Pi­še : dr Zo­ran La­kić


Mno­ge na­še du­hov­ne vri­jed­no­sti ima­le su za­jed­nič­ki – ju­go­slo­ven­ski pred­znak. Sje­ti­mo se sa­mo ugle­da ju­go­slo­ven­skog fil­ma na me­đu­na­rod­nom pla­nu – do­ku­men­tar­nog i igra­nog. Na­da­le­ko su bi­le ču­ve­ne – Za­gre­bač­ka ško­la ani­mi­ra­nog fil­ma i Be­o­grad­ska ško­la do­ku­men­tar­nog fil­ma. Ona­ko uz­gred da ka­žem da su ute­me­lji­va­či i stu­bo­vi obje ove ško­le – bi­li auto­ri iz Cr­ne Go­re. Slič­no se de­ša­va­lo i sa ju­go­slo­ven­skim sli­kar­stvom, po­go­to­vo na me­đu­na­rod­nom pla­nu. Slu­čaj­no sam se za­de­sio u Pa­ri­zu ka­da je bi­lo or­ga­ni­zo­va­na ve­li­ka iz­lo­žba ju­go­slo­ven­skih sli­ka­ra. I ju­go­slo­ven­ska knji­žev­nost je bi­la na vi­so­koj ci­je­ni. Na­rav­no da je i njen ugled po­ras­tao ka­da se Ivo An­drić oki­tio No­be­lo­vom na­gra­dom.
Sje­ćam se raz­go­vo­ra sa jed­nim sli­ka­rom iz La­tin­ske Ame­ri­ke. Za­pa­zio je da je na Bi­je­na­lu u Sao Pa­o­lu (Bra­zi­l) – na­gra­du do­bio Lu­ba­r­da, pa od­mah na sle­de­ćem – la­u­re­at je bio Mi­lo Mi­lu­no­vić. Uz krat­ke bi­o­graf­ske po­dat­ke – za obo­ji­cu je re­če­no da su ro­đe­ni na Ce­ti­nju, da je Ce­ti­nje cen­tar Cr­ne Go­re i da se Cr­na Go­ra na­la­zi u Ju­go­sla­vi­ji. Pro­vo­ka­tiv­ni po­da­ci za la­ti­no­a­me­rič­kog sli­ka­ra ko­ji su ga in­spi­ri­sa­li da po­sje­ti Cr­nu Go­ru. Pra­tio sam ga kao ugled­nog go­sta od Pod­go­ri­ce do Ce­ti­nja. Za­u­sta­vi­li smo se na mje­stu oda­kle se pru­ža pre­li­jep po­gled na Ska­dar­sko je­ze­ro. Kao za se­be je re­kao: ov­dje ni­je te­ško po­sta­ti ve­li­ki sli­kar. Slič­nu mi­sao re­kao mi je i je­dan da­ro­vi­ti mek­sič­ki sli­kar, ko­ga sam do­veo iz Pa­ri­za da bu­de gost li­kov­nih ko­lo­ni­ja u Bu­dvi i Da­ni­lov­gra­du.
I u obla­sti na­u­ke Ju­go­sla­vi­ja je gra­bi­la pre­ma Evro­pi. Od Ila­ri­a­na Ru­var­ca iz kra­ja 18. vi­je­ka – ima­li smo isto­ri­ča­re ko­ji su dr­ža­li ko­rak sa Evro­pom. Ru­va­rac je uveo na­še ze­mlje iz pre­va­zi­đe­nog ro­man­ti­zma – u mo­der­ne isto­rij­ske to­ko­ve. Na na­uč­nom pla­nu su po­zna­ti en­ci­klo­pe­dij­sti - isto­ri­ča­ri – Sta­no­je Sta­no­je­vić i Sto­jan No­va­ko­vić. Oni su omo­gu­ći­li po­ja­vu Sve­to­za­ra Ćo­ro­vi­ća i Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća i či­ta­ve ple­ja­de još mla­đih isto­ri­ča­ra: Bra­ni­sla­va Đur­đe­va, Ge­or­gi­ja Ostro­gor­skog, Ja­ro­sla­va Ši­da­ka, Vik­to­ra No­va­ka. Još mla­đu ge­ne­ra­ci­ju pred­vo­di­li su Vla­do De­di­jer, Ra­do­van Sa­mar­džić, Bog­dan Kri­zman, Bo­go Gro­fe­na­u­er, Vla­do Stru­gar, Jan­ko Ple­ter­ski, Bran­ko Pe­tra­no­vić, Mi­lo­rad Ek­me­čić.
