Pred­sjed­nik Sr­bi­je To­mi­slav Ni­ko­lić iz­ja­vio je po­vo­dom sto­go­di­šnji­ce is­kr­ca­va­nja srp­ske voj­ske na Krf i Vi­do da se na tim grč­kim ostr­vi­ma od­i­gra­la „jed­na od naj­ve­ćih dra­ma u isto­ri­ji srp­skog na­ro­da”.
Ni­ko­lić je, u obra­ća­nju pri­sut­ni­ma, po­ru­čio da je brat­stvo grč­kog i srp­skog na­ro­da pri­je 100 go­di­na sko­va­no za vječ­nost, za­u­vi­jek utka­no u na­še bi­će „kao dio stra­dal­ne i ju­nač­ke isto­ri­je Sr­bi­je”.
Po­ru­čio je da Sr­bi­ja ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti da su se za­jed­no sa srp­skim bor­ci­ma na tom fron­tu bo­ri­li i gi­nu­li voj­ni­ci iz Fran­cu­ske, Ru­si­je, En­gle­ske, Ir­ske, Škot­ske, Grč­ke, voj­ska Esad Pa­še, Ka­na­de, Ita­li­je...
Do­dao je da se već je­dan vi­jek Vi­do po­mi­nje kao „ostr­vo smr­ti”, za­to što je po­sled­nje ko­na­či­šte za 7.747 srp­skih voj­ni­ka, dje­ča­ka-re­gru­ta umr­lih od is­cr­plje­no­sti, di­zen­te­ri­je, ti­fu­sa, za­pa­lje­nja plu­ća, gla­di...
„Du­še ovih na­ših ju­na­ka i mu­če­ni­ka oti­šle su u svo­ju Sr­bi­ju za­jed­no sa slo­bo­dom, osvo­je­nom za nas, za na­šu dje­cu, za dje­cu nji­ho­ve dje­ce. Ne­pun ki­lo­me­tar da­lje, u gra­du i na ostr­vu Krf, 1916. go­di­ne smje­sti­la se ci­je­la srp­ska dr­ža­va, Kra­lje­vi­na Sr­bi­ja: Na­rod­na skup­šti­na, Mi­tro­po­li­ja, op­štin­ske upra­ve, ško­le, Po­re­ska upra­va, štam­pa­ri­ja... i umor­ni i iz­mu­če­ni sta­ri kralj Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić, ko­ji je sa svo­jom voj­skom išao od Be­o­gra­da do Kr­fa”, na­veo je Ni­ko­lić.
Gra­do­na­čel­nik Kr­fa Ko­stas Ni­ko­lu­zos je re­kao da se na­da da nje­go­vi sta­nov­ni­ci vi­še ni­ka­da ne­će mo­ra­ti kao pri­je 100 go­di­na da do­ka­zu­ju pri­ja­telj­stvo Sr­bi­ji.
„Da­nas na­ša otadž­bi­na pro­la­zi kroz te­žak pe­ri­od. Su­o­če­ni smo sa ve­li­kom kri­zom, sa ozbilj­nim eko­nom­skim i po­li­tič­kim po­sle­di­ca­ma po evrop­sko, ali i glo­bal­no dru­štvo. Bo­ri­mo se za na­še do­sto­jan­stvo i ne­za­vi­snost, su­o­če­ni sa ne­po­mir­lji­vim sta­vom li­de­ra ko­ji na­sto­je da ugu­še ste­če­na pra­va na­ro­da i sva­ki glas ot­po­ra”, na­veo je Ni­ko­lu­zos.
Ka­ko je is­ta­kao, bo­re se ka­ko bi po­no­vo sta­li na svo­je no­ge i na kra­ju će po­bi­je­di­ti, a pri­su­stvo pred­stav­ni­ka iz Sr­bi­je im da­je sna­gu, jer su se i Sr­bi nad­me­ta­li sa isto­ri­jom i iza­šli kao po­bjed­ni­ci.
„Sje­ća­njem na ovom sve­tom mje­stu oda­je­mo čast oni­ma ko­ji su iz­gu­bi­li ži­vot za vri­je­me bo­rav­ka srp­ske voj­ske na Kr­fu u pe­ri­o­du od 1916. do 1918. i upu­ću­je­mo sna­žnu po­ru­ku so­li­dar­no­sti i hu­ma­ni­zma ci­je­lom svi­je­tu”, re­kao je Ni­ko­lu­zos. Al­ban­ska gol­go­ta usta­ljen je na­ziv za po­vla­če­nje srp­ske voj­ske i na­ro­da pre­ko za­vi­ja­nih pla­ni­na Al­ba­ni­je na­kon in­va­zi­je Nje­mač­ke, Austro­u­gar­ske i Bu­gar­ske na Sr­bi­ju, u zi­mu 1915/16. Ka­kvo je ta­da bi­lo sta­nje go­vo­ri sa­op­šte­nje nje­mač­ke Vr­hov­ne ko­man­de od 29. no­vem­bra.
