Po­di­za­nje spo­me­ni­ka u čast is­tak­nu­tih lič­no­sti iz srp­ske isto­ri­je uje­di­nju­je dru­štvo na pu­tu ka za­jed­nič­kom ci­lju, jer oni ne pri­pa­da­ju po­je­din­ci­ma ili po­li­tič­kim par­ti­ja­ma, već ci­je­lom na­ro­du, ocje­nju­ju ana­li­ti­ča­ri po­vo­dom po­le­mi­ka u jav­no­sti zbog ini­ci­ja­ti­ve za po­di­za­nje spo­me­ni­ka ubi­je­nom pre­mi­je­ru Zo­ra­nu Đin­đi­ću.
Po­li­tič­ki ana­li­ti­čar Ne­boj­ša Kr­stić, ču­ve­ni­ji kao biv­ši sa­vjet­nik biv­šeg pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je Bo­ri­sa Ta­di­ća, sma­tra iz­u­zet­no do­brom ini­ci­ja­ti­vu pre­mi­je­ra Sr­bi­je Alek­san­dra Vu­či­ća da se po­dig­ne spo­me­nik na go­di­šnji­cu aten­ta­ta na pre­mi­je­ra Đin­đi­ća, jer u sim­bo­lič­kom smi­slu pred­sta­vlja po­nu­du na sa­rad­nju dva ne­ka­da pot­pu­no su­prot­sta­vlje­na i ne­po­mir­lji­va po­la u Sr­bi­ji.
– Ono što je ne­ka­da bi­lo ne­za­mi­sli­vo, da­nas je, za­hva­lju­ju­ći sple­tu okol­no­sti i pro­mje­na­ma ko­je se po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na de­ša­va­ju sva­ki dan, sa­svim re­al­no, a to je ide­ja po­sti­za­nja kon­sen­su­sa oko ne­kih ba­zič­no va­žnih stra­te­ških ci­lje­va ko­je Sr­bi­ja tre­ba da ima i da po­stig­ne u na­red­nih ne­ko­li­ko go­di­na, me­đu ko­ji­ma je ula­zak u EU pri­ma­ran – re­kao je Kr­stić.
Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ide­ju srp­skog pre­mi­je­ra tre­ba po­sma­tra­ti u tom kon­tek­stu, a ne u kon­tek­stu to­ga ko­ja stran­ka ima pra­vo, jer, ka­ko na­gla­ša­va, ni­jed­na stran­ka ne­ma ta­pi­ju na Zo­ra­na Đin­đi­ća.
– Na nje­ga ta­pi­ju ima­ju je­di­no nje­go­va po­ro­di­ca, su­pru­ga i dje­ca, a na nje­go­vu vi­zi­ju, mi­sao, fi­lo­zo­fi­ju, po­gle­de na svi­jet, ta­pi­ju ima­ju svi gra­đa­ni Sr­bi­je ko­ji su sa­gla­sni sa onim što je go­vo­rio i za šta se za­la­gao i to pra­vo ni­ko ne mo­že da im odu­zme – is­ta­kao je Kr­stić. Po­di­za­nje spo­me­ni­ka, do­dao je Kr­stić, uti­ca­će na ko­lek­tiv­nu svi­jest dru­štva u onoj mje­ri u ko­joj se srp­ska po­li­tič­ka eli­ta od­no­si pre­ma do­ga­đa­ji­ma. On sma­tra da je dr­ža­va u ozbilj­nom pro­ble­mu uko­li­ko opo­zi­ci­o­ne stran­ke ne ra­zu­mi­ju isto­rij­ski tre­nu­tak i mo­guć­nost ostva­ri­va­nja stra­te­škog kom­pro­mi­sa oko naj­va­žni­jih stva­ri o ko­ji­ma Sr­bi­ja tre­ba da raz­mi­šlja.
– U ovom tre­nut­ku po­treb­ni su lju­di ko­ji vi­de mo­guć­nost i iz­laz iz čvo­ra u ko­jem je Sr­bi­je vi­še de­ce­ni­ja i ko­ji je na mo­men­te iz­gle­dao pot­pu­no ne­ras­pe­tljiv – re­kao je Kr­stić. Ka­ko je ob­ja­snio, sa­da ka­da je na vi­di­ku mo­guć­nost stva­ra­nja dru­štve­nog kon­sen­su­sa u ko­jem će pre­mi­jer, ko­ji do ju­če ni­je po­dr­ža­vao Đin­đi­ća, uvi­dje­ti svo­je gre­ške i po­ve­sti Sr­bi­ju u EU, sva­ko ko ima za­mjer­ke na to ne ra­zu­mi­je svo­ju svr­hu na po­li­tič­koj sce­ni i svo­ju funk­ci­ju u dru­štvu.
– U tom smi­slu mi­slim da je re­ak­ci­ja DS-a, od­no­sno Paj­ti­će­va re­ak­ci­ja, ve­o­ma ne­zre­la, po­li­tič­ki ne­pa­met­na i ve­o­ma de­struk­tiv­na za po­li­tič­ku Sr­bi­ju, jer po­ka­zu­je da DS ne mo­že da shva­ti svo­ju ulo­gu u Sr­bi­ji, ne shva­ta ulo­gu stra­na­ka, ko­ja ni­je da se­be odr­ža­va­ju u ži­vo­tu, već da se­be in­ve­sti­ra­ju u svo­ju po­li­tič­ku ide­ju za do­bro­bit gra­đa­na i dr­ža­ve – za­klju­čio je Kr­stić.
Isto­ri­čar Če­do­mir An­tić uka­zu­je da je u ovom tre­nut­ku u svi­je­tu ulo­žen ve­li­ki no­vac ka­ko bi se Sr­bi­ja pred­sta­vi­la kao ko­lek­tiv­no kri­va, srp­ski na­rod kao kul­tur­no de­fek­tan, a da Sr­bi­ja, ne­spo­sob­na za mo­der­ni­za­ci­ju i de­mo­kra­ti­ju, od Sve­tog Sa­ve do da­nas ne­pre­kid­no ugro­ža­va svo­je su­sje­de.
– U ta­kvim uslo­vi­ma sa­svim je pri­rod­no da se po­li­tič­ka eli­ta do­go­vo­ri ka­ko će da nje­gu­je de­mo­krat­ske tra­di­ci­je svo­je ze­mlje. Po­seb­no što smo mi Sr­bi mno­go uči­ni­li za slo­bo­du i bo­ri­li se za de­mo­kra­ti­ju de­ce­ni­ja­ma, ali, iako ima­mo mno­go iko­na slo­bo­de, na­ža­lost ne­ma­mo iko­ne de­mo­kra­ti­je – pod­vu­kao je An­tić. On je do­dao da je su­šti­na u to­me da dr­ža­va nje­gu­je kul­tu­ru sje­ća­nja, a dru­štvo raz­vi­ja po pi­ta­nju ko­lek­tiv­nih uspo­me­na, isto­rij­ske svi­je­sti i nje­go­va­nja isto­rij­ske tra­di­ci­je. Pre­ma nje­go­vim ri­je­či­ma, ka­da su lju­di kao Bo­ri­slav Pe­kić i Zo­ran Đin­đić ušli u vječ­nost, Pe­kić svo­jim dje­lom, a Đin­đić pre­mi­jer­skim man­da­tom i te­škom sud­bi­nom ko­ju je do­ži­vio, oni su po­sta­li na­ci­o­nal­ni sim­bo­li i ne­po­treb­no je ve­zi­va­ti ih za bi­lo ko­ju stran­ku.M.Nj.