- Pi­še: Če­do­mir An­tić

„In­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­ja” je ključ­na ri­ječ cr­no­gor­ske isto­ri­je. Da ni­je bi­lo ame­rič­ke, bri­tan­ske i nje­mač­ke po­li­ti­ke pro­tiv Sr­ba i Sr­bi­je, Mi­lo Đu­ka­no­vić bio bi po­zna­ti bi­zni­smen u Be­o­gra­du ili pred­sjed­nik jed­ne fe­de­ral­ne je­di­ni­ce kr­nje Ju­go­sla­vi­je. Po sop­stve­nom iz­bo­ru. Bu­du­ći da je ri­ječ o čo­vje­ku či­ja je vi­so­ka in­te­li­gen­ci­ja obr­nu­to sra­zmjer­na nje­go­vom mo­ra­lu, si­gu­ran sam da bi nad­bu­la­to­vi­ćio svog pret­hod­ni­ka i ostao „vje­ran i do­bar drug” (a to je sta­ja­lo i u pr­voj za­kle­tvi ko­ju smo svi mi, ma­lo sta­ri­ji, i po­la­ga­li ka­da nam je bi­lo sve­ga se­dam go­di­na).
Pri­ti­sak iz ino­stran­stva je po­sto­jao. Bi­lo je i unu­tra­šnjih pro­ble­ma sa men­to­rom ko­ji je sve vi­še gu­bio osje­ćaj za re­al­nost, što je u zbi­ru sa nje­go­vim bez­du­šnim prag­ma­ti­zmom da­va­lo mon­stru­ma kao re­zul­tat. Još ka­da su po­nu­di­li po­moć u tom su­ko­bu, pa u pri­zna­va­nju ne­za­vi­sno­sti. A na to i op­štu am­ne­sti­ju: pod uslo­vom dva – tri mu­ca­va iz­vi­nje­nja i za­kli­nja­nja (ti­pa „to ni­je­smo bi­li „mi”, već smo „mi” on­da bi­li „oni”); bez­po­sle­dič­nog po­ja­vlji­va­nja pred ita­li­jan­skim su­dom i ap­so­lut­ne po­slu­šno­sti u spolj­noj po­li­ti­ci. A za­uz­vrat do­bi­je­na je pu­na po­dr­ška, ne­ko vri­je­me dru­ga naj­ve­ća po­moć po gla­vi sta­nov­ni­ka (po­sle Izra­e­la) u svi­je­tu.
Da li bi Đu­ka­no­vi­će­va Cr­na Go­ra ste­kla ne­za­vi­snost da ni­je bi­lo te po­dr­ške, ra­ta pro­tiv Sr­bi­je, stra­nih po­sred­ni­ka ko­ji su pra­vi­li ne­mo­gu­ću dr­žav­nu za­jed­ni­cu Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra ili bez evrop­skog Laj­ča­ka i be­o­grad­skog Ce­si­da? Isti­na je da od Mi­lo­še­vi­će­ve i Kar­de­lje­ve Ju­go­sla­vi­je kao te­me­lja mi Sr­bi ni­smo mo­gli da do­bi­je­mo ni­šta do­bro. Me­đu­tim, ta­ko­đe či­nje­ni­ca je da bez me­đu­na­rod­ne po­mo­ći i do­zvo­le srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri ne bi bio obes­pra­vljen.
Je­dan od ko­men­ta­to­ra na saj­tu mr­zi­telj­ske re­gi­o­nal­ne te­le­vi­zi­je pi­ta ko­ja su to pra­va Sr­bi­ma ospo­re­na. Ospo­re­no je, mno­go vi­še pra­va ne­go Al­ban­ci­ma u Mi­lo­še­vi­će­voj Sr­bi­ji. Či­ne 34 od­sto sta­nov­ni­štva Cr­ne Go­re i ma­nje od 8 od­sto za­po­sle­nih u svim usta­no­va­ma dr­žav­ne upra­ve i lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve – ra­ču­na­ju­ći do­ma­re, ku­va­ri­ce, či­sta­če... Al­ban­ci su či­ni­li 17 od­sto sta­nov­ni­štva i bi­li su sra­zmjer­no za­stu­plje­ni. Mi­lo­še­vić ih ni­je tje­rao iz usta­no­va, osim mo­žda iz me­di­ja i po­li­ci­je (oda­kle je u či­ta­voj Sr­bi­ji otje­rao sve ko­ji ni­su bi­li čla­no­vi SPS-a). Ja sam slu­žio voj­sku 1993/94. u Gnji­la­nu i sje­ćam se „pro­go­nje­nih” lje­ka­ra Al­ba­na­ca ko­ji su u bol­ni­ci či­ni­li vi­še od 50 od­sto ka­dra, a u op­šti­ni je nji­hov na­rod či­nio oko 60 od­sto sta­nov­ni­štva.