„Po­što srp­ska voj­ska vi­še ne po­sto­ji, već po­sto­je sa­mo nje­ni bi­jed­ni osta­ci ko­ji su se raz­bje­gli u di­vlje al­ban­ske i cr­no­gor­ske pla­ni­ne, gdje će bez hra­ne po ovoj zi­mi na­ći svo­ju smrt, to su pre­ki­nu­te da­lje ope­ra­ci­je i ne­će se vi­še iz­da­va­ti iz­vje­šta­ji sa bal­kan­skog ra­ti­šta”.
Voj­nič­kim vjer­skim po­me­nom na Vi­du, ko­ji su slu­ži­li mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko-pri­mor­ski Am­fi­lo­hi­je i pred­stav­nik Grč­ke pra­vo­slav­ne cr­kve, obi­lje­ženo je 100 go­di­na od is­kr­ca­va­nja srp­ske voj­ske na grč­ka ostr­va.
Srp­sku de­le­ga­ci­ju na Vi­du i Kr­fu, pred­vo­đe­nu pred­sjed­ni­kom Ni­ko­li­ćem i nje­go­vom su­pru­gom Dra­gi­com, či­ne mi­ni­stri Alek­san­dar Vu­lin, Zo­ran Đor­đe­vić, Ivan Ta­so­vac.
Pred­sjed­nik Ni­ko­lić, gra­do­na­čel­nik Ni­ko­lo­zas, mi­ni­stri u Vla­di Sr­bi­je Alek­san­dar Vu­lin, Zo­ran Đor­đe­vić i Ivan Ta­so­vac, sa bro­da grč­ke obal­ske stra­že, uz dr­žav­ne i voj­ne po­ča­sti, po­lo­ži­li su vi­jen­ce u „pla­vu grob­ni­cu”.
Uz pred­sjed­ni­ka Ni­ko­li­ća išao je ko­man­dant Gar­de VS ge­ne­ral-ma­jor Mi­lo­mir To­do­ro­vić u uni­for­mi srp­skog ofi­ci­ra iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, a ko­me­mo­ra­tiv­noj sve­ča­no­sti na otvo­re­nom mo­ru, iz­me­đu ostr­va Krf i Vi­do, pri­su­stvo­vao je ve­li­ki broj gra­đa­na.
Mno­go­broj­ni gra­đa­ni su pra­ti­li po­tre­snu sve­ča­nost, sa tra­jek­ta i sa još jed­nog bro­da, ne­ki no­se­ći ma­ji­ce sa li­kom iz­vi­đa­ča srp­ske voj­ske u Pr­vom svjet­skom ra­tu Dra­gu­ti­na Ma­ti­ća, ovje­ko­vje­če­nog u ka­rak­te­ri­stič­noj po­zi, sa nat­pi­som „Hva­la vam”.
Mno­gi su no­si­li srp­ske šaj­ka­če sa nat­pi­som „Krf 100 go­di­na”, sa sli­ka­ma svo­jih pre­da­ka i nat­pi­si­ma „I dje­do­vi na­ši su bi­li ju­na­ci”, „Gvo­zde­ni puk”, „Hva­la, za­hval­ni po­tom­ci”, po­ne­ko u na­rod­noj no­šnji, u opan­ci­ma, no­se­ći gu­sle, srp­ske, grč­ke za­sta­ve...
Ve­o­ma je dir­ljiv tre­nu­tak ka­da je brod­ska si­re­na tu­žno i du­go pa­ra­la va­zduh, srp­ska voj­na li­ca, kao i voj­ni pred­stav­ni­ci sa­ve­zni­ka iz Pr­vog svjet­skog ra­ta sa­lu­ti­ra­li su, re­ci­to­va­na je pe­sma Mi­lu­ti­na Bo­ji­ća „Pla­va grob­ni­ca”, a ni na jed­nom mje­stu kao kod ostr­va Kr­fa i Vi­da, u pla­vim du­bi­na­ma Jon­skog mo­ra, pje­sma „Ta­mo da­le­ko” ne mo­že da iza­zo­ve to­li­ko emo­tiv­ne i ja­ke re­ak­ci­je kod Sr­ba.
