<br /> Ima lju­di u ko­ji­ma vri­je­me spa­va, i onih u ko­ji­ma je vri­je­me bud­no, i onih ko­ji s vre­me­nom ni­kad ne mo­gu da se po­mi­re. Ne pod­no­se nje­go­vu jed­no­di­men­zi­o­na­lonst. Te­ško im je kao smrt, dok ne na­đu iz­laz iz nje­ga.
Ima je­dan pje­snik u Mo­skvi, pod ime­nom Alek­san­dar Su­vo­rov. Pod čud­nim i zvuč­nim ime­nom i pre­zi­me­nom, ži­vi an­đe­o­ska du­ša, uni­že­na i iz­u­da­ra­na ze­mljom, ka­žnje­na vre­me­nom, i oba­sja­na bud­no­šću.
Lju­di ko­ji ima­ju ta­kvu iskru uvi­jek nas za­ču­de – kao da su bi­li ži­vi i pri­je ovog ži­vo­ta, i kao da za­ko­ni svi­je­ta i vre­me­na baš za njih i ne va­že.
U pje­sni­ci­ma se če­sto pro­ja­vlju­je ne­ka ele­men­ta­ra­na opa­snost, slič­na tem­pi­ra­noj eks­plo­zi­ji, za ko­ju ni­ko ne zna kad će da se ak­ti­vi­ra. Mo­že sva­kog tre­nut­ka. Mo­že da u mo­men­tu raz­ne­se svog no­si­o­ca, ali mo­že i onog ko se za­de­si u bli­zi­ni.
Sa­ša Su­vo­rov je ro­dom iz Ka­za­nja, mlad do­šao u Mo­skvu, za­vr­šio Fi­lo­lo­ški fa­kul­tet i ra­no ušao me­đu pje­sni­ke. Kao ta­len­to­va­nog mla­dog pje­sni­ka, ob­ja­vlji­va­li su nje­go­vu po­e­zi­ju knji­žev­ni ča­so­pi­si, i ta­ko je i sam do­šao do re­dak­ci­ja i ka­kvog- ta­kvog hlje­ba.
I tu na­sta­je stvar­ni pro­blem, pro­ble­mi ljud­ske re­al­no­sti, ljud­skih mje­ra. Ako je pri­do­šli­ca ta­len­to­va­ni­ji od onih ko­ji već sje­de u re­dak­ci­ji - ili će bi­ti prog­nan, ili će mo­ra­ti bi­ti „mu­dar kao zmi­ja, a be­za­zlen kao go­lub“.
Sa­ša ni­je „mu­dar kao zmi­ja“, ali ima do­sta od „be­za­zle­no­sti go­lu­ba“. Po­e­zi­ja mu je išla do­bro, a sve dru­go u ži­vo­tu sla­bo. Sa­ža­lje­va­li su ga, i omo­gu­ća­va­li da spa­va na ka­u­ču ili sto­lu, u re­dak­ci­ja­ma. Bud­no vri­je­me mu je pro­la­zi­lo u pi­sa­nju i al­ko­ho­lu -na­iz­mje­nič­no. Ali, za­lo­mi­le bi mu se i za­jed­nič­ke pi­jan­ke u re­dak­ci­ji. Ni­šta stra­šno -po brat­ski, po slo­ven­ski, pra­vo­slav­no, i po­ne­kad ne­po­šted­no.
Pje­snič­ke pi­jan­ke naj­če­šće is­kre­šu ne­ku iskru - ne­ko ne­kom već ka­že ono što je mi­slio i ću­tao dok je bio tri­je­zan. Sve po brat­ski, sve po isti­ni, za ko­ju će pra­vi pje­sni­ci, ipak, sko­či­ti u va­tru. Jer vri­je­me, ko­je gu­ra isti­nu u pod­ze­mlje, i hljeb oko ko­jeg se go­mi­la­ju mno­gi kom­pro­mi­si, pa i zlo­pam­će­nja i za­vi­sti, ne mo­gu da za­dr­že je­zik ko­ji se, u ću­ta­nju na­pu­ni va­trom i isti­nom. Kad bi se Sa­ši u al­ko­ho­lu od­ve­zao je­zik, sva­ko­ga je „po­spre­mao, uzi­ma­ju­ći mu (pje­snič­ki) mje­ru“, ko­ju pje­sni­ci ne pra­šta­ju ni bra­tu. Pre­la­ze­ći „sva­ku mje­ru“ u bez­mjer­ju na­dah­nu­ća, i sam je se­be iz­ba­ci­vao iz svih ure­da i re­dak­ci­ja.
