Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Kon­tro­lu op­si­je­da pra­zni­na, pro­stor re­ze­r­vi­san na če­ka­nje kraj­njeg do­ga­đa­ja. Po­put mu­ve ko­ja se ne kre­će ni­kud od­re­đe­no, kon­tro­la ren­ge­nu­je obe­smi­šlje­ni do­ga­đaj. Kon­tro­la ta­ko in­sta­li­ra si­stem u ko­jem se stva­ri za­pra­vo kre­ću una­zad.
Su­štin­ski sa­gle­da­va­ju­ći glo­bal­ni po­re­dak, pi­ta­mo šta mu de­mo­kra­ti­ja su­pro­tsta­vlja: do­ga­đaj istog, je­dan zen do­ga­đaj pla­ne­tar­nog hla­da u či­jem bi kru­gu sva­ka in­di­vi­dua bi­la otje­lo­tvo­re­na kon­tro­la, ili mu ipak nu­di do­ga­đaj Ko­so­vo, kri­tič­ni pro­stor po­de­šen za vje­či­te „po­li­tič­ke“ ten­zi­je? U te­o­lo­škom smi­slu, isti­nu go­vo­re­ći, na­po­slet­ku je i raj po­že­lio da se ak­tu­e­li­zu­je.
De­mo­kra­ti­ja je pred­log za pro­ces za­mr­za­va­nja, u ko­me bi se mo­gao do­sti­ći ide­a­li­tet po­sto­ja­nja, sa­mim tim što bi bu­duć­nost pri­sti­za­la u ogra­ni­če­nom do­to­ku. Taj prin­cip se re­a­li­zu­je u kon­tro­li ko­ja sve raz­mek­ša­va, čak i eko­lo­gi­še. (Grad­ska ha­la u Be­ču – „Štat­ha­le“, za pri­li­ke Evro­vi­zi­je po­de­še­na je pre­ma uput­stvi­ma eko-si­ste­ma, gdje je sve bi­lo obez­bi­je­đe­no i zdra­vo, od LED ekra­na do ne­pla­sti­fi­ci­ra­nih ča­ša. Da­kle, kon­tro­la kao da vi­še ni­je stvar ne­čeg vje­štač­kog.)
Do­ga­đaj je u ka­šnje­nju, jer re­še­to kon­tro­le do­zi­ra nje­go­vu po­ten­ci­jal­nost; i ne sa­mo to, ne­go smo za­pa­li u eru u ko­joj sve vi­še ra­ste hi­perin­fla­ci­ja do­ga­đa­ja. Ono što ne­kim ču­dom (kao) iz­mak­ne kon­tro­li, tek je stvar mon­ta­že ko­ja re­for­mi­še re­al­nost već pre­ma pra­vi­lu to­tal­ne sta­bil­no­sti. I za­i­sta, stvar­nost ni­je ne­što pri­rod­no, od­već su­bjek­tiv­na, ona sve do­vo­di u pi­ta­nje.
Hlad­ni rat pred­sta­vlja for­mu­lu na­pe­te kon­tro­le: ni­ko ne zna šta se na­la­zi iza kon­tro­le, ni sa­ma kon­tro­la ni­je u sta­nju ta­ko ne­što zna­ti. Ono što se, da­kle, od­la­že i hla­di, to naj­že­šće i pri­je­ti. Na­po­slet­ku, Hlad­ni rat je­ste mo­guć­nost pa­u­zi­ra­na u svo­joj stvar­no­sti, to je bio je­dan ogrom­ni test na­kon ko­jeg se isto­ri­ja kre­će upra­zno.
Ra­zu­mi­je se, kon­tro­la je cr­na ru­pa sva­kom do­ga­đa­ju. Po­treb­no je da se od­go­di ono što do­la­zi, da bi se pre­tre­slo ono što uvi­jek već po­sto­ji. Pri­jet­nja je već pre­po­zna­ta u sva­kom raz­vo­ju, ko­ji je pri­ro­da ne­čeg uro­đe­nog. Neo­p­hod­no je sva­koj po­ja­vi pri­je sve­ga uze­ti mje­ru; ta­ko te­ro­ri­zam ni­je do­ga­đaj, pri­je da je pre­kid na mje­stu pra­zni­ne.
Dok je stvar­nost na svim mer­di­ja­ni­ma vir­tu­al­no iz­jed­na­če­na, je­di­ni pre­ži­vje­li do­ga­đaj bi­će onaj ko­ji se osu­di na kraj­nost. Si­ri­ja je te­ri­to­ri­ja na ko­joj se su­ko­blja­va sve ono što je na Za­pa­du eg­zor­ci­zo­va­no: stvar­nost, raz­li­ka, smrt. Po­sma­tra­no iz te per­spek­ti­ve, Za­pad ži­vi s onu stra­nu, bu­du­ći da od se­be ne da­je od­ra­za.
Svje­do­ci smo du­bo­kog is­ko­re­nje­nja sva­kog ob­li­ka mo­ći, kon­tro­la je a pri­o­ri pre­mo­ta­la po­kret­nu tra­ku, i sve je slo­že­no u red. Ta­ko je Irak od­blje­sak sa sta­kla ku­la bli­zna­ki­nja; da­kle, jed­no­stav­no ho­će­mo re­ći ka­ko moć vi­še ni­je su­ve­re­na, uslo­vlje­na od stra­ne jed­ne de­mo­kra­ti­je u ko­joj je sve švaj­car­ski po­de­še­no.
Vlast je na pot­pu­nom gu­bit­ku, ako ra­zu­mi­je­mo da ona za­i­sta ne vla­da ni­čim ži­vim!
Na taj na­čin, ostva­re­ni li­be­ra­li­zam zna­čio bi op­štu pa­ra­li­zu In­stik­ta: do­stig­nu­ti kraj­nji cilj, i iz­mi­ri­ti se sa ni­šta­vi­lom. (Uzmi­mo da je mo­gu­će ka­ko se u kon­tro­li ne­što od­vi­ja, pa opet, to je sim­bo­li­za­ci­ja stvar­no­sti na sva­kom nje­nom pla­nu; sa­mo do­ga­đaj kon­tro­le ko­ji se ujed­no i sa­mo­kon­tro­li­še mo­gao bi ne­sme­ta­no i ti­me ne­pred­vi­đe­no da se od­vi­ja sam za se­be. Za­i­sta, vir­tu­al­no je stro­go is­par­ce­li­sa­lo do­ga­đa­je, ta­ko da oni kr­sta­re pu­sti­nja­ma, to su usa­mlje­ni do­ga­đa­ji či­ja bi even­tu­al­na po­ve­za­nost bi­la jed­na­ko be­smi­sle­na.)
Kon­tro­la je sce­na ki­ber­ne­tič­ke bu­duć­no­sti, ure­đe­nost bi­je­le ste­ril­no­sti u ko­joj od­u­mi­re sve od im­pul­sa. Isi­sa­na i teh­no-mi­ni­mi­zi­ra­na pri­ro­da, mak­si­mal­no opre­mlje­na i sreć­na u sa­vr­še­no po­de­še­noj ve­zi, ostva­ru­je pla­ne­tar­ne i go­to­vo ne­ljud­ske re­zul­ta­te. – Kon­tro­la je ko­lo­ni­za­ci­ja sud­njeg da­na.