Sva­ki od njih osta­vio je vo­lu­mi­nov­no dje­lo. Dr­ža­li su ko­rak sa evrop­skom is­torjs­kom na­u­kom. Bi­li pre­vo­đe­ni na svjet­ske je­zi­ke. Ko­rak po ko­rak po­di­za­li ugled ju­go­slo­ven­ske isto­ri­o­gra­fi­je. Vra­ta na­u­ke svu­da u svi­je­tu – bi­la su otvo­re­na ju­go­slo­ven­skim isto­ri­ča­ri­ma. Sje­ćam se še­fa Ka­te­dre za sa­vre­me­nu isto­ri­ju sa Pa­ri­ske sor­bo­ne IV – pro­fe­so­ra Šnaj­de­re­ka, ko­ji me je „gu­rao“ da na­u­čim en­gle­ski i da me uklju­či za pre­da­va­ča na me­đu­na­rod­nim ljet­njim ško­la­ma Evro­pe i či­ta­vog svi­je­ta.
-Ju­go­slo­ven­ska isto­rij­ska na­u­ka je ve­o­ma ci­je­nje­na a Ju­go­sla­vi­ja je pro­sto obo­ža­va­na – go­vo­rio mi je. I da­nas o to­me raz­mi­šljam: oca­sio ce­le­ris! Pri­li­ka br­zo pro­mak­ne!
Da­nas kao da nas „ni­gdje ne­ma“. Ju­go­slo­ven­ska isto­ri­o­gra­fi­ja je raz­bi­je­na na šest – se­dam lo­kal­nih isto­ri­o­gra­fi­ja po ime­nu dr­ža­va na ko­je je ras­ko­ma­da­na pre­sti­žna fe­de­ra­tiv­na na­rod­na Re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­ja. Ima­mo i da­lje do­brih isto­ri­ča­ra – ali za do­ma­ću upo­tre­bu. Ne­ma ih me­đu­tim ni­gdje u Evro­pi. Ili - ako ih ima – oni su pra­ve ra­ra avis! Dr­ža­va sve ma­nje ula­že u njih. Ne­do­volj­no. A če­sto i po­gre­šno. Ne­ću re­ći da se sa­svim ne pre­vo­de isto­rij­ska dje­la. Ali po pra­vi­lu – to su sa­mo oni „po­dob­ni“ isto­ri­ča­ri. Bo­ga­ta je isto­ri­o­gra­fi­ja stra­nih auto­ra o Cr­noj Go­ri. Mno­go bo­ga­ti­ja su dje­la stra­nih auto­ra, od onih do­ma­ćih. Ino­stra­na na­u­ka, pa i jav­nost, ima­ju re­la­tiv­no objek­tiv­nu sli­ku isto­ri­je Cr­ne Go­re, na­ro­či­to one sta­re – pod Lov­ćen­ske Cr­ne Go­re. Je­dan fran­cu­ski stu­dent je kod me­ne bra­nio dok­to­rat na Sor­bo­ni – na te­mu: Cr­na Go­ra iz­me­đu uni­je i ne­za­vi­sno­sti. Ne mo­že se ni stra­nom či­ta­o­cu pod­me­ta­ti „rog za svi­je­ću!“
Odav­no smo se upu­ti­li ka Evro­pi. Pra­vi put vo­di pre­ko na­u­ke.
(Autor je ake­de­mik)