Pi­še: Kr­sto J . Pe­jo­vić


Ni­jed­na ka­te­go­ri­jal­na vri­jed­nost ni­je do­ži­vje­la re­struk­tu­i­ra­nje svog ute­me­lje­nja kao isti­na, ta­ko da da­nas ne­ma ni ri­je­či o nje­nom do­sto­jan­stvu. Svi­jet je sve ma­nje vje­ran isti­ni, pa se s pra­vom mo­že re­ći da je dru­štvo osi­ro­ma­še­no kad je u pi­ta­nju isti­na. Za­bo­ra­vlja se da ne­i­sti­na ra­za­ra sva­ku ča­snu mi­sao. Isti­ni­tost ni­je vi­še prin­cip dje­lo­va­nja. Ne­kad je zna­či­lo da čo­vjek go­vo­ri isti­nu ka­ko bi is­ka­zao svo­ju du­žnost. S pu­nim pra­vom um­ni Do­bri­ca Ćo­sić ka­že: „da nam je ne­i­sti­na za­ga­di­la ži­vot i da je isti­na po­ra­že­na“. Mo­gu­će da je ta­kvom sta­nju (ne)isti­ne neo­li­be­ral­na eko­no­mi­ja da­la po­zi­ci­ju, bu­du­ći da je „no­vac sve­mu mje­ri­lo i su­di­ja“. Sto­ga i ne ču­di da je isti­na odav­no „si­šla s vr­ha lje­stvi­ce“, jer je čo­vjek sa­vre­me­nog svi­je­ta spre­man na sve i na sva­šta. Da­kle, na sce­ni je od­su­stvo ča­sti, mo­ra­la i isti­ne. Naj­bla­že re­če­no, isti­na da­nas ima ogra­ni­če­nu vri­jed­nost. Vi­še se ni­ko ne ba­vi pro­u­ča­va­njem isti­ne, jer se ona gu­bi pred da­na­šnjem na­le­tom „me­na­džer eko­no­mi­je“. Stva­ra se „no­va struk­tu­ri­sa­na isti­na“ po si­ste­mu da sva­ko uži­va u sop­stve­noj isti­ni, da sva­ko ima svo­ju isti­nu, iako po­sto­ji sa­mo jed­na isti­na ko­ja je ne­dje­lji­va. Da­kle, sva­ko kre­i­ra ustroj­stvo isti­ne, za­bo­ra­vlja­ju­ći da je naš na­rod go­vo­rio da isti­na sun­cem sja, zna­ju­ći da ona čo­vje­ka či­ni slo­bod­nim. S ne­i­sti­nom ne­sta­ju isti­na i zdrav ra­zum. Ma­lo ko osje­ća­nje isti­ne do­ži­vlja­va kao iskre­nost. Ima se osje­ćaj da ne­ma vi­še ni te­žnje za isti­nom. Ne­ma vi­še ni sa­mo­kri­ti­ke. Ne­ma ni iskre­no­sti. Za­to ni­je na­od­met sje­ti­ti se one Kan­to­ve da je „laž naj­ve­ća po­vre­da čo­vje­ko­ve du­žno­sti pre­ma sa­mom se­bi i dru­gi­ma“. Na­ža­lost, vi­še se la­ži­ma ne vri­je­đa do­sto­jan­stvo čo­vje­ka. U svi­je­tu je sve ve­ća neo­bjek­tiv­nost i ne­do­sled­nost što uve­li­ko po­dr­ža­va ne­i­sti­nu. Ne­kad se laž na­zi­va­la kle­ve­tom ko­je u da­na­šnjem svi­je­tu bi­znis eko­no­mi­je ima sve vi­še, kao da je po­sta­la vr­li­na. Po­sle­di­ce to­ga ni­ko­ga ne bri­nu. No, i po­red to­ga, isti­na ipak uvi­jek osta­je sve­ta i či­sta, ma ka­ko je ne­či­stim ru­ka­ma do­ti­ca­li. Za­bo­ra­vlja se ona na­rod­na „sve će pro­ći, sa­mo će isti­na osta­ti“. Ono što se u sve­mu ovo­me ne mo­že za­o­bi­ći je što pre­te­žan dio in­te­li­gen­ci­je ne re­a­gu­je. Jav­no mnje­nje o isti­ni ne po­sto­ji. Ima se osje­ćaj da bi jav­no mnje­nje ću­ta­lo i kad bi „isti­na bi­la leš u ras­pa­da­nju“. Otu­da i ne ču­di da sa­vre­me­ni „eko­nom­ski