- Pi­še: Vuk Vu­ko­vić

Ba­na­na – ovo će nas dje­lo is­ku­pi­ti! Mo­ra bi­ti ka­ko je u svom pro­jek­tu este­ti­ka je­dan ne­pod­no­šljiv in­ten­zi­tet, ras­cjep i tran­scen­di­ra­nje „podis­ku­stva“ stvar­no­sti ko­ja se rav­no­du­šno ši­ri i nu­di. Kao svoj ute­me­lje­ni i čvrst iz­raz, este­ti­ka pred­sta­vlja vrh is­ku­stva o stva­ri i nje­noj mo­guć­no­sti.
„Eat“ (1964): lu­cid­nost ko­ja se ne­mi­lo­srd­no su­o­ča­va sa me­ha­nič­kim is­ku­stvom i ko­je u pot­pu­no­sti pred­sta­vlja, s tom raz­li­kom što je ovo pred­sta­vlja­nje iz­ri­či­to od­ba­ci­lo svo­je oso­bi­ne u ime naj­sve­de­ni­je da­to­sti; ov­dje su kri­ti­ka i nje­na dje­ca onog uz­vi­še­nog i iro­nič­nog na či­stom gu­bit­ku. Vor­hol je po svim pri­li­ka­ma ne­mo­ćan u od­no­su na je­dan iz­raz, ali ti­me još sa­dr­ži bi­tan kva­li­tet na ko­ji se po­zi­va. Taj kva­li­tet le­ži u či­nje­ni­ci go­log pri­ka­za „je­de­nja“, iden­ti­čan je sa onim iz „Em­pi­rea“ (1964): u oba osvr­ta stvar je ne­do­tak­nu­ta, čak se i naj­ma­nje od­no­si na sa­mu se­be. Mo­žda je estet­sko naj­do­min­tat­ni­je kroz svo­je od­su­stvo?
Pro­iz­ve­sti – već po svom či­nu iz­vr­ša­va re­la­ci­ju pre­ma ne­čem dru­gom, sim­bo­lič­kom i iz­o­kre­nu­tom, du­bljem, smi­sle­ni­jem, ne­pre­po­zna­tom i mo­žda još ne­do­zva­nom. Ov­dje je ri­ječ o pri­zna­nju: stvar­nost je­ste to što is­cr­plju­je u svo­joj po­tro­šnji. Sni­mak se tro­ši u ono­me što se svo­di na se­be, ne­ma­ju­ći atri­bu­ta, bi­va­ju­ći to ili ono, što je opet sa­svim sve­jed­no. Bez i naj­ma­njeg su­da, pot­pu­no rav­no­du­šno, da­le­ko od to­ga da na se­be pre­u­zi­ma pu­sti­nju uče­šća u stva­ri­ma, objek­tiv bi­lje­ži ono što oko ne pam­ti.
Ka­ko pri­stu­pi­ti ovom dje­lu? Da li je ono isto­rij­sko? (Isto­ri­ja ko­ja se ne na­sta­vlja, već se pri­je pre­po­zna­je, i da bi pro­ti­ca­la, do­brim di­je­lom unu­tar sop­stve­ne struk­tu­re mo­ra bi­ti pro­tiv se­be; cjep­ka­ju­ći se i raz­li­sta­va­ju­ći, isto­rij­sko bi­će ne­mi­nov­no je ne­u­ro­zno, ne­u­hva­tlji­vo i ni­kad ozna­če­no, ta­ko da ova dje­la iz­vi­ru u sv­je­tlu na­du­bje­dlji­ve ne­pro­mje­nji­vo­sti.)
Iz­mi­ču­ći za­do­volj­stvu, dje­lji­vo­sti, je li ono oslu­šnu­lo Kjer­ke­go­rov sa­vjet pre­ma ko­je je „Ve­o­ma do­bro uči­ni­ti stvar­ni ži­vot ne­čim in­di­fe­rent­nim pre­ma ta­kvom pro­iz­volj­nom in­te­re­so­va­nju“. (,,Ili-Ili’’) Me­đu­tim, te­ško da ov­dje do­bi­ja­mo ka­kav trag raz­lo­ga, šta­vi­še, u na­pa­stvo­va­nju svih kri­te­ri­ju­ma, mo­žda ovo dje­lo još je­di­no mo­že­mo pri­hva­ti­ti od­ba­cu­ju­ći ga, što ni­je ma­nje vri­je­dan po­ku­šaj. Na­stu­pa­ju­ći s jed­nom is­klju­či­vo­šću, svoj­stve­nom frag­men­tu ili por­no­graf­skoj ne­pre­no­si­vo­sti, dje­lo po­sta­vlja prin­cip po­na­vlja­nja ko­je se bes­kraj­no ob­na­vlja kroz uslov ko­ji pred­sta­vlja. Este­ti­ka u mo­der­no­sti upra­vo go­vo­ri o svo­joj ne­u­pit­no­sti! Ne­ma na­či­na za ne­ko udva­ja­nje, po­sto­ji pri­li­ka tek za od­ba­ci­va­njem.
