vrijeme da nekome kažeš „dođi , sad smo tu gdje jesmo, zagrli me, sjutra ko zna šta može da se desi“. Juče veliki planovi, kupovine, trgovine, plaćanje računa, obaveze..a onda se oči sklope i šta se desiti može? Da nas nema...Kažu „ona kao da spava“, usnula, misleći, sijeda kosa na jastuku, brineći za sve oko sebe. Odlazi jedna starost i jedna baka..nečija, moja, tvoja...sklopljene meke, staračke ruke, utihlo je sve..ali ko zna , možda se čuda i dese..ne treba prestati vjerovati. Ova epizoda nek bude posveta njoj..baki, koja je uvijek znala da nas lijepo dočeka, da nas pozdravi, da nam poželi sve najljepše, da nas obraduje, da nam kupi...pohvali, podrži, savjet da.. Odlazi jedna baka..mila i topla, a i beskrajno sama i usamljena. Voljela bih da se čudo dogodi, da pobijedi medicinu, da dokaže da su ti ljudi „starijeg kova“ zaista sazdani od nekog čudnijeg materijala i da dokaže da može još. Još da nas voli da se druži sa nama, da bude tu. Jer ta neka mjesta, i to nešto što dolazi neće biti isto kada nje ne bude. Ovo nek bude epizoda Bise , gdje ću da joj kažem hvala za sve one lijepe trenutke koje smo zajedno proveli, za svaku dragu uspomenu i poklon, za sve što je radila da je se danas sa toplinom sjećam. Hajde, budi jaka, pokaži da možeš, da trebaš, pobijedi..pokaži mi da sam strašno pogriješila i da me bude sramota. Ne odlazi jer, nas će više boljeti nego tebe...voli te tvoja Bisa..