Ta­ko je Su­vo­rov osta­jao, ne sa­mo bez pre­no­ći­šta, ne­go i bez hlje­ba.
Po­tom je no­ći­vao po sta­ni­ca­ma, ula­zi­ma, par­ko­vi­ma, hod­ni­ci­ma. U pe­de­se­toj go­di­ni iz­gle­da kao da je od­ži­vio ži­vot. Evo, ne­ko­li­ko nje­go­vih pre­pje­va­nih sti­ho­va:
Ni­šta ne če­kam, mo­ja du­ša pu­sta/
Ni­je­mi bes­kraj do­di­ru­je usta-
Sa­mo svi­je­tlo ostrv­ce bdi­je u ovaj čas-
Po­noć­ni raz­go­vor po­či­njem bez vas-
Da­le­ko od me­ne sad je grad­ska vre­va-
Pun mje­sec me lju­bi ko umr­la dje­va-
Dok sam na jed­noj pje­snič­koj ve­če­ri či­tao sti­ho­ve, vi­dio sam ka­ko slu­ša -kao da mu sva­ko slo­vo pro­la­zi kroz sr­ce. Na­ro­či­to sam obra­tio pa­žnju dok sam iz­go­va­rao sti­ho­ve ‘’...Uda­ri­će te lju­di po li­cu,Usu­ti ze­mlju u oči, Sta­vi­ti nož pod gr­lom, Uma­sti­će nož tvo­jom kr­vlju, Po­cr­ve­nje­će tvo­je ru­no, Po­pi­će tvo­ju krv, Jag­nje va­tre­no.Iz pra­ši­ne ćeš vi­dje­ti čo­vje­ka, pr­vi put...“
Iako je sje­dio, iz­gle­da­lo je kao da oza­ren sto­ji i tre­pe­ri.
Dok je u raz­go­vo­ru, po­tom, iz­ra­ža­vao svo­je re­ak­ci­je, bio je sa­vr­še­no ja­san, uvi­jek sa unu­tra­šnjim po­got­kom (smi­sla).
Po­sli­je ve­če­ri, u is­toj sa­li, po­ča­sti­li smo se po ru­skom obi­ča­ju, hlje­bom i vi­nom. Sa­ša je uzeo sa­mo ma­lo vi­na, iako oči­to že­dan. Čim se raz­go­vor spu­stio do obič­nih stva­ri, on je oti­šao u ćo­šak, i sjeo, sam. Osvr­nuo sam se na nje­ga, i vi­dio pu­ne oči su­za.
Za­mo­lio sam ga da nam se pri­dru­ži, a on je do­šao, i iz­go­vo­rio dvi­je svo­je stro­fe, u at­mo­sve­ri u ko­joj vi­še ni­je bi­la ak­tiv­na ti­ši­na.
„Po­mo­li se za me­ne, Mi­lu­tin, da odem iz ovog svi­je­ta“, re­kao mi je, kao da mi da­je ne­ku oba­ve­zu. ‘’Ne, Sa­ša, re­kao sam, tre­ba još ov­dje da se bo­riš... a u se­bi mi­sle­ći - ne znam šta je bo­lje.
Ru­si sud­bi­nu Su­vo­ro­va upo­re­đu­ju sa sud­bi­nom Ni­ko­la­ja Rub­co­va. I Rub­cov je ži­vio bez do­ma, ne­volj­no su ga ob­ja­vlji­va­li, ni­kom po­tre­ban, pre­la­ze­ći od ne­mi­la do ne­dra­ga. A po­sli­je tra­gič­nog kra­ja (1971.), po­stao je znak sa­vre­me­ne ru­ske po­e­zi­je.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