Vor­hol se sa­svim do­volj­no sla­že sa Ap­so­lu­tom, u nje­mu ne­sta­je raz­li­ka, tu pre­sta­je ču­đe­nje: bez pro­šlo­sti, bez bu­duć­no­sti, po­put fo­to­gra­fi­je i nje­ne sa­da­šnjo­sti bez sa­da. Iro­ni­čan, sa­mo­do­vo­ljan, ma­stur­ba­tor­ski... Da li že­li da iz­ne­na­di? Ne! Da li že­li da is­pro­vo­ci­ra? Ne! Da li tu ima ika­kve že­lje? Ne! Kri­je li se ov­dje ide­ja u ko­joj se ne­ma šta sa­kri­ti, te pre­ma to­me, ni oče­ki­va­ti? Na gra­ni­ci ba­nal­nog, ali sa pu­nom sa­mo­svi­je­šću u svom pre­zen­tu, la­ko pri­bje­ga­va rje­še­nju ko­pir­no­sti. Rad­nja je stro­go skon­cen­tri­sa­na na svo­ju pla­stič­nost, a ma­te­ri­jal, bu­du­ći da se na­la­zi u sve­mu pod­jed­na­ko, ne pro­ble­ma­ti­zu­je ne­ko da­lje for­mi­ra­nje dje­la. Ta­kva je jed­na kul­tu­ra ko­ja je pre­sta­la ra­ču­na­ti u okvi­ri­ma vri­jed­no­sti: ili je kon­zu­mi­ra­mo u nje­noj uni­ver­zal­no­sti, ili pre­ma tom od­no­su za­u­zi­ma­mo asket­ski stav. I po­red to­ga, po svim pri­li­ka­ma, Vor­hol je­ste naš pro­rok, u eri sel­fia on sto­ji vi­še i za­u­zi­ma da­lje od bi­lo ko­je dru­ge iko­ne. Sve se mo­že po­zva­ti na nje­ga, na tog ul­tra­re­ne­san­snog ti­pa, uki­da­ča i us­po­sta­vi­te­lja svih da­na­šnjih an­ti-žan­ro­va.
Si­mu­lar­nost ne sno­si ni­ka­kvu po­sle­di­cu, iz­van smi­sla, pro­te­že se pre­ma svo­joj pra­znoj oči­gled­no­sti. U pi­ta­nju je bez­raz­lo­žni „čin.“ Na­su­prot otvo­re­no­sti kao i od­go­vor­no­sti, re­ci­mo jed­no­stav­no – slo­bo­di u nje­nom naj­ši­rem zna­če­nju, mi­me­tič­ko oži­vlja ko­ju mo­guć­nost? Za raz­li­ku od Pon­žo­vog pri­la­za mr­tvoj pri­ro­di, ko­ja je čas me­ta­fi­zič­ka a čas ver­bal­na, ša­lji­va i opet mi­stič­na, Vor­ho­lo­va su­vost iz­gle­da nam mno­go ra­di­kal­ni­ja, pa čak i ra­ci­o­nal­ni­ja. Camp­bells so­up kao na­stup po­e­zi­je na­kon kra­ja me­ta­fo­re. Na ko­ra­ku eks­pan­zi­je da­na­šnjeg kul­ta fo­to­gra­fi­je, ko­je ne do­no­se u se­bi po­re­đe­nje jer ne­ma stvar­no­sti od ko­je bi od­u­da­ra­le, Vor­ho­lov sta­tiv i zum, od­bi­ja­ju po­zi­ci­o­ni­ra­nje i ka­dri­ra­nje, ogle­da­ju­ći se u pri­li­ci ko­ju so­bom do­pu­šta spon­ta­nost, uobra­ža­va­ju­ći da je esen­ci­jal­no za­tu­re­no on­dje gdje se još i naj­jed­no­stav­ni­je osla­nja na se­be.
Is­po­lji­ti bi­lo ka­kvu re­a­ka­ci­ju već je ko­rak ka dje­lu; oči­to­va­nje mo­ra mo­ći bi­ti kraj­nje ne­u­tral­no, po mo­guć­no­sti i ne­vi­dlji­vo u smi­slu na­no­sa slu­ča­jem, ta­ko da u do­pri­no­su po­sti­že sve kroz nul­tu ulo­gu. Baš kao što u por­no­gra­fi­ji ne­ma glu­me, jer ne­ma ni rad­nje. Da, ovo je ta­ko­đe jed­na pri­li­ka da se vra­ti­mo ba­ro­ku, i s onu stra­nu pro­gra­ma sa­da smo mno­go vje­šti­ji, u bes­kraj­noj de­po­ni­ji te­ma, po­sti­zam se ne ustru­ča­va ogo­ljen do ni­štav­nog ka­rak­te­ra stva­ri.
Ha­mlet je bio pr­vi po­mi­lo­va­ni si­mu­la­tor, i kao ta­kav pre­te­ča de­tek­tiv­skoj iz­vje­šta­če­no­sti i lo­gi­ci. Bli­ska ovom ma­ne­vru u smi­slu uvi­jek već onog za­ti­ca­nja dje­la, nje­go­ve smrt­no­sti i iste mo­guć­no­sti, Vor­ho­lo­va dje­la omo­gu­ću­ju mu da ope­re ru­ke pred isti­nom.