Iako je sto­čar­stvo jed­na od po­ljo­pri­vred­nih gra­na za či­ji raz­voj na te­ri­to­ri­ji nik­šić­ke op­šti­ne po­sto­je mal­te­ne svi pri­rod­ni uslo­vi, oni ko­ji se tre­nut­no ba­ve tim po­slom su­o­če­ni su sa broj­nim pro­ble­mi­ma. Isti­na, sto­ča­ri sa ko­ji­ma smo raz­go­va­ra­li za­do­volj­ni su pod­sti­caj­nim mje­ra­ma re­sor­nog mi­ni­star­stva, ali nji­hov naj­ve­ći pro­blem je ka­ko pla­si­ra­ti ono što pro­iz­ve­du. Za­tvo­re­na stoč­na pa­za­ri­šta, ka­ko u Nik­ši­ću ta­ko i broj­nim okol­nim mje­snim za­jed­ni­ca­ma, ve­ći­nu sto­ča­ra na­tje­ra­la su da se za pro­da­ju gr­la sna­la­ze ona­ko ka­ko umi­ju. Na nik­šić­kom pa­za­ri­štu, či­ji ogra­đe­ni pro­stor i da­nas zja­pi pra­zan, po­sled­nji put je pi­ja­ca odr­ža­na pri­je vi­še go­di­na. Raz­log za to, ne­zva­nič­no nam je po­ja­šnje­no, što je bi­lo sve ma­nje sto­ča­ra ko­ji su tu do­la­zi­li da pla­si­ra­ju svo­je pro­iz­vo­de. Je­dan od sta­ri­jih sto­ča­ra Velj­ko Bac­ko­vić (79) iz se­la Du­ga is­ta­kao je da uki­da­nje ta­kvih pa­za­ri­šta ipak bio po­gre­šan po­tez, pa su broj­ni pri­nu­đe­ni da sto­ku pro­da­ju jed­nom, even­tu­al­no dva pu­ta go­di­šnje ka­da se or­ga­ni­zu­je ot­kup. Pri­sje­ća­ju­ći se ka­ko je to ne­kad bi­lo Bac­ko­vić je na­veo da im ni­je bi­lo te­ško pre­pje­ša­či­ti po vi­še od de­set ki­lo­me­ta­ra da bi sa sto­kom sti­gli do gra­da gdje je pi­ja­ca bi­la or­ga­ni­zo­va­na jed­nom, a ne­kad i dva pu­ta ne­djelj­no.
- Iz Du­ge smo po pet­na­est ki­lo­me­ta­ra tje­ra­li sto­ku pred so­bom da bi sti­gli na nik­šić­ko pa­za­ri­šte, i trud ni­kad ni­je bio uza­lu­dan. To iz raz­lo­ga što bi se na pa­za­ri­štu oku­pi­li broj­ni kup­ci ili na­kup­ci, pa je sto­čar bio si­gu­ran da će pro­da­ti ako ne sve on­da ba­rem po­lo­vi­nu od ono­ga što pla­ni­ra. Da­nas je sve dru­ga­či­je i ko­li­ko vi­dim i taj po­sao je ri­zi­čan – ka­že Bac­ko­vić.
Sta­ri­na se vi­še i ne sje­ća ka­da je po­sled­nji put iz svog do­ma­ćin­stva na ta­kav na­čin pro­dao sto­ku, a zbog go­di­na po­sao je odav­no pre­pu­stio si­no­vi­ma. Me­đu­tim, lo­ši in­fra­struk­tur­ni uslo­vi u se­lu do­pri­ni­je­li su i da je u tom kra­ju sve ma­nje sto­ča­ra.
- Mo­ra­li smo da sma­nji­mo broj gr­la, a ono što tre­ba da se pro­da obič­no zo­ve­mo pri­ja­te­lje ili nji­ho­ve po­zna­ni­ke ko­ji zna­ju da dr­ži­mo sto­ku pa do­đu u se­lo. S ob­zi­rom na kri­zu ko­ja vla­da bi­lo bi do­bro po­no­vo otvo­ri­ti pa­za­ri­šta, jer lju­di osta­ju bez po­sla pa ba­rem da se vra­te svo­jim ima­nji­ma i od svog ra­da da ži­ve, ali im za to tre­ba obez­bi­je­di­ti uslo­ve - su­ge­ri­še Bac­ko­vić.
Sto­ča­ri iz Du­ge ne­ri­jet­ko su tje­ra­li gr­la na pro­da­ju u mje­snu za­jed­ni­cu Kr­stac u Go­li­ji, gdje pi­ja­ca bi­la otvo­re­na dva pu­ta ne­djelj­no. Da­nas je , ka­zao je „Da­nu“ šef te mje­sne kan­ce­la­ri­je Ve­se­lin Vu­ja­čić, si­tu­a­ci­ja sa­svim dru­ga­či­ja. On, me­đu­tim, to po­ja­šnja­va i sve ma­njim bro­jem stoč­nih gr­la.
- Po­vre­me­no i da­nas tu ra­di pa­zar, ali mo­žda jed­nom ili dva pu­ta go­di­šnje ka­da se sto­ča­ri­ma Go­li­je i okol­nih mje­sta pru­ži ta pri­li­ka da pro­da­ju svo­ju sto­ku. Uglav­nom se sve ra­di po do­go­vo­ru, ja­vi­mo ot­ku­plji­va­či­ma ko­li­ko ko gr­la i ko­jih ima da pro­da, pa oni do­đu – pri­ča Vu­ja­čić.
Ta­kav na­čin pro­da­je, po­ja­snio je on, uslo­vi­li su po­sto­je­ći eko­nom­ski uslo­vi. Ne­kim ot­ku­plji­va­či­ma ne bi se is­pla­ti­lo, ka­že Vu­ja­čić, da do Kr­stca do­la­ze jed­nom ili dva pu­ta ne­djelj­no, a da pri tom ni­je­su si­gur­ni da li će ima­ti šta da ku­pe. Ne­po­volj­ne ci­je­ne, te pro­ble­mi oko pro­da­je, is­ta­kao je on, de­set­ko­va­li su broj i krup­ne i sit­ne sto­ke u Go­li­ji. Zbog to­ga, uglav­nom je ma­nje i vi­ško­va za pro­da­ju.
- Da su bo­lji uslo­vi, vi­še bi i bi­lo do­ma­ći­na da ga­je sto­ku, pa bi pa­za­ri­šta mo­ra­la po­no­vo kao ne­kad da pro­ra­de. U Go­li­ji ima ne­ko­li­ko njih ko­ji ima­ju ve­ća sta­da, pa se od­lu­ču­ju da idu do Gac­ka, jer je gra­ni­ca tu bli­zu, i ta­mo uglav­nom pro­da­ju. U tom gra­du ina­če je još uvi­jek re­dov­na pi­ja­ca za sto­ku pa sto­ča­ri­ma iz cr­no­gor­skih kra­je­va ko­ji gra­vi­ti­ra­ju gra­ni­ci sa Re­pu­bli­kom Srp­skom to ide na ru­ku - na­vo­di Vu­ja­čić.
Go­lija je ina­če ne­kad bi­la me­đu bo­ga­ti­jim sto­čar­skim re­jo­ni­ma op­šti­ne. Uda­lje­nost od gra­da, lo­ša in­fra­struk­tu­ra ra­se­li­la je taj kraj, ali i go­to­vo se osta­le u Nik­ši­ću gdje su sto­čar­stvo i ze­mljo­rad­nja do pri­je dvi­je de­ce­ni­je bi­le oko­sni­ce raz­vo­ja ali i op­stan­ka ta­mo­šnjih sta­nov­ni­ka.
B.Bra­šnjo


