Pr­vog da­na Vas­kr­šnjeg po­sta Pa­ro­hi­ja gor­njo­gr­balj­ska or­ga­ni­zo­va­la je pro­mo­ci­ju knji­ge Želj­ka Ču­ro­vi­ća „Gu­sle sa­bor­ni­ce i pam­ti­še Srp­ske” i gu­slar­sko-pje­snič­ko ve­če. Po­red auto­ra knji­ge na­stu­pi­li su i pro­fe­sor Slo­bo­dan Ču­ro­vić, ko­ji je go­vo­rio o knji­zi i na­rod­ni gu­sla­ri Želj­ko Bu­ga­rin, Go­lub Bi­go­vić, Ra­do­van To­ma­še­vić, i Mi­la­din An­đe­lić. Go­ste, me­đu ko­ji­ma su bi­li pred­sjed­ni­ci cr­kve­nih op­šti­na Gr­balj i Ko­tor, Pe­ko Ma­za­rak i Mi­šo Se­ku­lo­vić, pred­sjed­nik Mje­sne za­jed­ni­ce Gor­nji Gr­balj, Želj­ko Ćet­ko­vić, pred­stav­ni­ci Ma­ti­ce Bo­ke i lju­bi­te­lji gu­sa­la, po­zdra­vio su naj­sta­ri­ji gr­balj­ski gu­slar Ivo Kr­sti­če­vić i pa­roh gor­njo­gr­balj­ski Mi­aj­lo Bac­ko­vić.
- Kroz na­rod­ni ep, stva­ran uz ci­lik stru­na sa gu­sa­la, srp­ski na­rod je naj­da­lje do­gle­dao i naj­du­blje do­mi­slio. Sli­je­pe oči srp­skih gu­sa­la, naj­du­blje su ja­me srp­skog pam­će­nja. Pro­svi­je­tlje­na Evro­pa je zna­la za na­rod­ne pje­sme i pri­je Vu­ka Ka­ra­dži­ća. Isto­ri­čar En­gel još u 18. vi­je­ku go­vo­ri o ep­skim pje­sma­ma, a Her­der 1878. Uno­si „Ha­sa­na­gi­ni­cu” u svo­ju zbir­ku svjet­ske na­rod­ne po­e­zi­je. Na­še na­rod­ne pje­sme pod­sje­ća­le su ma­dam De Stel još 1807. na Osi­ja­na. Baj­ron ih po­mi­nje 1813, a fran­cu­ski pje­snik Šarl No­dje ko­ji je bo­ra­vio u Na­po­le­o­no­voj Ili­ri­ji, pri­zna­je im kla­sič­nu jed­na­kost. Naj­ve­ća do­stig­nu­ća su sa­zda­na u jed­no­stav­no­sti. Kroz še­sto­vje­kov­no vri­je­me mra­ka, usme­nim pre­da­njem, uz zvuk gu­sa­la, pra­vi­li smo na­rod­ni ep i u nje­mu na­la­zi­li spas. Kao da smo se li­stom zbje­ža­li u pje­smu, u njoj se skra­si­li, is­pred se­be dr­ža­li gu­sle kao po­sljed­nji be­dem od­bra­ne, i u pje­smi mo­li­li Bo­ga da nas se ne od­ri­če, spa­ša­va­li se da op­sta­ne­mo, ne bi li se pre­po­zna­li kao na­rod – re­kao je autor, Želj­ko Ču­ro­vić.
„Vje­ko­vi su pro­la­zi­li, jed­ni su se pro­da­va­li za du­ka­te i fo­rin­te, za do­la­re i evre, dru­gi su ar­ga­to­va­li ča­sno i po­šte­no, za istu va­lu­tu ili za svoj di­nar, sa­mo za ma­nju su­mu”, do­da­je Želj­ko Ču­ro­vić. „Ne­ki Vuk i da­nas nam je po­tre­ban, da nam sa­ču­va pi­smo, a kroz pi­smo iden­ti­tet, jer se sve vi­še obez­li­ču­je­mo u že­lji da po­sta­ne­mo ono što ni­kad ni­je­smo bi­li”, is­ti­če autor knji­ge o gu­sla­ma.
- I da­nas bi du­hov­ni sli­jep­ci htje­li u Evro­pu bez gu­sa­la i gu­sla­ra. Ka­žu im nji­ho­ve fi­zič­ke oči, ni­je evrop­ski gu­sla­ti u mi­le­ni­ju­mu teh­ni­ke i sva­ko­ja­kih so­ko­ća­la ko­ja sve vi­še čo­vje­ka otu­đu­ju od dru­gih lju­di, ali i od se­be sa­mo­ga. No, ni­je to ključ­ni raz­log zbog ko­ga bi no­vo­vje­ki evro­cen­tri­ci bez gu­sa­la u evrop­ske in­te­gra­ci­je. Naj­o­pa­sni­je svoj­stvo gu­sa­la sa sta­no­vi­šta te ma­nji­ne, ko­ja vi­so­ko mi­sli o svom unu­tra­šnjem i spolj­nom di­zaj­nu, le­ži u neo­bič­noj či­nje­ni­ci, da su gu­sle no­si­lac iden­ti­te­ta jed­nog na­ro­da ko­ga tre­ba pre­ko­sti­mi­ra­ti i po­kr­sti­ti u ne­ki od mo­de­la iz re­zer­va­ta tran­zi­ci­o­nih su­ro­ga­ta. Dok se gu­sle ču­ju, evrop­ska ane­ste­zi­ja ov­da­šnjeg ti­pa ne dje­lu­je, ma­te­ri­jal za tran­zit­nu tran­sfor­ma­ci­ju je svje­stan ko je, šta je i oda­kle je – i to sa­zna­nje, ta sa­mo­spo­zna­ja o sop­stve­noj aute­tič­no­sti, isto­rič­no­sti i kul­tu­ri mu je bli­ska, li­je­pa i neo­p­hod­na kao va­zduh, što je pot­pu­no pri­rod­no. Ču­vaj­mo gu­sle – i ne boj­te se, svi­dje­će­mo se Evro­pi, kul­tur­na je ona, zna ta sta­ra fraj­la da ci­je­ni lju­de ko­ji ci­je­ne se­be i da pre­ga­zi one ko­ji bi da bu­du ne­što dru­go, a ne ono što im je Bog dao da bu­du. I gu­sle će joj se svi­dje­ti, i cr­ve­na čo­ja i gaj­ta­ni zlat­ni - na­gla­sio je Ču­ro­vić.Ž.K.