Pi­še: dr Go­ran Ž. Ko­mar


Ne mo­gu, da­ka­ko, zna­ti o sa­dr­ži­ni raz­go­vo­ra ti­ma pre­mi­je­ra Cr­ne Go­re i pred­stav­ni­ka ne­ko­li­ko cr­no­gor­skih po­li­tič­kih par­ti­ja po­vo­dom pri­pre­ma skla­pa­nja spo­ra­zu­ma. Vje­ru­jem da spo­ra­zum ka­zu­je o iz­bo­ri­ma ko­ji će se odr­ža­ti. Po­sto­ji, me­đu­tim, jed­na po­ja­va o ko­joj, ni u jed­nom ča­su, ni­je do­ne­sen na­ci­o­nal­ni stav. Ni u Sr­bi­ji, iako bi ne­ko mo­gao tvr­di­ti da se u Sr­bi­ji do­go­di­lo dru­ga­či­je, od­no­sno, da se ono o če­mu že­lim re­ći ne­ko­li­ko ri­je­či, ipak, do­go­di­lo.
Ni u Sr­bi­ji ni u Cr­noj Go­ri ni­je spro­ve­den po­stu­pak sve­na­rod­nog po­mi­re­nja. Po­mi­re­nja u do­ga­đa­ju ko­ji je u Dru­gom svjet­skom ra­tu ras­ci­je­pio na­rod­no ti­je­lo srp­skog na­ro­da. U svo­jim oči­gled­nim iz­ra­zi­ma, taj je ras­cjep bio ta­ko du­bok i ta­ko dra­ma­ti­čan da je te­ško u evrop­skoj sa­vre­me­no­sti uoči­ti pro­ce­se ko­ji se sa njim, u in­ten­zi­te­tu i ob­u­hva­tu, mo­gu po­re­di­ti. Pi­ta­nje po­li­tič­ke, po­seb­no dr­žav­nič­ke od­go­vor­no­sti, u Cr­noj Go­ri je ne­što dru­ga­či­je ne­go dru­gdje na pro­sto­ru Bal­ka­na. Dru­ga­či­je čak ne­go i u su­sjed­noj jed­no­je­zič­noj i jed­no­na­rod­noj Sr­bi­ji. U njoj je do­tak­nu­to ma­kar sa ni­voa ad­mi­ni­stra­ci­je. U vi­zu­ri du­bo­ke i per­ma­nent­no pro­vo­ci­ra­ne po­la­ri­za­ci­je sr­bi­jan­skog i cr­no­gor­skog dru­štva, ko­ja pred­sta­vlja sa­svim ak­tu­e­lan i dje­la­tan pro­ces, u ovim ze­mlja­ma je va­lja­lo za­po­če­ti po­stu­pak bez­u­slov­nog sve­na­rod­nog po­mi­re­nja.
Ni u jed­noj ni u dru­goj ze­mlji ne po­sto­ji ta­ko krup­na i mo­no­lit­na po­li­tič­ka or­ga­ni­za­ci­ja ko­ja mo­že ple­di­ra­ti da sa po­zi­ci­ja i am­bi­jen­ta Par­ti­je kre­ne i spro­ve­de ta­kav po­stu­pak. Cr­na Go­ra kao pot­pu­ni kul­tur­ni izo­lat, kao tra­di­ci­o­nal­no dru­štvo, mo­ra po­tra­ži­ti je­dan sa­svim me­di­o­po­ni­ra­ni kul­tu­ro­lo­ško-pro­svjet­ni obra­zac ko­ji će bi­ti do te mje­re me­dij­ski eks­po­ni­ran da po­sta­ne do­mi­nan­tom dru­štve­no-po­li­tič­kog tre­nut­ka. Ni­ko ni­je ni po­ku­šao, iz­u­zev od­re­đe­nog pre­skrom­nog bro­ja no­vin­skih čla­na­ka u dnev­noj štam­pi po­čet­kom ovog vijeka (Glas Cr­no­gor­ca). Ov­dje je sa­mo ka­zi­va­no, i sa­mo se ka­zu­je, o bes­kraj­nim de­mo­krat­skim ka­pa­ci­te­ti­ma po­li­tič­kih par­ti­ja, a po­naj­vi­še vla­da­ju­će par­ti­je. I u sklo­pu par­ti­je, pro­sto­ru za sva­ki di­ja­log i mi­šlje­nje. E, to po pri­ro­di stva­ri ni­je mo­gu­će.
