Ni­šta se ovom još ne zna. Ni­ti se mo­že zna­ti, dok se sve ne pla­ti. Is­tra­ži­va­ti po­li­tič­ke ma­ni­pu­la­ci­je, tr­go­vi­nu, ra­ču­ne po stra­nim ban­ka­ma, po­ni­ža­va­ju­će je za čo­vje­ka. Ali ne mo­že čo­vjek ni o tom da ne mi­sli, jer su za­si­gur­no u ovoj „dr­žav­no-su­ve­re­ni­stič­koj“ igri i tr­go­vi­ni pro­da­ti i te­mlji Cr­ne Go­re. I ći­ri­lič­ni gro­bo­vi. Sve je to pr­o­da­to, da bi se ku­pi­la vir­tu­el­na „su­ve­re­nost i sa­mo­stal­nost“ . Ci­ti­ram ov­dje čo­vje­ka, mi­sti­ka, mar­gi­nal­ca u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri, ali či­je ri­je­či ne pro­ma­šu­ju. „Ta­ko ti je ka­ko ti ja lu­di ka­žem“, go­vo­ri čo­vjek sa osmje­hom znal­ca taj­nih stva­ri. „Pro­da­to je ov­dje sve’’, pro­du­ža­va, ‘’pro­da­ni smo i ja i ti. I na­ša dje­ca, i na­ši ne­sret­ni pre­ci, ko­ji se zbog ovog pre­vr­ću u gro­bo­vi­ma. Ču­je­te li da su se uz­ne­mi­ri­li mr­tvi?! Po­mi­šlja­ju da po­bjeg­nu iz Cr­ne nam Go­re. Dig­nu se jed­nu noć, i iz­bjeg­nu iz ove pro­da­te ze­mlje. Oni ko­ji su pla­ća­li nje­nu slo­bo­du, sad ne mo­gu da pre­tr­pe da ih ne­ko pro­da­je u ro­blje. To mr­tvi u ko­ji­ma je bi­la ži­ška du­ha ne mo­gu da pod­ne­su. Osta­vlja­ju ana­te­mu na ova­kve po­tom­ke i od­la­ze gla­vom bez ob­zi­ra. Bo­ri­li su se pro­tiv oku­pa­to­ra dok su ži­vi bi­li, a sad im na mr­tav ži­vot za­sje­da oku­pa­tor, ko­ji ne vi­di ni ži­ve ni mr­tve. Za oku­pa­to­ra su svi mr­tvi. Ži­vi su oku­pa­to­ru sa­mo oni ko­ji mo­gu pod­ni­je­ti da ih ne­ma. I da lju­be­ći či­zmu, dah­ću bla­go­dar­nost što su to­bož ži­vi. A sa­mo se ta­kvi mno­že u Cr­noj Go­ri - či­zmo­ljup­ci i ko­lje­no­pre­klon­ci, sku­to­no­še, pi­smo­no­še, do­u­šni­ci, li­ži­sa­ha­ni, ka­laj­dži­je dr­ža­vo­tvor­nih la­ži, na­blju­da­te­lji evro­a­tlant­skog spa­se­ni­ja. Ok me­ni od njih! Cr­na Go­ra za Cr­nor­ce i sve Sr­be, već je Atlan­ti­da.
