- Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov

Ka­da bi Fran­cu­zi gla­sa­li za na­pu­šta­nje Evrop­ske uni­je, to bi pro­mi­je­ni­lo sve. Ka­ko iz­gle­da, ne­će. Za­što?
Raz­lo­zi su so­ci­jal­ni i na­ci­o­nal­ni, da se ta­ko iz­ra­zim. Naj­pri­je o so­ci­jal­nim. Uop­šta­va­ju­ći po­pri­lič­no, mo­glo bi se re­ći da su po­li­tič­ki si­ste­mi u Evro­pi u naj­ve­ćoj mje­ri od­re­đe­ni so­ci­jal­nim su­ko­bi­ma ili, ka­ko bi va­lja­lo re­ći u go­di­ni ka­da se sla­vi 150. go­di­šnji­ca pr­vog iz­da­nja Mark­so­vog “Ka­pi­ta­la”, kla­snim su­ko­bi­ma. Na li­je­voj stra­ni su si­ro­ma­šni­ji, a na de­snoj bo­ga­ti­ji; bli­že sre­di­ni s li­je­ve stra­ne su so­ci­ja­li­sti, a sa de­sne kon­zer­va­tiv­ci. No, isto­rij­ski po­sma­tra­no, či­tav taj pro­stor kre­tao se uli­je­vo, što se vi­di po po­li­tič­kim is­ho­di­ma – evrop­ske su so­ci­jal­ne dr­ža­ve. Jav­na po­tro­šnja je iz­me­đu 40 i 50 od­sto ukup­ne pro­iz­vod­nje ili ukup­nog na­ci­o­nal­nog do­hot­ka, a ne­jed­na­kost do­ho­da­ka me­đu naj­ni­ži­ma je u svi­je­tu. Ko­nač­no, to je dio svi­je­ta ko­ji ve­o­ma ma­lo ili ni­ma­lo za­o­sta­je za naj­ra­zvi­je­ni­jom ze­mljom Ame­ri­kom.
Ova po­li­tič­ka po­dje­la i kon­ku­ren­ci­ja za po­dr­šku gla­sa­ča ko­ja iz nje pro­is­ti­če tre­ba­lo bi da i u bu­duć­no­sti oču­va so­ci­jal­ni ka­rak­ter evrop­skih ze­ma­lja. Po­go­to­vo, i to se če­sto ne ra­zu­mi­je, uko­li­ko se odr­ži Evrop­ska uni­ja. Jer, član­stvo u njoj ogra­ni­ča­va pri­stup po­li­tič­kim mje­ra­ma ko­je bi bi­le uda­lje­ni­je od po­li­tič­kog cen­tra. Za­što? Za­to što mje­re za ko­ji­ma bi da po­seg­nu stran­ke ko­je su uda­lje­ni­je od cen­tra, uli­je­vo ili ude­sno, pod­ra­zu­mi­je­va­ju na­pu­šta­nje Evrop­ske uni­je. Pri če­mu po­sto­ji opa­snost da se sma­nje so­ci­jal­na pra­va ka­ko bi se bar pri­vre­me­no ras­po­di­je­li­li tro­ško­vi pri­la­go­đa­va­nja na no­vo sta­nje stva­ri. Ta­ko da po­li­tič­ka kon­ku­ren­ci­ja, u so­ci­jal­nom okvi­ru, sta­bi­li­zu­je, u ovom slu­ča­ju, fran­cu­ski in­te­res za osta­nak u Evrop­skoj uni­ji.
Sa­da o na­ci­o­nal­nim raz­lo­zi­ma. U po­sled­njih sto­ti­nak go­di­na po­sta­lo je pri­lič­no ja­sno da su bez­bjed­nost, prav­da i bla­go­sta­nje evrop­ska, a ne na­ci­o­nal­na do­bra. Dva uža­sna ra­ta tre­ba­lo bi da su do­volj­na da se ra­zu­mi­je da, ba­rem ka­da je ri­ječ o bez­bjed­no­sti, ona ni­je na­ci­o­nal­na. Ali to­ta­li­tar­na is­ku­stva upu­ću­ju na to da je i prav­da do­bro ko­je je, bar, evrop­sko. Kao što se, da na­pra­vim di­gre­si­ju, iz po­čet­nih pro­ble­ma u pre­go­vo­ri­ma sa Ve­li­kom Bri­ta­ni­jom vi­di, pra­va i prav­da su pr­vi na dnev­nom re­du. Jer se pra­va uma­nju­ju se­ce­si­jom, što bi tre­ba­lo da je vi­še ne­go po­zna­to bi­lo ko­me ko je is­ku­sio ras­pad Ju­go­sla­vi­je.
