Ža­bljak je pri­je če­tr­de­set go­di­na bio naj­zna­čaj­ni­ji i naj­po­pu­lar­ni­ji pla­nin­ski cen­tar SFRJ, is­toč­no od Slo­ve­ni­je. Ho­te­li u Ža­blja­ku su na­gra­đe­ni naj­ve­ćim ju­go­slo­ven­skim na­gra­da­ma u pla­nin­skom tu­ri­zmu- tri “Sre­br­ne pa­hu­lje”. Aero­drom je iz­gra­đen 1954, ka­da se još ži­vje­lo na rat­ne ku­po­ne i “tač­ki­ce”, a aero­plan bio san. Dur­mi­tor i Ta­ra su Une­sko­va svjet­ska ba­šti­na od 1980. go­di­ne, a Man&Bi­osp­he­re Re­ser­ve od 1976.
Go­di­ne 1972. na­ba­vlje­no je šest ski-lif­to­va ko­ji ra­de i da­nas, 1987. NP ''Dur­mi­tor'' do­bio je naj­vi­šu na­gra­du Une­ska, a 1989./'90. iz­gra­đe­ne su tri naj­mo­der­ni­je ži­ča­re u to do­ba, ukup­ne du­ži­ne če­ti­ri ki­lo­me­tra. Tih go­di­na broj no­će­nja tu­ri­sta pre­la­zio je 120.000 (da­nas 70.000). Tu­ri­stič­ka po­nu­da vr­hun­ska, a pri­ho­di od tu­ri­zma ne­u­po­re­di­vi. Dnev­ni pa­za­ri su se u ban­ku no­si­li u ta­šna­ma i ke­sa­ma. Pre­mi­je­ro­va eko­nom­ska po­li­ti­ka je sve ovo sru­či­la do pra­ši­ne. Ne­kad su rad­ni­ci Ski-cen­tra ''Dur­mi­tor'' bo­ra­vi­li u Austri­ji i Ita­li­ji na stu­dij­skim pu­to­va­nji­ma, sa­da su pre­mi­jer i mi­ni­star tu­ri­zma na ha­dži­lu­ku u Azer­bej­dža­nu za tu­ri­stič­ko pro­svje­tlje­nje.
Vla­din Raz­voj­ni fond je po­tro­šio 4.000.000 eura za re­kon­struk­ci­ju ži­ča­re-šklo­po­ci­je u Sa­vi­nom ku­ku da bi po­sli­je šest mje­se­ci “re­no­vi­ra­nja” ska­la­me­ri­ja sa­go­re­la. Pre­mi­jer te­la­li o neo­p­hod­nim stra­nim in­ve­sti­ci­ja­ma a u pe­ri­o­du od 2006. do 2010. na Ža­blja­ku je iz­gra­đe­no oko 2.000 vi­ken­di­ca, tj. ulo­že­no je naj­ma­nje 60.000.000 eura. Da li je to ma­lo? Ko­li­ko još tre­ba “stra­nih in­ve­sti­to­ra” da bi se ne­što po­kre­nu­lo na Ža­blja­ku?
Već go­di­na­ma nas pre­mi­jer raz­ga­lju­je baj­kom o osam mi­li­o­na ulo­že­nih u raz­voj Ža­blja­ka. Ulo­že­no je osam mi­li­o­na u pro­pa­le pro­jek­te či­ji uti­caj se ni­je osje­tio, a objek­ti su po­sta­li pri­mjer ko­rup­ci­je i in­ve­sti­ci­o­nih pro­ma­ša­ja, i vo­de­nič­ni to­čak o vra­tu Op­šti­ne.
U me­đu­vre­me­nu je sa­mo mje­sto do­ži­vje­lo ur­ba­ni fi­ja­sko, eko­nom­ski slom, na­rod eg­zo­dus, a NP ''Dur­mi­tor'' su­no­vrat. Na Ža­blja­ku sad ži­vi oko 2.000 lju­di. Ško­la bro­ji oko 200 đa­ka. Ali, da li je sve mo­ra­lo ova­ko sur­va­ti? Da li je mo­ra­lo pro­pa­sti i ovih 60-70 mi­li­o­na? Do­la­zak azi­jat­skih naf­ta­ša ne­će po­bolj­ša­ti ovu sli­ku, iako se mno­gi br­đa­ni u svo­joj la­ko­vjer­no­sti već to­pe od sre­će.
Hi­ro­vi­ti bo­ga­ti eks­tre­mi­sti, tj. tru­li bo­ga­ta­ši ni­je­su sim­bo­li odr­ži­vog raz­vo­ja već de­ka­den­ci­je.
Ne­ki pro­sto­du­šni br­đa­ni mi­sle da ih je Bog po­mi­lo­vao i da će naf­ta­ški taj­ku­ni ra­si­pa­ti du­ka­te na­o­ko­lo. Ne­će bi­ti “Hej, Še­ki, Še­ki, ta­ko mi Ala­ha…”. Ni­gdje ne vi­se obje­še­ni ko­ma­di. Naft­ne mr­lje sa so­bom do­no­se svo­je ma­ni­re i re­pro­du­ku­ju na­čin sti­ca­nja bo­gat­stva. To su azij­ske de­spo­ti­je s ne­ko­li­ko be­go­va i sa si­ro­ti­njom ra­jom dok na­ša raz­voj­na i ci­vi­li­za­cij­ska pri­ča mo­ra bi­ti ute­me­lje­na na vri­jed­no­sti ra­da, upor­no­sti i zna­nja. U za­par­lo­že­nom okru­že­nju pr­čva­ra ula­ga­nje u je­dan luk­su­zni ho­tel i ob­no­va ne­ke ži­ča­re ne­će zna­či­ti ni­šta, jer ne­ma stra­te­gi­je raz­vo­ja. Ne­će bi­ti ni tog ula­ga­nja. Ne za­bo­ra­vi­mo da se pri­ča o ob­no­vi ho­te­la i ži­ča­ra vu­če na­o­ko­lo iz go­di­ne u go­di­nu, de­ce­ni­ja­ma, a ho­te­li i ži­ča­re su po­sta­li na­ci­o­nal­no za­sti­đe.
Ču­da su dio mi­ta la­ko­vjer­ne si­ro­ti­nje. Ba­ron Min­ha­u­zen, kad se obre­te u stvar­no­sti, sku­po će ko­šta­ti one ko­ji u nje­ga po­vje­ru­ju. Pre­mi­jer je ko­ba­ja­gi ulo­žio u ska­la­me­ri­ju ži­ča­re Sa­vin kuk 2.000.000, za far­ba­nje stu­bo­va 750.000, 500.000 za po­gi­belj­nu opre­mu šklo­po­ci­je i, pri­je mje­sec da­na, još 300.000 za brv­na­ru na po­la­znoj sta­ni­ci i ne­ko po­nov­no re­no­vi­ra­nje bez kra­ja i kon­ca.
Ni­šta u stva­ri ni­je ulo­že­no, sve je bi­lo ma­gla i na­čin za cr­plje­nje nov­ca iz bu­dže­ta. I, sa­da, šta pre­o­sta­je, po­sli­je 25 go­di­na tu­ri­stič­kog ra­to­va­nja i lo­mo­va na tu­ri­stič­kim fron­to­vi­ma, ne­go da naš Ba­ron Min­ha­u­zen na­ja­vi tu­ri­stič­ko su­per oruž­je od svog bi­zar­nog paj­ta­ša, ka­li­fe iz Azer­bej­dža­na.

Pi­še: Dar­ko Sti­je­po­vić