Po­red po­li­tič­ke obes­pra­vlje­no­sti, Sr­bi tr­pe i dr­žav­ne po­ku­ša­je asi­mi­la­ci­je. Naš je­zik i pi­smo iz­ba­če­ni su iz pro­svje­te i kul­tu­re. Pre­ma sum­nji­vom po­pi­su iz 2011. srp­skoj kul­tu­ri pri­pa­da vi­še od po­lo­vi­ne gra­đa­na Cr­ne Go­re. Do­daj­mo tu kam­pa­nje obes­pra­vlji­va­nja pra­vo­slav­ne cr­kve, zva­nič­ne iz­li­ve šo­vi­ni­stič­ke mr­žnje pre­ma sve­mu što je srp­sko, po­dr­ške srp­skim pro­go­ni­te­lji­ma i mr­zi­te­lji­ma na Ko­so­vu, u Hr­vat­skoj, Fe­de­ra­ci­ji BiH...
Sr­ba u Cr­noj Go­ri sra­zmjer­no ima vi­še ne­go Al­ban­ca u Ma­ke­do­ni­ji. Za raz­li­ku od ovih, broj Sr­ba u Cr­noj Go­ri ne­pre­kid­no opa­da. Sr­bi ne uži­va­ju ni dje­lić pra­va ko­ja Al­ban­ci uži­va­ju u Cr­noj Go­ri. Po­seb­no kad je ri­ječ o po­li­ti­ci. U Ma­ke­do­ni­ji je ne­mo­gu­će osno­va­ti vla­du ako je ne po­dr­ža­va ne „ne­ka al­ban­ska stran­ka”, već naj­po­pu­lar­ni­ja me­đu al­ban­skim stran­ka­ma.
Pi­ta­nje de­mo­kra­ti­za­ci­je ove dr­ža­ve – ko­ja je od stra­ne al­ban­skog, bo­šnjač­kog i hr­vat­skog na­ci­o­na­li­zma, te od ame­rič­kog im­pe­ri­ja­li­zma, du­go­roč­no pre­pu­šte­na ti­ra­ni­ji i zlo­u­po­tre­ba­ma jed­nog čo­vje­ka – za­to je osta­vlje­no ostva­re­nju pra­va srp­skog na­ro­da i us­po­sta­vi de­mo­krat­ske rav­no­te­že ko­ja mo­ra da po­sto­ji u sva­koj mo­der­noj i uspje­šnoj dr­ža­vi. Ne tre­ba ima­ti ilu­zi­je: SAD, Bri­ta­ni­ja i Nje­mač­ka ne­će iz­da­ti svog bal­kan­skog No­ri­je­gu, ma­kar sve dok tra­je no­vi Hlad­ni rat. Na njih i nji­ho­vu pra­ved­nost ne vri­je­di ra­ču­na­ti. Ipak, ove dr­ža­ve ne za­stu­pa­ju sa­mo si­lu i in­te­res. U nji­ma ma­kar vla­da­ju ustav­nost i prav­da. Tre­ba oba­vi­je­sti­ti sve ne­za­vi­sne usta­no­ve ši­rom Evro­pe i svi­je­ta o ne­prav­da­ma ko­je tr­pe Sr­bi u Cr­noj Go­ri. Za po­če­tak, Sr­bi­ja mo­ra da za­šti­ti sop­stve­ne in­te­re­se. Sr­bi­ja ne smi­je da ima vla­du ko­ja se bra­ti­mi sa šo­vi­ni­sti­ma ko­ji obes­pra­vlju­ju njen na­rod. Tre­ba us­po­sta­vi­ti re­ci­pro­ci­tet i kao je­dan od pri­o­ri­te­ta spolj­ne po­li­ti­ke uvr­sti­ti us­po­sta­vu rav­no­prav­no­sti za srp­ski na­rod u Cr­noj Go­ri.
Sr­bi­ja je mno­go iz­gu­bi­la to­kom de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka. Ipak, stvo­ri­li smo Srp­sku i Srp­sku Kra­ji­nu i bra­ni­li smo ih upr­kos naj­te­žim sank­ci­ja­ma u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva (ko­je su tra­ja­le pu­nih osam go­di­na) i voj­nom na­pa­du naj­moć­ni­jeg voj­nog sa­ve­za na svi­je­tu. Iz­gu­bi­li smo mno­go – Srp­sku Kra­ji­nu, Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, ali ne­što smo i sa­ču­va­li. Od­bra­nii smo po­nos, do­sto­jan­stvo i Re­pu­bli­ku Srp­sku. Naj­ve­ći naš gu­bi­tak ni­je pro­gon na­ro­da Kra­ji­ne, jer bra­ni­li smo se do­kle god smo mo­gli upr­kos sve­mu, pa i iz­da­ji. Naš naj­ve­ći gu­bi­tak je obes­pra­vlji­va­nje Sr­ba u Cr­noj Go­ri do ko­ga ne bi do­šlo da su srp­ske vla­sti vi­dje­le u Đu­ka­no­vi­ću ono što je­ste, umje­sto part­ne­ra i sa­u­če­sni­ka. Za­to je bu­đe­nje Sr­bi­je po­la te neo­p­hod­ne in­ter­na­ci­o­na­li­za­ci­je.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)