Go­to­vo svi pri­sut­ni su bri­sa­li su­ze, ba­ca­li cvi­je­će u mo­re, uz „Ta­mo da­le­ko, gde cve­ta be­li krim, ta­mo su ži­vo­te da­li za­jed­no otac i sin”, a na­kon pje­sme ču­li su se po­vi­ci „Sr­bi­ja” i „Ži­vje­la Sr­bi­ja”.
Na­kon ce­re­mo­ni­je, bro­do­vi su se ti­ho, go­to­vo ne­čuj­no po­vu­kli una­zad i osta­vi­li mno­go­broj­ne vi­jen­ce, bi­je­le ka­le i dru­go cvi­je­će da se le­lu­ja­ju na mo­dro­pla­vim ta­la­si­ma.
(RTS)

Naj­ve­ća dra­ma u isto­ri­ji
srp­skog na­ro­da
– Vje­ro­va­li smo u se­be i na­tje­ra­li sa­ve­zni­ke da nam do­zvo­le da pro­bi­je­mo So­lun­ski front 1918. go­di­ne, či­me je slo­mlje­na kič­ma si­la­ma Oso­vi­ne i okon­čan do ta­da naj­ve­ći rat u isto­ri­ji ljud­ske ci­vi­li­za­ci­je”, re­kao je Ni­ko­lić na ostr­vu Vi­do. On je po­ru­čio da Sr­bi­ja ni­ka­da ne­će za­bo­ra­vi­ti da su za­jed­no sa Sr­bi­ma na tom fron­tu gi­nu­li voj­ni­ci iz Fran­cu­ske, Ru­si­je, En­gle­ske, Ir­ske, Škot­ske, Grč­ke, voj­ska Esad Pa­še, Ka­na­de, Ita­li­je.
„Vje­ru­je­mo da So­lun­ski front 1915. go­di­ne ni­je mo­gao da spa­si srp­sku voj­sku, iako su u Ni­šu sa­ve­zni­ke če­ka­li sla­vo­lu­ci oki­će­ni cvi­je­ćem i na­da na­ro­da da će evrop­ske voj­ske sti­ći. Vje­ru­je­mo da bi nam po­mo­gli da su mo­gli i da bi spri­je­či­li da Austri­jan­ci, Ma­đa­ri, Njem­ci, Bu­ga­ri pre­ga­ze Sr­bi­ju”, re­kao je Ni­ko­lić.


Pla­va grob­ni­ca
To­kom po­vla­če­nja srp­ske voj­ske pre­ko Al­ba­ni­je, ve­li­ki broj voj­ni­ka umro je od hlad­no­će, gla­di i is­cr­plje­no­sti. Fran­cu­ska vla­da je 28. ja­nu­a­ra 1916. od­lu­či­la da nje­na mor­na­ri­ca od­lo­ži sve dru­ge tran­spor­te dok iz Al­ba­ni­je ne bu­de iz­vu­če­na srp­ska voj­ska, i od to­ga da­na sa­ve­znič­ki bro­do­vi su po­če­li ubr­za­no da pre­vo­ze, pa je do 15. fe­bru­a­ra na grč­ko ostr­vo Krf pre­ve­ze­no 135.000 lju­di i u Bi­zer­tu oko 10.000 lju­di. Pr­vo is­kr­ca­va­nje na „ostr­vu spa­sa”, ka­ko su Sr­bi pro­zva­li Krf, bi­lo je u pri­sta­ni­štu u Gu­vi­ji, šest ki­lo­me­ta­ra sje­ver­no od gra­da, a ma­te­ri­jal­ne tro­ško­ve opre­ma­nja i iz­dr­ža­va­nja srp­ske voj­ske pre­u­ze­le su Fran­cu­ska i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja. Na ostr­vu Vi­do, na ko­jem su is­kr­ca­va­ni naj­te­ži ra­nje­ni­ci, na­la­zi se spo­me­nič­ki kom­pleks i u okvi­ru nje­ga ma­u­zo­lej. Od 23. ja­nu­a­ra do 23. mar­ta 1916, na tom ma­lom ostr­vu umr­lo je 4.847 lju­di. Vi­do, or­ga­ni­zo­va­no kao bol­ni­ca, pre­tvo­re­no je u „ostr­vo smr­ti”, a mo­re oko nje­ga u „pla­vu grob­ni­cu”, gdje je oko 5.400 umr­lih spu­šte­no. Iz pi­je­te­ta i po­što­va­nja pre­ma umr­lim srp­skim ju­na­ci­ma, grč­ki ri­ba­ri na­red­nih 50 go­di­na ni­su lo­vi­li ri­bu u tom pod­ruč­ju.