čo­vjek“ i ne že­li da ras­po­la­že isti­nom. Da­nas vla­da tu­đe „ja“ pa je „nor­mal­no“ što je čo­vje­kom za­vla­da­la ne­i­sti­na. Ri­jet­ko se gdje mo­že ču­ti isti­na, iako smo „si­ti la­ži i glad­ni isti­ne“. Za­vla­da­lo je ne­ko no­vo pra­vi­lo, pa isti­na ne mo­že bi­ti ak­tiv­na. Ne­ma u na­ro­du im­pe­ra­tiv­nih nor­mi i je­di­no nam osta­je da se „sje­ća­mo isti­ne“, ko­ja je če­sto is­klju­če­na iz čo­vje­ka, pa i iz jed­nog di­je­la na­u­ke, kao da ona ni­je svoj­stve­na ni stru­ci, kao da je isti­na van svi­je­sti. Za iole ča­snog čo­vje­ka do­volj­no je da se sje­ti smi­sla poj­ma isti­ne. Gle­da­no u cje­li­ni, i ne ula­ze­ći u raz­ma­tra­nje isti­ne od ko­je za­vi­si mo­ral, mo­ra­mo pod­sje­ti­ti da je „čo­vjek ono­li­ko čvrst, ko­li­ko pri­hva­ta isti­nu“. Pre­ma to­me, tre­ba pot­pu­no shva­ti­ti da „do­bre, sta­re isti­ne ne­ma“. Osta­je je­di­no da pri­zna­mo ko­li­ko mo­že­mo da pro­ci­je­ni­mo isti­nu u se­bi, pod uslo­vom da smo ka­dri za to. Nor­mal­no, to se mo­že ura­di­ti pod uslo­vom ako pri­zna­mo da je ne­ma­mo, ili ba­rem da smo svje­sni da nam ne­do­sta­je. Oči­gled­no je da je sve ma­nje isti­ne. Re­kao bi Ber­đa­jev: „uda­lja­va­mo se od čo­vje­ka u ne­po­zna­tu du­bi­nu“. Za­to se, i to ne slu­čaj­no, po­sta­vlja pi­ta­nje da li se isti­ni bli­ži kraj iako se ne­kad do­bro zna­lo da je ona čo­vje­ko­vo sa­mo­po­tvr­đi­va­nje. Da­nas se ni­ko zbog ne­i­sti­ne ne iz­vi­nja­va. Mo­gu­će, na­ža­lost, da da­na­šnji smi­sao ži­vo­ta tje­ra čo­vje­ka na sop­stve­ni iz­bor (ne)isti­ne. Ipak, mo­ra­mo re­ći da sud­bi­na isti­ne ni­je sa­svim pred po­no­rom. Ka­ži­mo stid­no da je vo­lja za njom osla­bi­la. Ni­je bez raz­lo­ga re­če­no da će „svi­jet pro­ći, a sa­mo isti­na osta­ti“. Kri­za isti­ne je ne­po­bi­tan do­kaz da je da­ta ri­ječ iz­gu­bi­la smi­sao. Ako bu­de­mo svje­sni da je „mu­drost u isti­ni“, i da je isti­na bi­la na­rod­na cen­zu­ra, ne­će­mo za­bo­ra­vi­ti da je ča­snom čo­vje­ku sta­re Cr­ne Go­re isti­na bi­la ime i pre­zi­me, je­di­no oru­đe, kod i hod. Bez nje čo­vje­ku ni­je bi­lo pu­ta, spa­sa, ni gla­sa. Ta­ko­đe, ne smi­je­mo smet­nu­ti s uma da je „isti­na bi­la ko­li­jev­ka“ če­sti i ča­sti, i da je isti­na ima­la svo­je „isto­rij­sko pra­vo“. Naj­jed­no­stav­ni­je ka­za­no, isti­na je bi­la naj­po­god­ni­je sred­stvo za po­šten ži­vot i ugled. Uko­li­ko se ba­rem ta iz­re­ka ne shva­ti kao opo­ru­ka i ama­net, osta­je nam je­di­no da „vri­je­me bu­de kći isti­ne“. I da za­vr­ši­mo Tol­sto­je­vom: „Čo­vjek je slo­bo­dan sa­mo on­da ka­da slu­ži isti­ni“. Raz­mi­sli­mo ba­rem o to­me, jer ne­ma po­ro­ka ko­ji čo­vje­ka po­kri­va sra­mom u to­li­koj mje­ri kao kad go­vo­ri ne­i­sti­nu.