Pa vi­di ka­ko je lju­di­ma u Cr­noj Go­ri... Ko­ji još mi­sle da je ovo nji­ho­va Cr­na Go­ra. E sa­mo po­ni­že­ni­ja i go­re­sti ima­ju u iz­o­bi­lju. E mo­gu sa­mo da gu­ra­ju ka­men uz br­do. Ako mo­gu da gu­ra­ju ima­ju pu­no po­sla. Cr­na Go­ra je kao stvo­re­na za Si­zi­fe. Pa sva je od br­da i ka­me­nja. Mo­gla bi da upo­sli sve Si­zi­fe ovog svi­je­ta. Do­šli bi mno­gi da zna­ju ka­kav je ov­dje raj za si­zi­fo­va­nje. Ova­ko br­do­vi­ta i ka­me­ni­ta, mo­žda je i pred­vi­đe­na za uza­lud­nost ep­skih raz­mje­ra. A Si­zi­fi su od či­zmo­lju­ba­ca, li­ži­sa­ha­na, pre­tvor­ni­ka, u Cr­noj nam Go­ri pro­gla­še­ni za oko­re­le mi­to­ma­ne ko­ji­ma je gu­ra­nje ka­me­na uz br­do je­di­ni po­sao i ka­zna. Jer ne mo­gu da iza­đu iz mi­ta, bez ob­zi­ra na to ko­li­ko ih re­al­ni svi­jet po­ni­ža­va i či­ni smi­je­šnim. Ka­ko bi druk­či­je mo­gli mi­sli­ti, oni ko­ji su pro­da­li te­me­lje. Za njih su te­me­lji, mo­ra. Oslo­bo­di­ti se svo­jih te­me­lja, oslo­bo­di­ti se mo­re i na­sled­nih tra­u­ma.
To je osnov­ni su­kob u Cr­noj Go­ri. Jed­ni mi­sle da se bez tih te­me­lja ne mo­že i ne vri­je­di ži­vje­ti, dru­gi ka­žu, da su ti te­me­lji, bre­me pro­šlo­sti ko­ga se tre­ba oslo­bo­di­ti.
Je­di­no je mo­žda pre­o­sve­će­ni Sve­to­zar Ma­ro­vić imao ka­pa­ci­te­ta da raz­go­va­ra na ovu te­mu, ali nje­go­vu fi­lo­so­fi­ju uru­ši nje­go­vo dje­lo. Kad su nje­ga od­stri­je­li­li, ko­ga da ne od­stri­je­le? I po ovo­me se vi­di da su pro­da­ti ne sa­mo te­me­lji Cr­ne Go­re ne­go su pro­da­ti i oni od ko­jih su ot­ku­plje­ni. Is­pla­ti­li su im oče­vi­nu, i vi­še kao da ih ne­ma. Mo­gu da sje­de u za­tvo­ru, mo­gu svo­jim ku­ća­ma - ka­ma­te jed­na­ko ra­stu. Sve je dru­go ni­šta. Sa­mi su pri­sta­li na to da je no­vac ekvi­va­lent za sve.
Da­nas mo­gu da ulo­ve ovo­ga, sju­tra ono­ga. Re­klo bi se da su svi ulo­vlje­ni, a kad će ko­ga od­stri­je­li­ti, to je dru­go. Cr­na Go­ra je po­to­plje­na ko Atlan­ti­da. Sa­mo tre­ba do­ka­za­ti na­ro­du šta se de­si­lo. Jed­ni ko­ji su slu­ti­li ovu ve­li­ku igru, go­vo­ri­li su, ali ovi ko­ji pre­ve­sla­še Cr­nu Go­ru u Atlant­ski oke­an, ni­je­su htje­li ni­ko­ga da ču­ju. Za njih je po­li­ti­ka bi­la „bi­znis“. Taj „rad na cr­no“, cr­no­gor­ske eli­te, ko­štao je Cr­nu Go­ru ne sa­mo gla­ve, ne­go i ci­je­le isto­ri­je. E la­ko bi bi­lo da je sa­mo gla­vu iz­gu­bi­la, ne­go iz­gu­bi i ime. Za njih je bi­la uspje­šna po­li­ti­ka ko­li­ko je bio - „uspje­šan bi­znis“. Ci­ti­ram gosn Ma­ro­vi­ća, ko­ji mo­gu­će sa­da, so­zer­ca­va­ju­ći u ke­li­ji u Spu­žu, dru­ga­či­je raz­mi­šlja. Još sa­mo ar­he­o­lo­zi i et­no­lo­zi mo­gu da is­tra­žu­ju gdje je bi­la, i ka­kav na­rod bje­še na ove stra­ne.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