Par­ti­je su kon­fi­gu­ri­sa­ne na par­tij­skoj plat­for­mi i ov­dje (i u Sr­bi­ji) is­klju­či­vo na kul­tu lič­no­sti. U Cr­noj Go­ri po­sto­ji mno­go, mno­go ve­ći pro­blem od kru­to­sti ru­ko­vod­sta­va vla­da­ju­će par­ti­je. To je ono što se zo­ve efek­tor­ni or­gan. To­tal­na pe­ri­fe­ri­ja. Pot­pu­ni okra­jak do­se­ga par­tij­skog i dr­žav­nog me­ha­ni­zma.Pot­pu­nost, ide­o­lo­ška is­tost par­tij­sko-dr­žav­nog apa­ra­ta. Da bu­dem ja­san, ov­dje se dje­lu­je i ka­da se to od iz­vr­ši­o­ca ne tra­ži. Ov­dje se sva­ko­dnev­no do­ka­zu­je, jer ov­dje ni­je mo­guć ni­ti je­dan dru­gi dje­lat­ni am­bi­jent van am­bi­jen­ta kul­ta lič­no­sti. Da­nas ka jed­nom li­de­ru, sju­tra ka dru­gom.
Ov­dje go­vo­rim o pro­ce­su sve­na­rod­nog iz­mi­re­nja kao vi­so­ko­ak­tiv­nom dru­štve­nom pro­ce­su. Uko­li­ko se ov­dje že­li da ova ze­mlja na­sta­vi svoj ži­vot, a ne stag­na­ci­ju (do­ći će pu­te­vi, lu­ke, že­lje­zni­ce i fa­bri­ke, ni­je ih ne­do­sta­ja­lo ni u pe­ri­o­du Austro­u­gar­ske mo­nar­hi­je), ta­da će ov­dje ot­po­če­ti pri­mar­ni kul­tur­no-po­li­tič­ki pro­ce­si, a ne pre­kom­po­no­va­nja po­li­tič­kih oli­gar­hi­ja ko­ji­ma ne pri­bra­jam sa­mo vla­da­ju­će. To je za­log za bu­duć­nost Cr­ne Go­re i sva­ko ko vje­ru­je da je ovo pi­ta­nje pa­si­vi­zo­va­no i gur­nu­to u isto­ri­ju ve­o­ma se pre­va­rio. Da li je mo­gu­će da u Cr­noj Go­ri ni­je mo­gu­će pri­pre­mi­ti na­uč­ni skup po­sve­ćen pi­ta­nju nje­nog ukup­nog po­li­tič­kog tre­nut­ka? Uni­ver­zi­tet? Ja znam da u okri­lju dru­štve­nih na­u­ka ov­dje po­sto­ji od­re­đe­ni ka­pa­ci­tet. Ne pre­ve­lik, ali po­sto­ji. Ova za­jed­ni­ca, oči­gled­no se na­šla na jed­noj ras­kr­sni­ci i sa­da nje­zi­ne po­li­tič­ke oli­gar­hi­je bi­ra­ju pu­ta­nju. Pu­ta­nja ka de­mo­kra­ti­za­ci­ji je sa­mo i is­klju­či­vo jed­na: de­i­de­o­lo­gi­zo­va­nje cr­no­gor­skog dru­štva. Cr­na Go­ra se pa­ci­fi­ku­je usmje­ra­va­njem znat­nih po­li­tič­kih i na­uč­no-kul­tur­nih efek­ti­va spram nje­nog pri­mar­nog isto­rij­skog čvo­ri­šta. Ta­kva na­mje­ra se ov­dje ne is­ka­zu­je. Kao što se, vi­so­ko po­tent­no, mo­gla kre­i­ra­ti kul­tur­na po­li­ti­ka dis­kon­ti­nu­i­te­ta i po­ti­ra­nja sva­ke na­uč­no­sti, lo­mlje­nja sva­kog ak­si­o­ma u isto­rij­skoj i lin­gvi­stič­koj na­u­ci (Ne znam zbog če­ga? Cr­na Go­ra je me­đu­na­rod­no pri­zna­ta dr­ža­va?) ta­ko je bi­lo mo­gu­će tra­ži­ti sred­nji put, put de­mo­kra­ti­za­ci­je Cr­ne Go­re.
Sva­ka­ko je va­žno da se obez­bje­di pra­vil­nost iz­bor­nog po­stup­ka. Uko­li­ko, me­đu­tim, ov­dje i da­lje uoči­mo sa­mo po­li­tič­ku po­dr­šku jed­nom isto­rij­sko-po­li­tič­kom ak­si­o­mu, po­li­tič­ke oli­gar­hi­je Cr­ne Go­re su se, iz­vje­sno, opre­dje­li­le za eks­pe­ri­ment stva­ra­nja jed­no­par­tij­skog si­ste­ma. A ima i go­re od to­ga.