Uga­še­ne za­dru­ge

U pe­ri­o­du na­kon Dru­gog svjet­skog ra­ta na te­ri­to­ri­ji nik­šić­ke op­šti­ne funk­ci­o­ni­sa­lo je de­se­tak ze­mljo­rad­nič­kih za­dru­ga. One su oku­plja­le sto­ča­re i one ko­ji su se ba­vi­li ze­mljo­rad­njom i sva­ka je ostva­ri­va­la zna­čaj­ne re­zul­ta­te. Po­sled­nja od njih uga­še­na je kra­jem 2013. go­di­ne, a bi­la je u Žu­pi nik­šić­koj. U toj za­dru­zi uve­den je ste­čaj, za­pso­le­ni po­sla­ti na Bi­ro ra­da, a imo­vi­na će bi­ti ras­pro­da­ta. Kao raz­lo­zi uglav­nom se na­vo­de ne­mo­guć­no­sti po­slo­va­nja u „sa­vre­me­nim“ uslo­vi­ma, kre­dit­na za­du­že­nja či­ji iz­no­si ni­je­su bi­li is­pra­će­ni od pri­ho­da ko­ji u bi­li sve ma­nji zbog uvo­za. Za­dru­ga­ri su po­tom osni­va­li mi­ni far­me ko­jih, pre­ma tvrd­nja­ma nad­le­žnih, na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne ima sve vi­še. Pre­ma po­da­ci­ma iz 2007. go­di­ne na te­ri­to­ri­ji op­šti­ne Nik­šić uz­ga­ja­lo se 10 hi­lja­da gr­la krup­ne sto­ke, 20 hi­lja­da sit­ne, oko 700 svi­nja, a pred­nja­či­la je ži­vi­na či­ji je broj ta­da bio oko 34 hi­lja­de.


I bi­je­li mrs se pro­da­je pre­ko ogla­sa

Me­đu mla­đim far­me­ri­ma u Nik­ši­ću je De­jan Mi­ja­to­vić iz se­la Ši­pač­no ko­ji je do ne­dav­no dr­žo dva­de­se­tak mu­znih kra­va. Mi­ja­to­vić je, ka­ko je po­ja­snio, bio pri­nu­đen da sma­nji broj gr­la pa ih tre­nut­no ima sve­ga ne­ko­li­ko. Glav­ni raz­log je, is­ta­kao je on, ne­mo­guć­nost da pla­si­ra mli­je­ko. Mlje­ka­ra „Ni­ka“ ko­joj je do ok­to­bra is­po­ru­či­vao mli­je­ko vi­še od go­di­nu ni­je iz­mi­ri­va­la svo­je oba­ve­ze.
- Ka­ko oni ni­je­su pla­ća­li, ja sam mo­rao pro­da­va­ti sto­ku da bih iz­mi­ri­vao oba­ve­ze po osno­vu kre­di­ta. Sve je po­ve­za­no jed­no sa dru­gim, ako ne­ma pro­da­je ne­ma ni po­sla i ta­ko je sa svim sto­ča­ri­ma. Da bi far­mer da­nas ne­što pro­dao ili se osla­nja na pri­ja­te­lje, ili to ra­di pu­tem ogla­sa, pa čak i kad je bi­je­li mrs u pi­ta­nju - ka­že Mi­ja­to­vić.
Pa­za­ri­šta su sto­ča­ri­ma ne­ka­da pu­no zna­či­la, a Mi­ja­to­vić sma­tra da bi ih ma­kar na krat­ko tre­ba­lo po­no­vo otvo­ri­ti.