Mo­že, me­đu­tim, da bu­de spo­ra oko to­ga da li je bla­go­sta­nje na­ci­o­nal­no do­bro ili je evrop­sko? Da li će, da opet po­seg­nem za tim pri­mje­rom, pro­sje­čan ili još bo­lje si­ro­ma­šni­ji Bri­ta­nac ži­vje­ti bo­lje ili go­re u za­vi­sno­sti od to­ga da li je gra­đa­nin Evrop­ske uni­je ili ni­je? To ni­je ta­ko ja­sno kao što je, re­ci­mo, to da bi iz­la­zak Fran­cu­ske iz Evrop­ske uni­je pod­ra­zu­mi­je­vao i po­ve­ća­ne oba­ve­ze za bez­bjed­nost, kao i sprem­nost da se ne­či­ja pra­va ne­gi­ra­ju. Za­i­sta, tro­ško­vi bi bi­li zna­čaj­ni, ali mo­žda bi na­ci­o­nal­ni in­te­res za­pra­vo bio so­ci­jal­no još pro­sve­će­ni­ji.
Re­ci­mo, sma­nje­nje ne­či­jih pra­va mo­glo bi da bu­de na­čin da se po­ve­ća­ju pra­va, pa i pri­ho­di pra­vim pri­pad­ni­ci­ma na­ci­je. Ta­ko­đe, po­ve­ća­nje, re­ci­mo, ca­rin­ske za­šti­te mo­glo bi da po­ve­ća sta­bil­nost za­po­sle­ni­ma, a mo­žda i da po­ve­ća nji­ho­va pri­ma­nja. Jed­no­stav­no re­če­no, pre­ra­spo­dje­lom od njih na­ma po­ve­ća­lo bi se na­še bla­go­sta­nje na nji­hov ra­čun. I to je ot­pri­li­ke po­li­tič­ka plat­for­ma na­ci­o­na­li­sta. Umje­sto so­ci­jal­nih po­dje­la, osnov po­li­tič­ke kon­ku­ren­ci­je je na­ci­o­nal­na po­dje­la. Po­li­tič­ka po­nu­da je pri­lič­no jed­no­stav­na – ako se sma­nji broj onih ko­ji po­la­žu pra­vo na na­ci­o­nal­ni do­ho­dak, oni ko­ji na nje­ga ima­ju stvar­no pra­vo – po kr­vi, po vje­ri, po bo­ji ko­že – ima­će vi­še. Na­rav­no, uko­li­ko se ne sma­nji sam na­ci­o­nal­ni do­ho­dak. A ne­će, tvr­de na­ci­o­na­li­sti, jer će po­sao do­bi­ti, za ra­čun onih ko­ji će ga iz­gu­bi­ti, oni ko­ji ga sa­da ne­ma­ju.
I to je iz­bor pred ko­jim se na­la­zi Fran­cu­ska. Ako bi se kla­sna po­dje­la za­mi­je­ni­la na­ci­o­nal­nom, kao što je bi­lo slu­ča­ju tri­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka, Evrop­skoj bi uni­ji do­šao kraj jer bi Fran­cu­ska iz nje iza­šla. Za­što na­ci­o­na­li­sti ipak, sva je pri­li­ka, ne­će po­bi­je­di­ti, bar ne ovog pu­ta? Za­to što je ve­ći broj onih ko­ji bi tr­pje­li gu­bi­tak od onih ko­ji bi even­tu­al­no bi­li na do­bit­ku (da li bi mo­gli stvar­no da bu­du ako ve­ći­na gu­bi, to je za­pra­vo pi­ta­nje za po­li­tič­ke vo­đe ko­ji nu­de na­ci­o­na­li­zam). Na­ci­o­na­li­sti ne­ma­ju ve­ći­nu u gra­do­vi­ma i u pri­vred­nim gra­na­ma u ko­ji­ma ra­di ve­ći­na sta­nov­ni­ka ka­da ne ra­di u jav­nom sek­to­ru.
Ta­ko da bi i sa so­ci­jal­ne i sa na­ci­o­nal­ne tač­ke gle­di­šta ve­ći­na bi­la na gu­bit­ku. A na iz­bo­ri­ma po­bje­đu­je ve­ći­na. Na re­fe­ren­du­mi­ma mo­že bi­ti druk­či­je, ali do to­ga za­sad u Fran­cu­skoj ne­će do­ći. Mo­že se, na­rav­no, re­ći i da Fran­cu­ska ni­je sprem­na da se od­rek­ne evrop­skog pro­jek­ta u ko­ji je to­li­ko ulo­ži­la i u okvi­ru ko­je­ga ima za­pra­vo mno­go ve­ći zna­čaj za Evro­pu i za svi­jet ne­go što bi ga ima­la iz­van nje­ga, ali to mo­ti­vi­še esta­bli­šment. Fran­cu­ski su gla­sa­či još uvi­jek so­ci­jal­no mo­ti­vi­sa­ni, i to je od­lu­ču­ju­će.

Sma­nje­nje ne­či­jih pra­va mo­glo bi da bu­de na­čin da se po­ve­ća­ju pra­va, pa i pri­ho­di pra­vim pri­pad­ni­ci­ma na­ci­je

Po­li­tič­ka po­nu­da je pri­lič­no jed­no­stav­na – ako se sma­nji broj onih ko­ji po­la­žu pra­vo na na­ci­o­nal­ni do­ho­dak, oni ko­ji na nje­ga ima­ju stvar­no pra­vo – po kr­vi, po vje­ri, po bo­ji ko­že – ima­će vi­še

Pe­šča­nik.net