BIA zna ime­na, čak i i bro­je­ve te­le­fo­na hr­vat­skih ope­ra­ti­va­ca ko­ji su vr­bo­va­li i odr­ža­va­li kon­takt sa Če­dom Čo­lo­vi­ćem, sa­zna­ju Ve­čer­nje no­vo­sti.
Čo­lo­vić je pred tu­ži­o­cem pri­znao da je špi­ju­ni­rao za Hr­va­te, pa će zbog na­god­be ro­bi­ja­ti sa­mo tri go­di­ne. Taj­ni snim­ci ko­je po­sje­du­je BIA, kao i po­da­ci o kon­tak­ti­ma Čo­lo­vi­ća sa oba­vje­štaj­ci­ma iz Cen­tra Si­gur­no­sno-oba­vje­štaj­ne agen­ci­je Za­dar (odje­lje­nje Ši­be­nik) prak­tič­no de­man­tu­ju tvrd­nje dr­žav­nog vr­ha Hr­vat­ske da nji­ho­va dr­ža­va ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa afe­rom ko­ja po­tre­sa ci­je­li re­gi­on i ko­ja bi do­dat­no mo­gla da do­li­je ulje na va­tru u za­pa­lji­vim od­no­si­ma iz­me­đu Be­o­gra­da i Za­gre­ba, pi­še be­o­grad­ski list.
Pre­ma sa­zna­nji­ma Ve­čer­njih no­vo­sti, Čo­lo­vić je u svo­ju mre­žu, ko­jom je ko­or­di­ni­ra­la SOA, „upleo” čak de­set Sr­ba, obe­ća­njem da će ih uz po­moć svo­jih ve­za ski­nu­ti sa spi­ska op­tu­že­nih za rat­ne zlo­či­ne ko­je je u taj­no­sti pri­pre­mio Za­greb. Čo­lo­vić je bio na hr­vat­skom ra­ti­štu kao ma­jor Voj­ske Re­pu­bli­ke Srp­ske Kra­ji­ne. Ra­njen je 1993. go­di­ne, ka­da je i do­šao u Sr­bi­ju, gdje je pret­hod­no pri­ja­vio pre­bi­va­li­šte i uzeo dr­ža­vljan­stvo.
U Hr­vat­skoj se ob­reo se­dam go­di­na ka­sni­je, ka­ko bi, ka­ko je tvr­dio, ob­i­šao rod­nu ku­ću u Dr­ni­šu. Ta­da je, pre­ma do­stup­nim oba­vje­štaj­nim po­da­ci­ma i vr­bo­van. On je ne­ko­li­ko pu­ta po­zi­van i sa­slu­ša­van u ši­ben­skom odje­lje­nju SOA, gdje mu je, pre­ma sa­zna­nji­ma srp­skih oba­vje­štaj­nih slu­žbi, po­nu­đen vid sa­rad­nje, ali i oprost od even­tu­al­nog go­nje­nja za rat­ne zlo­či­ne. On je u vri­je­me rat­nih su­ko­ba bio ofi­cir za bez­bjed­nost 75. mo­to­ri­zo­va­ne bri­ga­de, na­vo­di list.
– Čo­lo­vić je hr­vat­skim oba­vje­štaj­ci­ma dao spi­sak lju­di ko­ji su bi­li pod nje­go­vom ko­man­dom, ali i onih ko­ji su nje­mu bi­li nad­re­đe­ni. U vi­še na­vra­ta je pri­čao ono što je nje­mu bi­lo po­zna­to sa ra­ti­šta. Ta­da je pu­šten i omo­gu­će­no mu je da do­bi­je i hr­vat­sko dr­ža­vljan­stvo. Ostao je na ve­zi sa SOA sve ove go­di­ne i, ka­ko sum­nja­mo, po­ma­gao im je da do­bi­ju od­re­đe­ne vr­ste in­for­ma­ci­ja, ko­je se ti­ču lju­di ko­ji su ra­to­va­li u re­do­vi­ma Voj­ske RSK. Slu­čaj Čo­lo­vić je kla­si­čan pri­mjer ka­ko se ofan­ziv­no dje­lu­je pre­ma na­šim gra­đa­ni­ma i in­sti­tu­ci­ja­ma i ka­ko se oni kroz pri­jet­nje iz­vje­snim op­tu­žni­ca­ma pri­mo­ra­va­ju na iz­da­ju – na­vo­di iz­vor be­o­grad­skog li­sta.
Na ovom pri­mje­ru, na­vo­di sa­go­vor­nik No­vo­sti, mo­ra se po­di­ći svi­jest gra­đa­na da je špi­ju­na­ža te­ško kri­vič­no dje­lo i da svi oni ko­ji se ba­ve njom (a ni­je ih ma­lo), mo­ra­ju da bu­du svje­sni da po­sto­ji vi­sok ste­pen vje­ro­vat­no­će da će bi­ti ot­kri­ve­ni i pro­ce­su­i­ra­ni:
– Mno­gi su ušli u špi­ju­na­žu mi­mo svo­je vo­lje, a da ka­sni­je ni­su ima­li sna­ge da se od­u­pru, pri­je sve­ga iz stra­ha od kri­vič­nog go­nje­nja i jav­ne dis­kre­di­ta­ci­je. Va­žno je na­gla­si­ti, da, uko­li­ko se vr­bo­va­ni bla­go­vre­me­no pri­ja­vi dr­žav­nim or­ga­ni­ma, po­sto­ji mo­guć­nost da se ti pro­ble­mi pre­va­zi­đu. Kon­kret­no, sve je dru­ga­či­je uko­li­ko naš dr­ža­vlja­nin ili stra­nac pri­ja­vi svo­ju špi­jun­sku ak­tiv­nost, ne­go ka­da se ona iden­ti­fi­ku­je i do­ku­men­tu­je kroz rad na­še slu­žbe – do­da­je sa­go­vor­nik No­vo­sti.